Bagzi uči da vozi

Ovaj članak objavljen je u „Vremenu“ br. 634 od 27. februara 2003. godine

Svega nekoliko dana nakon što je igrajući mali fudbal povredio nogu, premijer Zoran Đinđić za dlaku je izbegao mnogo teže povrede. U petak 21. februara oko pola deset izjutra, na autoputu Beograd–Zagreb u blizini hale Limes u Novom Beogradu, kamion marke „mercedes“ sa austrijskim tablicama naglo je iz srednje trake krenuo u levu, kojom je upravo prolazila kolona službenih limuzina u kojoj se nalazio i premijer. Kamion je presekao put koloni i zamalo udario u BMW iz Đinđićeve pratnje, ali je vozač limuzine u poslednji čas i sam skrenuo levo, tik do bankine, i za dlaku izbegao udes. I kamion i konvoj su u prvi mah nastavili vožnju, ali su se posle stotinak metara izdvojila dva automobila iz pratnje, zaustavila kamion i privela vozača u obližnju stanicu saobraćajne policije.

Tamo je ustanovljeno da se iza volana kamiona nalazio Dejan Milenković zvani Bagzi, zanimljiva ličnost odranije poznata policiji. Istog časa slučaj naglo dobija na težini, diže se uzbuna i Milenković je u pratnji velikog broja pripadnika beogradske Interventne brigade priveden u gradski SUP. Istovremeno, udvostručeno je obezbeđenje zgrade GSUP-a u Ulici 29. novembra, a važnijim članovima Vlade dodeljena je pratnja Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ). Takve mere postaju razumljive ako se ima u vidu biografija pomenutog Milenkovića, čiji je deo objavljen u internom dokumentu MUP-a pod nazivom „Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom“ štampanom u proleće prošle godine. Milenković se tamo vodi kao „dugogodišnji nerazdvojni pratilac“ Ljubiše Buhe zvanog Čume, šefa surčinskog klana. „Surčinska grupa“, piše u dokumentu, „zajedno sa Kosmajcem Dragoslavom i grupom Dušana Spasojevića predstavlja najorganizovaniju međunarodnu krijumčarsku grupu kokaina i heroina u ovom delu Evrope.“ Nakon što je na Buhu 3. avgusta prošle godine pokušan atentat, vođa Surčinaca je napustio zemlju, a deo njegove ekipe, sa Milenkovićem na čelu, prišao je suparničkom klanu Dušana Spasojevića. Buha je iz inostranstva više puta tvrdio da je Milenković bio otet i odveden u Spasojevićevu palatu u Šilerovoj ulici u Zemunu. Prema njegovim rečima, Spasojević blisko sarađuje sa Miloradom Lukovićem Legijom, bivšim komandantom Jedinice za specijalne operacije, a njih dvojicu tereti i za otmicu svoje supruge Ljiljane. Čumetove navode teško je proveriti, ali stoji činjenica da Ljiljana Buha i Dejan Milenković mesecima nisu viđeni na svojim pređašnjim adresama, ali su nedavno pred okružnim tužiocem optužili Čumeta za niz teških krivičnih dela.

BAGZIJEVA VERZIJA: S obzirom na ove navode, kao i na pokušaj likvidacije Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali pre dve godine, policija je pretpostavila da se Milenković na autoputu nije našao slučajno i posumnjala na pokušaj atentata. Ali, kada je Milenković priveden u GSUP, tamo ga je već čekao njegov advokat Miodrag Gligorijević, koji je prisustvovao njegovom ispitivanju. Milenković je tom prilikom tvrdio da je kamion austrijske registracije, za koji nije imao uredne dokumente, nekoliko dana ranije kupio od nepoznatog lica na auto-pijaci u Bubanj Potoku da bi ga koristio za prevoz robe u diskont koji se vodi na ime njegove žene. Prodavcu, koga se nije setio da pita za ime, navodno je platio 3500 evra, a još hiljadu je trebalo da mu dâ po prijemu kompletne dokumentacije. Kako se neznani prodavac više nije javljao, Milenković je navodno auto-stopom otišao do Bubanj Potoka da bi odvezao kamion kući. Dok je vozio prema Surčinu, međutim, našao se na putu premijerovom konvoju. „Prvo sam video nekoliko vozila tamne boje koja su prošla sa moje leve strane. Nastavio sam da vozim, ali mi je put pedeset metara dalje preprečio zatamnjeni ‘audi’. Prešao sam u zaustavnu traku i zaustavio teretno vozilo. Iz ‘audija’ su odmah istrčala dvojica mladića u civilu naoružana automatima ‘hekler’. Ja sam izašao iz kamiona, a jedan od mladića me je pitao: ‘Jesi li lud? Hoćeš da ubiješ premijera da ideš sto godina na robiju?’ Samo sam kratko rekao: ‘Izvinite, nisam hteo.'“

