Energetski šok po džepu

Novi računi za struju i gas polako stižu na naplatu.

Od početka ove godine, stanovništvo u Evropskoj uniji počinje žestoko da oseća poskupljenja energenata. Na spot tržištu cene struje i prirodnog gasa su tri do pet puta veće nego pre samo godinu dana, a bilo je trenutaka kada su bile veće i skoro 10 puta. Situaciju sa snabdevanjem energijom u Evropi nešto je olakšala blaga zima, bez većih mrazeva, pa su, za sada, izbegnute nestašice, iako su rezerve gasa u skladištima na veoma niskom nivou.

Poskupljenja energenata na tržištu morala su da se preliju i na stanovništvo. Populacija je do nedavno bilo zaštićena, za razliku od privrednih subjekata, između ostalog i zato što se prema njoj primenjuju fiksne tarife koje su pod kontrolom državnih regulatornih tela. Izuzetak je Španija, gde je još letos počelo divljanje cena za ne tako mali deo potrošača koji su se opredelili da struju kupuju po varijabilnoj (tržišnoj) ceni, a ne po fiksnoj tarifi.

Međutim, i fiksne tarife za stanovništvo vremenski su ograničene. Regulatorna tela moraju da “uvaže realnost na tržištu” i da odobre snabdevačima poskupljenje, jer će u suprotnom energetske kompanije listom bankrotirati. Tamo gde su regulatorna tela “oklevala” sa korekcijom cena, veliki broj privatnih snabdevača strujom i gasom jednostavno je bankrotirao. U potpuno deregulisanoj Velikoj Britaniji nestala su sa tržišta 32 privatna snabdevača (polovina od ukupnog broja), koja su pokrivala skoro četiri miliona domaćinstava. Krivicu za njihovu propast ne snosi samo regulator: te kompanije nisu imale (hedžovane) ugovore za dugoročno snabdevanje strujom i gasom, jer su računale da im je jeftinije da kupuju na spot-tržištu, iako su morale da prodaju struju i gas stanovništvu po regulisanim cenama. Potrošači, naravno, nisu ostali bez struje ili gasa, pošto su prebačeni na rezervne dobavljače (po višoj ceni). Ovaj debakl sa preterano liberalizovanim tržištem na kraju će morati da plate svi potrošači preko budućih računa za energiju, jer će se na njih preneti gubici koje su napravili propali dobavljači. Slična situacija je i u drugim državama gde je tržište liberalizovano, samo što nije toliko dramatična kao u Britaniji (i u Srbiji su propali privatni snabdevači privrede energijom).

KARBONSKE TAKSE PODSTAKLE KRIZU

izvor: vlada republike hrvatske

Da podsetimo, energetska kriza u Evropi se poklapa sa namerama Evropske komisije da sprovede (pre)ambicioznu klimatsku agendu, preko programa i nesrećno i nespretno nazvanog “Fit za 55” – politika agresivne dekarbonizacije i gašenja nuklearki dobrim delom je i uzrok enormnog poskupljenja energenata. Karbonske takse su u protekle dve godine poskupele sa 20 evra po toni, koliko je bilo pre kovida, na oko 90 evra po toni. One direktno povećavaju proizvodnu cenu struje koja se dobija iz termocentrala na fosilna goriva: cena od 90 evra po toni podiže cenu struje iz termocentrala na lignit za otprilike 90 evra po megavat-satu (cenu struje iz gasa znatno manje). Divljanje cene karbonske takse primoralo je čak i evropske političare da priznaju da je karbonska taksa uzrok preskupih energenata, uz ogradu da su uticale sa “skromnih 20 odsto” na poskupljenje. Ta izjava je data kada je karbonska taksa bila oko 60 evra po toni, a kako je trenutno 90 evra po toni, čak će i u Briselu teško moći da ospore da je taksa zaslužna bar za 30 odsto skoka cene struje.

