Trka sa neizvesnim krajem

U Francuskoj se 10. aprila održavaju predsednički izbori po većinskom dvokružnom sistemu, koji je identičan našem – u drugi krug ulaze dva prvoplasirana kandidata ako niko ne osvoji više od 50 odsto glasova u prvom krugu. Za razliku od Srbije, francuski predsednik ima nominalno mnogo veća ovlašćenja, posebno u vođenju spoljne politike. Ali ne samo to, u Francuskoj se neposredno posle predsedničkih (a ne istovremeno) održavaju i parlamentarni izbori, gde se donji dom takođe bira po većinskom dvokružnom sistemu. Ove godine parlamentarni izbori će se održati 12. i 19. juna. To omogućava partiji iz koje potiče izabrani predsednik da na talasu njegove pobede relativno lako osvoji veliku skupštinsku većinu, čime mandat predsednika postaje “kraljevski”.

Tvorac ovako jakog mandata za predsednika bio je general Šarl de Gol, koji je želeo da spreči fragmentaciju političkog sistema koja je razdirala politički život u Francuskoj i pre i posle Drugog svetskog rata. Većinski dvokružni sistem kao takav stabilizovao je prilike u Francuskoj i pogodovao smenjivanju na vlasti dveju velikih stranaka, jedne na umerenoj levici (socijalisti) i druge na umerenoj desnici (republikanci-degolisti) sve do 2017. godine.

MAKRON UNIŠTAVA POLITIČKI SISTEM

Makronov meteorski uspon počinje za vreme predsednika Fransoa Olanda. Karijeru je počeo na visokom mestu u predsedničkom kabinetu da bi ubrzo postao ministar ekonomije (od 2014. do 2016. godine), kada je uspeo da progura određene tržišne reforme. Interesantno je da pre angažovanja u kabinetu Olanda Makron nije imao nikakvu političku funkciju, već je radio kao investicioni bankar kod Rotšilda. Uz takvu karijeru, Makron je ostvario “prave kontakte” sa moćnim francuskim poslovnim krugovima, kojima je očigledno bio potreban kandidat koji će najbolje poslužiti njihovim interesima i koji su ocenili da je Makron najbolji mogući izbor. To se i videlo po meteorskom usponu koji je usledio za jednog do tada relativno anonimnog kandidata. Iako nikada nije učestvovao na izborima i bez podrške bilo koje etablirane partije, za francuske prilike izuzetno mlad kao kandidat za predsednika sa samo 39 godina, Makron je uspeo da prikupi bez imalo problema 500 kvalifovanih potpisa da bi mogao da se kandiduje (podršku za kandidaturu mogu dati samo lica izabrana bilo na lokalnim, gradskim, regionalnim i nacionalnim izborima). Da je Makron bio u suštini kandidat najmoćnijih Francuza, govori i podatak da je u (privatnim) medijima dobio ogroman prostor, na primer, neuporedivo veći od levičara Melanšona. Makron je tu podršku trebalo da “plati” velikim promenama radnog zakonodavstva kada bude izabran.

Oland je bio više nego nepopularan predsednik, toliko da je i sâm shvatio da nema šansi za reizbor, čime je dodatno otvorio prostor Makronu. U dubokoj krizi u kojoj se našla Socijalistička partija, čak je i njen tadašnji premijer Manuel Vals, koji je propao u pokušaju da bude predsednički kandidat, javno izjavio da će glasati za Makrona a ne za zvaničnog kandidata svoje stranke Benoa Amona. Za socijaliste su se ti izbori završili katastrofalno pošto je Amon dobio samo 2,3 miliona glasova odnosno 6,36 odsto. Od tog poraza socijalisti se do danas nisu oporavili.