Kako se Milenković tokom višečasovnog ispitivanja, u kome su učestvovali i pripadnici BIA, čvrsto držao svoje priče i poricao nameru da izvrši atentat, jedino za šta je policija mogla da se uhvati je neispravna dokumentacija za kamion. Tako je Milenković okrivljen za falsifikovanje isprava, na osnovu čega mu je dežurni istražni sudija Drugog opštinskog suda Ivana Mladenović odredila pritvor od osam dana. Međutim, vanraspravno veće Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je na osnovu žalbe Milenkovićevog advokata u ponedeljak donelo rešenje o ukidanju pritvora. Milenković je pušten na slobodu jer, kako piše u obrazloženju veća, „ne postoje zakonski razlozi za njegovo zadržavanje u pritvoru“. Usput se navodi da je Milenković „trgovački putnik“ i da bi mu dalje zadržavanje u pritvoru „onemogućilo da i dalje obavlja tu delatnost i izdržava porodicu“.

ilustracija: Ivan Hrašovec

PARADOKSI SISTEMA: Dok se sve ovo dešavalo, premijer Đinđić je bezbedno doputovao u Banja Luku, gde je u okviru službene posete otvorio pogon fabrike Hemofarm iz Vršca. Očigledno još neobavešten o uzbuni koja se digla u Beogradu, Đinđić je u prvi mah odbacio tezu da je bio žrtva neuspelog atentata. „Ne može jedan kamion da me spreči da dođem u Banja Luku. Mislim da je to bio nesavestan vozač koji uči da vozi na autoputu, a pošto smo mi impulsivan narod, ljudi često na svoju štetu rade neke stvari i on, imesto da u svom dvorištu vežba vožnju, to je radio na autoputu. Mislim da bi bilo preterano to smatrati činom ugrožavanja moje bezbednosti. To su normalne životne situacije, mi smo jedna mediteranska zemlja, gde se ljudi malo komotnije ponašaju, a to ima i dobre i loše strane“, rekao je Đinđić. Po povratku u Beograd, međutim, premijer je promenio ton. „Ukoliko budu nađeni dokazi da je to zaista bio pokušaj atentata, onda to govori o potpunoj opsesiji tih ljudi koji koriste te metode misleći da se ovde ništa nije promenilo i da mogu da rade ono što su radili u prethodnom režimu“, izjavio je u nedelju.

U međuvremenu, Božo Prelević, bivši savetnik ministra policije, pokušavao je da u priču unese zrno zdravog razuma. „Bez zvaničnih i operativnih podataka policije ne može se tvrditi da li je u pitanju atentat ili ne“, rekao je Prelević za Radio B92, dodajući da bi policija morala dobro da istraži šta je u pitanju. „Pretpostavljam da će od operativnih akcija MUP-a i zavisiti da li će oni utvrditi da li iza toga stoji neka organizacija koja je htela da izvrši atentat ili se radilo o incidentu. Ako ne bude uhvaćeno više lica ili grupa, bez čijeg zajedničkog rada nije moguće to napraviti, onda se to neće moći ni dokazati“, rekao je Prelević u subotu. Dva dana kasnije Milenković je pušten na slobodu.

Oslobađanje je izazvalo ministra pravde Vladana Batića, koji se već mesecima prepucava sa sudijama, da najavi hitnu čistku u pravosuđu. „Zaprepašćen sam saznanjem da je iz pritvora pušten Dejan Milenković Bagzi… Predložiću da se donese zakon po kome će biti moguće sve sudije smeniti u istom danu i u istom danu postaviti nove“, rekao je Batić. Na Batićeve reči odmah je reagovao sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević, koji je za sve okrivio – novinare. „Ja bih rekao da i novine mogu biti izložene ozbiljnoj kritici. Ja sam jutros čuo izveštaj na nekoj televiziji – čovek koji odgovara za pokušaj ubistva predsednika Vlade pušten je iz pritvora. Taj čovek uopšte ne odgovara za pokušaj ubistva. On odgovara za falsifikat neke isprave. Ne može ministar da odlučuje i da sudi o odluci suda.“ Vođa poslaničke grupe DOS u republičkom parlamentu Čeda Jovanović odbacio je Batićevu inicijativu za smenjivanje svih sudija u istom danu, ali je kritikovao odluku vanraspravnog veća kao ishitrenu. „To su paradoksi. U interesu našeg društva bilo je da se taj problem raščisti, da se vidi da li je to bio puki saobraćajni incident ili je iza toga stajala ozbiljnija namera“, rekao je Jovanović.