Stanovništvo pritom samo može da bude srećno što se karbonske takse (za sada) primenjuju samo za korišćenje uglja i gasa za proizvodnju struje, a ne i za grejanje, gde je gas osnovni energent u Evropi. Kako se u programu “Fit za 55” planira uvođenje karbonske takse i na zagrevanje stanova, kao i na transport, stanovništvo EU tek čeka stravičan udar poskupljenja preko računa za grejanje.

Energetska kriza će zato po svoj prilici potrajati. EU je rezolutno odbacila zahteve pojedinih država članica (između ostalih Francuske i Španije) za reviziju pravila oko formiranja cene energije. O eliminisanju ili radikalnom smanjivanju karbonskih taksi iz ideoloških razloga za sada nema govora, pa je članicama preporučeno da se “same snađu”. EK je sugerisala državama-članicama da smanje razna zahvatanja koja su deo računa za energiju, kao i da subvencionišu ugroženo stanovništvo. U odsustvu zajedničkih mera, države su krenule sa separatnim merama.

PREDIZBORNA DRAMA U FRANCUSKOJ

Najosetljivija situacija sa energentima je u Francuskoj, i to ne samo zbog predsedničkih izbora koji su na proleće. Pokušaj Makrona od pre par godina da uvede “zelenu” taksu na prodaju goriva za automobile izazvao je proteste “žutih prsluka”, koji su žestoko prodrmali establišment; vlast je brže-bolje od toga odustala. Poskupljenje struje za stanovništvo od 50-70 odsto sigurno bi izazvalo pravu “revoluciju”, što Makron nije mogao da dozvoli neposredno pre izbora.

Francuska vlada je zato “dekretom” ograničila poskupljenje struje samo na četiri odsto za stanovništvo, ali i za deo privrede. To je mogla da uradi samo zato što je u svojim rukama zadržala kontrolu nad elektroprivredom, koja nije “transformisana” po briselskim uzansama. Upravo odlaganje Francuske da “pocepa” elektroprivredno preduzeće EDF je uzrok i njenih problema sa Briselom, pošto se to kosi sa direktivama EU o razdvajanju proizvodnje, prometa i distribucije. Inače, Srbija je u svojoj “vrhunskoj” pameti, dok članstvo u EU uopšte nije na vidiku, to uradila kada je pre godinu dana izdvojila distribuciju od proizvodnje struje (o tome je već bilo reči u “Vremenu”).

Ne samo što je izbegla cepanje kompanije, francuska država je ostala vlasnik 84 odsto akcija EDF-a, što je vladi ostavilo mogućnost da “naredi” kompaniji da ne poveća cenu struje (ta mera će EDF koštati osam milijardi evra); ovo je izazvalo nezadovoljstvo malih akcionara koji prete tužbama. Pritom, EDF-u i inače ne cvetaju ruže, jer je proizvodnja struje iz nuklearki 30 odsto manja nego pre samo desetak godina usled problema sa remontima (najveći broj njihovih nuklearki izgrađen je pre 40-50 godina). Francuska vlada je morala da “uleti” sa kešom za EDF, pa je doneta odluka o dokapitalizaciji kompanije od 2,5 milijardi evra (iz državnog budžeta će biti uplaćeno bar 2,1 milijarda).

Pored toga, stanovništvo je dobilo pomoć od 100 evra po domaćinstvu kako bi prebrodilo zimu, prvenstveno zbog poskupljenja gasa, a šest miliona najugroženijih dobiće po dodatnih 100 evra. Vlada procenjuje da je efekat svih tih mera čak 20 milijardi evra.

I BRITANCI ČASTE STANOVNIŠTVO, ALI KREDITOM

Velika Britanija ima potpuno privatizovan energetski sektor, pa tu vlada nije mogla da “primora” dobavljače na minimalna poskupljenja, kao što je uradila Francuska. Počev od aprila, energetske kompanije će naplaćivati “standardni paket” za energiju (struju i gas) prosečnom domaćinstvu po ceni od 1.971 funtu na godišnjem nivou, umesto 1.277 funti, koliko je bila cena od oktobra prošle godine (tada je cena uvećana za 12 odsto u odnosu na prethodni period). To znači da će prosečna porodica od aprila mesečno morati da plati 70 evra mesečno više nego pre samo šest meseci, odnosno 80 evra mesečno više nego pre godinu dana.