Na republikanskoj desnici, kandidaturu Fransoa Fijona upropastila je afera oko zapošljavanja žene i dvoje dece kao “parlamentarnih asistenata”. Za Francusku, inače, nije nimalo neobično da poslanik “zaposli” članove porodice da mu “pomažu” za vreme mandata, i to se jako dobro plaća. Novinari su čak izračunali da su Fijonovi primili od države skoro milion evra za očigledno fiktivne angažmane, i to je zapečatilo njegovu kandidaturu. Pre izbijanja afere ankete su mu davale podršku od čak 27 odsto birača, što mu je garantovalo učešće u drugom krugu, da bi za par nedelja pao na treće mesto sa ispod 20 odsto glasova.

U tom vakuumu koji je nastao i na levici i na desnici, Makron se lako progurao sa “centrističkom” političkom platformom. Neposredno pre izbora formirao je stranku, nimalo slučajno je nazvavši “En marche” (u pokretu), skraćeno EM, što se poklapalo sa njegovim inicijalima. U prvom krugu dobio je 24 odsto glasova, dok je drugo mesto osvojila kandidatkinja krajnje desnice Marin le Pen sa 21,3 odsto, Fijon je završio kao treći sa 20 odsto glasova, a 19,5 odsto glasova dobio je kandidat radikalne levice Žan-Lik Melanšon. U drugom krugu Makron je ubedljivo pobedio sa 66 odsto glasova jer se biračko telo i levice i umerene desnice koncentrisalo protiv ekstremno desnog kandidata Marin le Pen.

Posle pobede na predsedničkim izborima, Makronova stranka je dobila i ubedljivu većinu u parlamentu (350 od 577 mandata), a u međuvremenu u stranku su ušli i brojni političari iz socijalističke i republikanske stranke.

Pobedom Makrona, potpuno je urušen politički sistem Pete republike. Danas su obe “velike” stranke slabe, posebno su ugroženi socijalisti kojima preti nestanak. Njihov predsednički kandidat An Idalgo (gradonačelnica Pariza), po istraživanjima javnog mnjenja, dobiće oko dva odsto glasova; od nje će više glasova imati čak šest kandidata. Teško je danas i pomisliti da je ta stranka 2012. godine osvojila ne samo predsedničke i parlamentarne izbore, već i najveći broj gradova.

RADIKALNE REFORME I “ŽUTI PRSLUCI”

Čim je izabran, Makron je uspeo da progura veoma duboke reforme radnog zakonodavstva, jednog od najkompleksnijih u Evropi; u tom sistemu je bilo izuzetno teško otpustiti radnika. Reforme su omogućile mnogo jednostavniji postupak otpuštanja i zapošljavanja. To nije prošlo bez protesta, ali su reforme usvojene, što je bio veliki uspeh za francuske uslove gde su pobune sindikata često paralisale zemlju i dovodile do povlačenja vlasti, posebno kada su bila u pitanju radnička prava i privilegije. Nastavak reformi nije išao glatko. Kada je Makron pokušao da uvede “ekološku taksu” na potrošnju goriva, iznenada je buknula pobuna “žutih prsluka”. U pitanju je pokret iza kojeg nisu stajali ni sindikati ni stranke, već se radilo o spontanom revoltu osiromašene francuske provincije. Blokade saobraćaja su ubrzo paralisale celu zemlju i Makron je morao da spusti loptu, pa je brže-bolje odustao od poskupljenja. Kako bi umirio stanovništvo, Makron je krenuo i u veliku turneju po zemlji gde je u nizu mesta razgovarao sa “građanima”, što je sve doprinelo da se situacija smiri.

Početkom 2020. godine pokušao je i da sprovede reformu penzionog sistema, koji je izuzetno povoljan za stanovništvo i omogućava punu penziju sa svega 62 godine. Inače, francusku penzioni sistem je anahron za evropske prilike i u njemu različite delatnosti imaju posebna pravila penzionisanja. To je izazvalo nove talase protesta, a kako je u međuvremenu izbila pandemija kovida, penziona reforma koja je bila pred usvajanjem privremeno je stavljena ad akta.