S obzirom na to da je glavni osumnjičeni na slobodi i da za sada nema podataka da je policija došla do novih saznanja, na rasplet će se verovatno čekati malo duže. Ono što je na prvi pogled jasno jeste da je priča koju je u istrazi ispričao Dejan Milenković puna rupa. Protiv njega i nekolicine njegovih kolega iz Spasojevićeve grupe do sada su podignute 144 krivične prijave, od kojih gotovo nijedna nije dobila svoj epilog na sudu. Kako je moguće da čovek koji je za svoje trideset tri godine imao toliko posla sa zakonom kupuje kamion sa falsifikovanim ispravama od nepoznatog čoveka, na „dođem ti“? Još smešnije zvuči priča da čovek koji je poslednjih godina češće menjao automobile nego košulje ide iz Surčina u Bubanj Potok auto-stopom.

OPOMENA PRED ISKljUČENjE: S druge strane, podjednako je teško usvojiti verziju da je po sredi repriza četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, jer Milenkovićev kamionet, sve i da je udario u premijerov auto, ne bi mogao da ozbiljno ošteti blindirano vozilo. Međutim, ukoliko je ideja bila da se kamionet ispreči ispred konvoja i zaustavi ga, a da potom neko iz drugog vozila otvori vatru, priča počinje da dobija zloslutniji smisao. To što je premijerov auto blindiran, eventualno bi ga zaštitilo od prvog rafala, ali koncentrisana vatra iz automatskog oružja lako probija ojačano vetrobransko staklo. Problem je u tome što ne znamo da li je policija kontrolisala i druga vozila na autoputu u blizini tog mesta. Dalje, neke izjave iz policije veoma su zbunjujuće. Dan posle incidenta, u jednom trenutku je rečeno da je Milenković već duže vreme bio „pod merama“ tj. da je bio praćen i prisluškivan, te da je čekao na parkingu dok mobilnim telefonom nije dobio signal kad kolona treba da prođe. U naknadnim policijskim saopštenjima ovi podaci nisu ponovljeni.

Nije teško pretpostaviti na koga je premijer mislio kada je po povratku iz Banja Luke govorio o „tim ljudima“ koji „misle da mogu da rade ono što su radili u prethodnom režimu“. U prethodnom režimu, grupa ljudi iz sastava JSO-a u dva navrata pokušala je da ubije Vuka Draškovića: advokati Draškovića tvrde da je u atentat na Ibarskoj magistrali bio umešan Legija, a Dušan Spasojević je svojevremeno bio osumnjičen za pokušaj atentata u Budvi. Dejan Milenković Bagzi bio je povezan sa obojicom.

Još od Lukovićevog otvorenog pisma javnosti jasno je da postoji sukob između premijera i „tvrdih momaka“ iz paravojnih struktura koji su stali na njegovu stranu 5. oktobra. „Političare ugrožava mala, ali veoma moćna grupa organizovanih kriminalaca tipa Legije. To su veoma gadni ljudi koji su bili ratni zločinci, pa su prešli na krijumčarenje, a sada su gangsteri i biznismeni sa vezama u snagama bezbednosti“, kaže jedan zapadni diplomata. „Oni su mnogo bolje povezani nego što se misli.“

Teže je razumeti zašto Vlada i policija koju ona navodno kontroliše nemaju snage da se obračunaju sa grupom koja im radi o glavi, već o njima govore u šiframa i nagoveštajima. Ovih dana iz krugova bliskih premijeru čuje se priča da se nije radilo o atentatu, već o upozorenju Đinđiću da nije nedodirljiv. Ali, čak i da je tako, tajming incidenta kod novobeogradskog Limesa (dva dana uoči Šešeljevog mitinga) daje dovoljno povoda za duboku zabrinutost.

Na ovom mestu treba se podsetiti pisma koje je britanska premijerka Margaret Tačer dobila 1984, nakon što je za dlaku izbegla smrt od bombe koju je u jednom brajtonskom hotelu podmetnula IRA. „Vi ste ovog puta imali sreće“, poručili su teroristi Tačerki, „i možda ćete imati sreće još koji put u budućnosti. Nama je, međutim, dovoljno da imamo sreće samo jednom.“