Foto: Screenshot
Tokom sedmogodišnjeg rata za nezavisnost, od 1954. do 1961, francuska vojska je ubila preko 100.000 pripadnika alžirskih boraca za nezavisnost. Stradalo je oko 10.000 francuskih vojnika i na hiljade civila na obe strane. Masakr Alžiraca u Parizu koji su se bunili protiv policijskog časa u oktobru 1961. je okarakterisan kao „najnasilnija savremena državna represija ikada primenjena protiv uličnih demonstracija u Zapadnoj Evropi“. Policijski i sudski arhivi o tim događajima, koji su se u Francuskoj prećutkivali i bili cenzurisani, sada su otvoreni
Francuska je u četvrtak, 23. decembra, otvorila sudske i policijske arhive rata u Alžiru koji se vodio od 1. novembra 1954. do 31. decembra 1961. Uredbom ministarke kulture Rozelin Bašelo omogućeno je pretraživanje krivičnih dela počinjenih u alžirskom ratu. Ove arhive do sada nisu bile dostupne, za njihovo proučavanje bilo je potrebno specijalno odobrenje.
Alžir je bio pod francuskom vlašću 132 godine. Krajem oktobra 1954. frakcija mladih alžirskih muslimana osnovala je gerilsku organizaciju Front nacionalnog oslobođenja koji je pokrenuo nekoliko krvavih ustanaka.
Jugoslavija je u to vreme priznala alžirsku privremenu ustaničku vladu i zastupala interese Alžira u Ujedinjenim nacijama, suprotstavljajući se francuskom stavu da se radi o ustanku „malobrojne ekstremističke grupe“. Beograd je naglašavao masovnost alžirske pobune, slao odeću i hranu alžirskim izbeglicama u Tunisu i Maroku, pružao im materijalnu pomoć i alžirski Front nacionalnog oslobođenja tajno snabdevao oružjem. Teško ranjeni alžirski vojnici lečeni su u jugoslovenskim bolnicama.
To je pogoršalo odnose Tita i generala Šarla De Gola, ali je učvrstilo položaj Jugoslavije među zemljama Trećeg sveta. Jedan od jugoslovenskih ljudi za vezu sa alžirskim ustanicima bio je novinar Zdravko Pečar (koji će kasnije kao ambasador sa suprugom Vedom Zagorac biti zaslužan za osnivanje Muzeja afričke umetnosti u Beogradu).
Francuska je u Alžir poslala 500.000 vojnika da slomi ustanak, a šef francuskih padobranaca general Žak Masu je dobio izvanredna ovlašćenja da uništi Front nacionalnog oslobođenja koji se do kraja 1957. povukao u ruralna područja. Međutim, u maju 1958. je počela nova kriza kada su Alžirci u Evropi pokrenuli masovne demonstracije pozivajući na integraciju Alžira sa Francuskom.
De Gol je nekoliko dana nakon povratka na vlast posetio Alžir, gde su ga evropski Alžirci srdačno dočekali, ali on nije delio njihov entuzijazam za integraciju Alžira. Umesto toga je 1959. izjavio da Alžirci imaju pravo da sami određuju svoju budućnost. Godine 1961. pokrenuti su mirovni pregovori između Francuske i privremene vlade Republike Alžir predvođene Frontom nacionalnog oslobođenja.
Sledećeg meseca grupa pukovnika je stvorila Tajnu armijsku organizaciju (Organisation armée secrète OAS) koja je nameravala da spreči De Gola da Alžiru da nezavisnost. Mirovni sporazum je ipak potpisan 16. marta 1962. u Evijan-le-Benu u Francuskoj. Alžiru je obećana nezavisnost, a Evropljani su mogli da se vrate u svoje matične zemlje, ostanu kao stranci u Alžiru ili da uzmu alžirsko državljanstvo.
Na referendumu 1. jula 1962. Alžirci su velikom većinom odobrili sporazum, a većina od milion Evropljana je otišla iz Alžira.
U sedmogodišnjem ratu za nezavisnost ubijeno je više od 100.000 muslimanskih i 10.000 francuskih vojnika, stradalo na hiljade muslimanskih civila i na stotine evropskih kolonista.
Pri kraju rata u Alžiru u Parizu su 17. oktobra 1961. nasilno ugušene demonstracije „francuskih muslimana iz Alžira“ protiv policijskog časa koji im je uveo prefekt pariske policije Moris Papon. Te noći i narednih dana policajci su Alžirce u Parizu tukli, ubijali i bacali u Senu.
Britanski istoričari Džim Haus i Nil Mekmaster su te događaje okarakterisali kao „najnasilniju savremenu državnu represiju ikada primenjenu protiv uličnih demonstracija u Zapadnoj Evropi“.
Francuski političari i policija su prikrivali istinu o tom „masakru“, ta tema je u medijima bila cenzurisana. Nakon što je parisko tužilaštvo 12. februara 1999. taj događaj okarakterisalo kao „masakr“, svedoci tragedije, porodice žrtava, udruženja i istoričari traže da Francuska prizna da je počinjen „rasistički” i državni „zločin”.
U septembru 2018. predsednik Emanuel Makron je priznao da je za nestanak matematičara i komunističkog aktiviste Morisa Odina 1957. godine u Alžiru bila odgovorna francuska vojska i otvorio arhive o ovoj aferi, koja predstavlja jednu od najmračnijih stranica u istoriji Francuske. Potom je obećao da će «petnaest godina pre roka» otvoriti arhive koji će pomoći istoričarima da rasvetle sive zone francuske kampanje u Alžiru.
Saopštenje o otvaranju arhiva je izdato dva dana nakon posete francuskog ministra spoljnih poslova Žan-Iva Le Drijana Alžiru radi poboljšanja odnosa dve zemlje koji su se u poslednje vreme bili pogoršali.
M.M./France 24/AP/Reuters/Novi plamen
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Premijer Macut kaže da narod misli svojom glavom, a radnica komunalnog preduzeća da ima dvostruki posao – šef je tražio da prvo dođu na miting, a onda da očiste grad kad se većina pristalica SNS-a spakuje u autobuse i ode
Poruke iz Viber grupe „Služba za brza dejstva“, objavljene na portalu InfoVranjske svedoče o pritisku na zaposlene u Zdravstvenom centru Vranje da prisustvuju mitingu „Srbija protiv blokada“. Potpisnik poruka je šef službe i član SPS-a Darko Stanojević, poznat lokalnoj javnosti po ranijim incidentima
Zborovi građana Novog Sada u nedelju (26. oktobar) organizuju okupljanja na više od 30 lokacija u 11.52
Na komemoraciju koja će 1. novembra biti održana u Novom Sadu, u subotu (25. oktobar) krenuli su pešaka i studenti iz Čačka i Kraljeva
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Mađarske Orban Vikor laureati su ovogodišnje nagrade „Ištvan Pastor“. Dobili su je za multinacionalno ubijanje demokratije
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