Naravno, takav “udar” teško da može bez većih političkih posledica da izdrži bilo koja vlada, pa su Britanci brže-bolje smislili paket kako bi ublažili šok. Država će odobriti beskamatnih kredit od 200 funti po domaćinstvu energetskim kompanijama, koje će to preneti na potrošače. Taj kredit će potrošači vraćati narednih pet godina. Pored toga, oko 80 odsto stanovništva će dobiti “popust” na opštinski porez u visini od 150 funti, pa će za najveći broj potrošača energija poskupeti (samo) za 27 odsto. Vlada je tako malo “zasladila” čašu punu žuči, ali će kredit od 200 funti domaćinstva morati da vraćaju već od naredne godine, pa će – ako ne dođe do pada cene energije – to biti dodatna omča oko vrata potrošačima.

KAKO DRUGE DRŽAVE “ČASTE” POTROŠAČE

Belgija je privremeno smanjila PDV na struju sa 21 odsto na 6 odsto, uz jednokratni popust od 100 evra svakom potrošaču; to će budžet koštati oko dve milijarde evra.

Grčka je smanjila PDV i za stanovništvo i za privredu, zamrznute su cene grejanja za najugroženija domaćinstva, svi potrošači struje dobiće 42 evra jednokratne pomoći, a najugroženija domaćinstva dobiće po 100 evra mesečno za vreme grejne sezone.

Italija je smanjila PDV za gas na 5 odsto, uz privremeno ukidanje određenih nameta koji idu uz račun. Ugrožena domaćinstva, njih oko 2,5 miliona, dobiće po 200 evra subvencije za struju i 400 evra subvencije za gas.

U Poljskoj je ukinut PDV na gas, dok je za struju smanjen na 5 odsto. Najsiromašniji potrošači će dobiti do 313 evra godišnje subvencije.

Španija je ukinula poseban namet od 7 odsto na proizvodnju struje. Ograničeno je poskupljenje gasa na samo 5 odsto, PDV na struju je smanjen sa 21 odsto na 10 odsto, a taksa na struju sa 5 odsto na 0,5 odsto. Stanovnici će dobiti po 90 evra subvencija za grejanje, a najsiromašnija domaćinstva dobiće račune umanjene za 60 odsto.

Hrvatska je ograničila poskupljenje cene struje na 9,6 odsto, umesto 23 odsto, koliko je bio zahtev njihove elektroprivrede, a rast cene gasa biće do 20 odsto umesto 79 odsto, tako što je smanjen PDV sa 25 odsto na 5 odsto i odobrena je subvencija od 10 lipa po kilovatsatu energije. PDV za briket, pelet i drvo je smanjen na 13 odsto. Nevezano sa energijom, smanjen je sa 13 odsto na 5 odsto PDV na sveže meso i ribu, jaja, voće, povrće, ulje, dečju hranu i na đubrivo, sadnice i pesticide u poljoprivredi. Penzioneri će dobiti između 55 i 175 evra jednokratne pomoći, zavisno od visine penzije.

I u ostalim državama u Evropi vlade su na različite načine umanjile ili poreska zahvatanja na energiju, ili su odobrila određene subvencije potrošačima.

SRBIJA (ZA SADA) ZEMLJA DEMBELIJA

Srbija za sada nije povećala cene struje i prirodnog gasa, ali se poskupljenje ne može izbeći. Čak 90 odsto prirodnog gasa se uvozi iz Rusije, i iako je do juna od Gasproma obezbeđena “stara” cena za redovne nabavke gasa, sve preko toga se plaća po tržišnoj ceni. Taj uvoz (a gas je korišćen prekomerno za proizvodnju struje usled problema u Obrenovcu) napravio je veliki gubitak Srbijagasu, pa je država izdala garanciju za likvidnost od 200 miliona evra. Nije realno očekivati da će Srbijagas to moći da vrati, pa će kredit biti isplaćen iz budžeta.