Makronove reforme na tržištu rada imale su relativan uspeh pošto je došlo do značajnog smanjivanja nezaposlenosti. Pre kovida francuska ekonomija počela je da pokazuje pozitivne rezultate u poređenju sa okruženjem.

PROVINCIJA BEZ PERSPEKTIVE

Makronova vladavina nije svim slojevima francuskog društva donela boljitak. Posebno teško je danas živeti u provincijskim gradovima, tu nema mnogo mogućnosti za zapošljavanje, ni u privatnom ni u javnom sektoru, a često nedostaje čak i pristup brzom internetu. Stanovništvo je prinuđeno da u velikoj meri koristi automobile jer ne postoji efikasan javni prevoz i često mora da se putuje nekoliko desetina kilometara do posla, pa nije ni čudo da su upravo iz tih sredina krenuli “žuti prsluci”. Tu Makronove reforme nisu pokazale nikakve rezultate, već su samo povećale osećaj nesigurnosti i zapostavljenosti. Uz izuzetno visoke cene goriva i ostalih energenata ovog proleća, stanovništvo u provinciji dovedeno je u očajan položaj.

U pojedinim provincijskim gradovima, gde je bila jaka levica, pre samo desetak godina bilo je nezamislivo da se pojave agitatori desničarskog Nacionalnog fronta; danas oni u tim sredinama nesmetano okupljaju pristalice.

RADIKALNA DESNICA NAPREDUJE

foto: ap photo

Na krajnjoj desnici već duže od 40 godina dominira Nacionalno okupljanje (do 2018. godine stranka se zvala Nacionalni front) sa Marin le Pen na čelu, da bi se pred ove izbore pojavio još jedan ekstremni desničar – Erik Zemur. Uz izvanredan medijski nastup, Zemur – inače veoma poznat televizijski komentator – uspeo je da za kratko vreme “prodrma” političku scenu. Zemur se u kampanji fokusirao na tri “i”: islam, imigracija i integracija. Radikalnim nastupima Zemur je uspeo da se nametne u javnom prostoru, njegove zapaljive izjave su provocirale rasprave praktično na svim medijima. Svoju novoosnovanu stranku nimalo slučajno nazvao je “Reconquête” (ponovno zauzimanje), što aludira na čuvenu špansku “rekonkistu”, kada su u 15. veku španski kraljevi izbacili Mavare iz Španije.

Posle početnog (meteorskog) uspeha, kada je čak u jednom trenutku prestigao po istraživanjima javnog mnjenja Marin le Pen, Zemur je pao na oko 10 odsto, prvenstveno usled raznih gafova tokom kampanje. Zanimljivo je da je podršku Zemuru dala i Marešal le Pen, nećakinja Marin le Pen, koju najavljuju kao njenu naslednicu u Nacionalnom frontu (ako Le Penova ponovo izgubi na izborima).

Po ekstremno desnim stavovima Zemur je daleko nadmašio Marin le Pen, koja vodi relativno mirnu kampanju, bez mnogo strasti, za razliku od zapaljivih izjava od pre pet godina. Njen fokus nije više na borbi protiv (ekstremnog) islama i imigracije, sada su to “životne teme”, gde dominira pitanje sve lošijeg životnog standarda. Le Penova koristi desni populizam i izbegava “teška” identitetska pitanja kako bi pridobila i umerenije birače. Energetska kriza i inflacija idu u njenu korist, posebno kod siromašnijeg dela stanovništva koji je ranije bio sklon levici.

Le Penova očigledno pokušava da se nametne ne kao ekstremno desni kandidat koji će voditi krstaški rat protiv islama i slično, što je uloga u kojoj briljira Zemur, već kao kandidat koji ima osećaja za ugroženi deo populacije. Ta strategija uopšte nije rđava; istraživanja pokazuju da će čak većina Melanšonovih levičarskih glasača iz prvog kruga glasati za Marin le Pen u drugom krugu, što je pre pet godina bilo nezamislivo. Le Penova je u ovoj kampanji izgubila deo birača u korist Zemura u prvom krugu, ali je postigla da više ne predstavlja “strašilo” koje će protiv sebe u drugom krugu ujediniti birače levice i umerene desnice.

PREDSEDNIK BOGATIH

Makron je za vreme svog mandata, pored reformi tržišta rada, smanjio poreze najbogatijim slojevima stanovništva. To mu je donelo i nadimak “president de les riches” (predsednik bogatih).

U izbornoj kampanji, Makron insistira na reformi penzionog sistema koju nije uspeo da sprovede u sadašnjem mandatu, odnosno na postepenom povećanju starosne granice za penziju sa 62 na 65 godina. Pobedu na izborima Makron namerava da iskoristi kao “referendum” oko tog teškog političkog pitanja. Ta tema nije nimalo popularna, i on pokušava da gorku pilulu ublaži tvrdnjama da će u tom slučaju minimalna penzija sa 65 godina života i punim stažom biti ne 700 evra, koliko je danas, već 1.100 evra.

Ukrajinska kriza je odložila Makronov početak kampanje do poslednjeg trenutka. Izbijanje rata mu je išlo u prilog, pa je njegova popularnost skočila i na više od 30 odsto. Međutim, kako se rat razvukao, to se smanjilo, a počeo je da raste rejting Marin le Pen i Melanšona. Njih dvoje su inače, kao i Zemur, na početku rata imali problem zbog toga što su bili manje-više otvoreni Putinovi simpatizeri (Le Penova je čak dobijala i kredite od ruske banke). Pored toga, Makron je izgubio mnogo vremena na međunarodne aktivnosti, pa je “zanemario” biračko telo i održao je samo jedan veliki miting. Sve to ga može skupo koštati, posebno u uslovima izrazite socijalne nesigurnosti zbog skoka inflacije i poskupljenja energije.

Njegovom imidžu “predsednika bogatih” dodatno šteti afera oko angažovanja konsultantske kuće MekKinsi (i ne samo nje), koja je izbila u javnost u prethodnih par meseci. Naime, tokom 2021. godine francuska vlada platila je čak 893 miliona evra za konsultantske usluge, a od 2018. godine ukupno 2,4 milijarde evra. O tome je pokrenuta parlamentarna istraga, a na meti se posebno našla globalna konsultantska kuća MekKinsi, koja već duže od decenije uspešno izbegava da plati i evro poreza na dobit u Francuskoj. Francuska vlada je angažovala MekKinsi čak i oko pandemije kovida, što je izazvalo dodatni revolt javnosti, pa su čak dva ministra morala na konferenciji za štampu da pravdaju taj potez. Taj pokušaj je ispao loše jer se posle toga još više rasplamsala kritika.

Francuska je, inače, veoma ponosna na svoju birokratiju kao “kompetentnu”. Još od 1945. godine samo u toj državi postoji posebna elitna škola ENA (na nivou doktorskih studija), u kojoj se godišnje školuje nešto više od 100 kandidata za najviše položaje u državi. Zato je tom društvu teško da prihvati da je pored “tako kompetentne” birokratije potrebno angažovanje stranih konsultanata za redovne poslove vlasti.

ŠTA JE SA UMERENOM LEVICOM I DESNICOM

Socijalistička partija je, po svemu sudeći, na izdisaju, deo političara se priklonio Makronu i ta stranka ne uspeva da nađe svoje mesto na političkoj sceni.

Interese radnika i siromašnijih slojeva u francuskom društvu više ne zastupa ta partija (koja se poslednje decenije znatno pomerila ka centru), već će glasove levo orijentisanih birača uzeti kandidat radikalne levice Žan-Lik Melanšon (to se, uostalom, već dogodilo pre pet godina), koji poslednjih nedelja beleži veliki rast i očekuje se da će dobiti bar 15 odsto glasova. Očekivani debakl socijalističkog kandidata An Idalgo zapečatiće njenu sudbinu.