EPS u normalnim okolnostima iz svoje proizvodnje pokriva potrošnju struje u zemlji, međutim, usled ogromnih problema u proizvodnji u Obrenovcu svakodnevno se uvozi se bar 15–20 odsto potreba. Uvozna struja se mora platiti po tržišnim cenama (ili vratiti ako je pozajmljena). Ako znamo da EPS prodaje cenu stanovništvu po 32 evra za megavat-sat (kada se izuzmu takse i troškovi distribucije), dok plaća uvoz i po 150 evra za megavat sat, a često i više od toga, jasno je da je ovakvo stanje neodrživo.

Privreda je, iako je po zakonu dužna da kupuje struju na tržištu, odlukom vlade dobila “povlašćenu” cenu od 75 evra za megavat-sat, pa i od prodaje struje privredi EPS trpi ogromne gubitke.

Izvesno je da će posle izbora morati da se donesu teške odluke. Energenti će ili drastično poskupeti (posebno gas), ili će vlada morati da odvoji značajan iznos u budžetu, verovatno oko milijardu evra, za subvencije EPS-u i Srbijagasu. Rešenje će se verovatno naći negde na sredini, odnosno poskupljenje će biti manje nego što bi bilo po tržišnim uslovima, a deo gubitaka će se pokriti iz budžeta.

DA LI EVROPA POLITIČKI MOŽE DA “IZDRŽI” POSKUPLJENJE ENERGIJE

Velika poskupljenja cene energije za stanovništvo svuda su nepopularna. Ideologija “zelene agende” i priča o užasnim posledicama klimatskih promena deluje privlačno za dobar deo biračkog tela, dok ih to ne udara po džepu. Do sada nije bilo naglih udara te vrste, države su lagano uvodile razne ekološke namete, uglavnom na energente, pa se poskupljenja nisu drastično osećala. Sadašnja energetska kriza je slična “petrolejskom udaru” iz 1973. godine, i otvara pitanje održivosti politike predviđene ambicioznim programom dekarbonizacije “Fit za 55”.

Foto: AP

Evropske nevolje sa cenama energije pojačane su posledicama davno donetih odluka, koje su delovale naizgled ekološki i bezazleno, a pritom nisu (odmah) pokazale loše strane. Najbolji primer za to je nemačka odluka, donesena posle havarije u Fukušimi, da se zatvore sve nuklearne centrale, a one su su pokrivale preko 20 odsto potreba za strujom. Računalo se da će u međuvremenu biti izgrađeni ogromni kapaciteti za proizvodnju struje iz obnovljivih izvora, prvenstveno od vetra; nedostajuću energiju, kada vetar otkaže, Nemačka je planirala da kupi drugde, na primer od Francuza čije nuklearke daju 70 odsto proizvodnje. Druga opcija je bila da se nedostajuća energija proizvodi iz gasa, a kako je proizvodnja gasa iz sopstvenih izvora u Evropi sve manja, to je dovelo do sve veće uvozne zavisnosti, pored ostalog i od Rusije.

I tako će, krajem ove godine, Nemačka ostati bez ijedne nuklearke (Belgija ih isto tako ubrzano gasi). A oba pomenuta rešenja za nedostajuću energiju danas su neostvarljiva: ono sa Rusijom iz političkih razloga, dok Francuska ima ogromne probleme sa svojim nuklearkama i u ovom trenutku nema viškove energije.

VISOKE CENE ENERGIJE ĆE POTRAJATI

Uz istovremeno gašenje proizvodnje struje iz uglja i nuklearki (koje se gase bilo iz političkih razloga, bilo zbog starosti), i stalni rast karbonskih taksi, skoro da je izvesno da će Evropa imati visoke cene energije čitav niz narednih godina. Videli smo da su sistemska rešenja na nivou EU odbačena, pa su države donele ad-hok mere za spasavanje standarda stanovništva.