Nešto bolje stoje republikanci, kao “stožerna” stranka umerene desnice. Makron ih je, međutim, žestoko oslabio pošto je u svoju stranku primio čitav niz njihovih istaknutih članova. Oba njegova premijera su iz redova republikanaca, a politika koju on sprovodi relativno je bliska programu te stranke.

Predsednički kandidat republikanaca Valeri Pekres bori se za četvrto mesto sa Zemurom, a prognoze joj ne daju više od oko 10 odsto glasova. Slab rezulat na predsedničkim izborima dodatno će oslabiti i tu stranku.

DUBOKA POLARIZACIJA FRANCUSKOG DRUŠTVA

Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, u drugi krug ući će Makron i Le Penova. U ovom trenutku pobeda Makrona u drugom krugu deluje kao najverovatnija iako se razlika između njih dvoje smanjuje bukvalno iz dana u dan.

Nema govora o tome da je Makronova pobeda unapred osigurana; naprotiv, ovi izbori su neuporedivo napetiji nego prethodni. Pojedina istraživanja Makronu čak daju samo veoma tanku prednost od 52,5 odsto prema 47,5 odsto, a to je već na nivou prihvatljive greške u istraživanju. Zato čitaocima “Vremena” preporučujemo da pažljivo prate dešavanja u Francuskoj između dva kruga, tu kandidate očekuje i TV debata koju Makron u prvom krugu izbegava, a koja se pre pet godina loše završila za Le Penovu. Bilo koji pogrešan potez oba kandidata može koštati pobede. Opasnost za sadašnjeg predsednika je i velika apatija u biračkom telu, čak trećina birača ne veruje da će glasati.

Makronova pobeda bi učvrstila Francusku kao jednu od vodećih država “liberalne demokratije”, odnosno motora “čvršćih evropskih integracija”. Ali, ona bi u velikoj meri zamaskirala realnost: takav status Francuske visi o niti. Antisistemski kandidati (Le Pen, Zemur i Melanšon) će najverovatnije dobiti više od 47 odsto glasova u prvom krugu, a nije isključeno ni da dobiju i 50 odsto. Ako bi uključili i glasove komunističkog kandidata i Lasala, koji je takođe antisistemski kandidat (podržao “žute prsluke” i sl), i koji dobijaju obojica više od tri odsto glasova, možemo zaključiti da većina birača odbacuje sadašnji liberalni poredak. Na primer, sva tri vodeća opoziciona kandidata su govorila pozitivno o Putinu pre izbijanja rata i svi imaju duboko evroskeptične stavove. U proporcionalnom izbornom sistemu, te tri grupacije najverovatnije bi imale više od polovine mandata u parlamentu, ali dvokružni većinski sistem zasad “sprečava” da te snage dobiju većinu, koja bi istog trenutka izbacila Francusku iz “liberalnog mejnstrima”.

Prema tome, ako Makron bude izabran, to neće biti usled pokazanih kvaliteta ili programa već, kako Francuzi kažu, zbog “faute de mieux” (za njega će glasati pošto nemaju boljeg kandidata).

To neće razrešiti nijedan problem francuskog društva. Francuska radikalna desnica neprestano raste još od osamdesetih godina prošlog veka, i ako na ovim izborima Le Penovoj izmakne pobeda, desnica će sačekati naredne neuporedivo jača, možda sa mladom Marešal le Pen na čelu. Ako ne dođe do ublažavanja podela unutar francuskog društva, tu lavinu će biti teško zadržati. Očigledno je i veliko previranje na suprotnom ideološkom polu, gde će socijalistička partija teško preživeti novi udar Melanšonovog radikalizma, ali gde ni Melanšon nema mnogo izgleda da ozbiljnije ujedini nekada vrlo jaku levicu.

Tabela: Rejting kandidata za izbore

Svi ostali kandidati, njih sedam, imaju dva odsto ili manje glasova po istraživanjima javnog mnjenja.