To neće moći dugo da traje jer pandemiji, nadamo se, dolazi kraj i centralne banke počinju da zatežu monetarnu politiku. Ne samo što će poskupeti troškovi zaduživanja evropskih vlada, članice EU će morati da deficite svojih budžeta vrate u “mastriška ograničenja”; trenutno su zbog pandemije deficiti probili sve granice.

Velika debata oko programa “Fit za 55” tek predstoji. Energetska kriza je počela da se oseća i u džepovima stanovništva, a pravi udar tek predstoji. Privreda, koja je prinuđena da plaća punu cenu energenata, moraće da ukalkuliše visoku cene energije u cenu proizvoda; na nivou EU inflacija je već sada 5,1 odsto.

Ako se zaista prihvati “Fit za 55” sa predviđenim opterećivanjem karbonskim taksama troškova grejanja i transporta, nastaće pravi udar na siromašniji deo stanovništva. Bogati slojevi društva relativno mali deo svojih prihoda daju za energiju; na kraju, oni mogu da kupe energetski visoko efikasne kuće/stanove u kojima je potrošnja energije za grejanje i do pet puta niža nego u starijim, loše izolovanim stambenim objektima. Na te kuće mogu da montiraju i solarne panele i da drastično umanje troškove električne energije, a to je sve nedostupno onima koji žive u iznajmljenim stanovima. Da ne govorimo o kupovini (pre)skupih električnih automobila koji su, zbog problema sa punjenjem, praktično dostupni samo onima koji imaju garaže ili privatne kuće.

Već na prvom ozbiljnijem testu, evropska energetska politika pokazala je sve slabosti. Vlasti su u čitavom nizu država (najmanje subvencije su date u Nemačkoj i severnim državama) morale žestoko da otvore kesu kako bi stanovništvo preguralo zimu.

Ali, ako visoke cene energije potraju, ovakve ad-hok mere neće biti dovoljne, niti su održive na duži rok. Nema samo Grčka ogroman državni dug, i dug Italije, Francuske i Španije značajno je preskočio 100 odsto BDP-a, tako da je fiskalna konsolidacija neophodna.

TEŠKA DEBATA

EU zato čeka velika i teška debata oko energetske politike. Plan “Fit za 55” je visoko podignut na ideološki pijedestal, kao jedini način da se spreči “planetarna katastrofa” usled globalnog zagrevanja. Veliko je pitanje dokle će birači biti spremni da “gutaju” te floskule i prihvataju dramatičan pad standarda zbog “zelene revolucije”, koja niti je dobro osmišljena, niti predstavlja pravi tehnološki napredak. Na primer, tehnologija proizvodnje električnih automobila je “prljava” prvenstveno zbog preskupih i glomaznih baterija, koje posle 15-ak godina predstavljaju opasan otpad koji je za sada nemoguće reciklirati.

Ozbiljniji politički otpor ubrzanoj dekarbonizaciji počeo je u Velikoj Britaniji, ne tako mali broj poslanika iz vladajuće konzervativne stranke žestoko debatuje protiv te agende; među njima je i dosta poslanika koji su podržavali “Bregzit”. Sve to je već izazvalo alarm u “liberalnim krugovima”.

Britanija nije u EU, ali ako dođe do odbacivanja “agende o nultoj emisiji ugljen-dioksida” (“net zero”), to će imati dalekosežne posledice. Ne treba zanemariti ni da je u SAD propao Bajdenov plan ulaganja od čak 555 milijardi dolara (novog duga) u “borbu protiv klimatskih promena”, usled protivljenja ne samo svih republikanaca, nego i senatora Mančina iz redova demokrata.

Izvesno je da će otpori takvoj politici u Evropi samo rasti, iako su za sada primedbe na “Fit za 55” iznele uglavnom Poljska i Mađarska (Francuska je samo delimično osporila taj plan).

Ako su već na prvoj prepreci evropski političari “ozbiljno posustali”, kako će tek stanovništvo, posebno na jugu i istoku kontinenta, prihvatiti perspektivu (permanentno) skupe energije? Kakav će biti rezultat debate koja će se o tome neminovno voditi, danas je teško predvideti.