Slučaj helikopter – Politička anatomija tragedije

Doznali smo sve – dobro, hajde, skoro sve – iz upravo objavljenih izveštaja Vojske o helikopterskoj nesreći od 13. marta, kada je izgubljeno sedam života. Nismo, međutim, doznali najvažnije: kako i zašto je helikopter Mi 17 pao kod Surčina te kobne noći; šta se konkretno desilo u trenutku pada. U avijaciji se nesreće događaju iz raznih i mnogih razloga, statistički neizbežno: zbog greške letačkog osoblja ili kontrole leta; zbog samoubilačkog nagona kopilota, kao što smo nedavno videli; zbog tehničkog kvara ili lošeg održavanja; zbog greške pri punjenju goriva; zbog terorističkog napada ili rakete sa zemlje ili iz lovačkog aviona; zbog – konačno – krajnje nepovoljnih i krajnje neočekivanih vremenskih okolnosti.

U ovom našem slučaju sigurno je jedino da su vremenske okolnosti bile ispod svakog minimuma za bezbedno sletanje na datom mestu, u zoni aerodroma Nikola Tesla kod Surčina. Bila je, dakle, magluština sa kišom, vidljivost ispod svakog dopuštenog minimuma. Instrumentalno sletanje kad je o helikopterima reč isključeno je, jer su aerodromski uređaji (ILS) namenjeni avionima, ali klimatske okolnosti te noći isključuju i taj pristup. Avioni su bili preusmeravani te noći na Temišvar. Ima tumačenja da su preusmeravani bili zbog potrebe da ovaj konkretni helikopter nekako sleti na pistu, ali to će se tek ustanoviti. Helikopter, naime, ne može da sleti ako pilot ne vidi tlo ispod sebe; možda neke bogate države imaju helikoptere koji to mogu bez ikakve vidljivosti; mi ih nemamo. Zatim: ideja sletanja sa rulanjem po pisti koja se ne vidi nije bila najbolja. Rulanje je uobičajeni i omiljeni način uzletanja velikih helikoptera koji imaju točkove; tako se uštedi na vremenu od lebdenja do translacionog leta, dakle do brzine (airspeed) pri kojoj helikopter leti, a ne lebdi. A i bezbednije je. Helikopter sleće iz lebdećeg stanja, kad brzinu u odnosu na vazduh smanji do nule.

SURČIN, 22:31: Stanje zatečeno na licu mesta zanimljivo je. Ovaj helikopter udario je o tlo velikom brzinom – ne samo vertikalnom, nego i horizontalnom, da sad ne ulazimo u tehničke detalje. Ukratko: u trenutku udara helikopter je leteo napred i spuštao se naniže. Olupina je temeljno oštećena, rep je otpao, posada i putnici ispadali su u prevrtanju do kojega je došlo zbog lomljave krila rotora u punom zamahu o zemlju i leševi su nalaženi na različitim rastojanjima od olupine; komadi rotora na još većim rastojanjima. Ostao je trag od stotinak metara na zemlji – od prvog mesta dodira do olupine. Iz izveštaja Vojske dade se naslutiti da bliska kontrola leta (close approach) Aerodroma „Nikola Tesla“ nije bila u stanju da tačno odredi položaj helikoptera pri pokušajima sletanja, a bilo ih je tri, od kojih je poslednji završio ovako. To nije čudno: bliska kontrola leta bavi se avionima; helikopteri koji sleću na Surčin, policijski dakle, imaju svoj heliodrom na suprotnoj strani piste i platforme (apron), iza onih hangara. Osim toga, Aerodrom Surčin nikada nije primao vojne helikoptere, pogotovo ne pod ovakvim uslovima. Ratno vazduhoplovstvo leti sa Batajnice, i avioni i helikopteri.

Kontrola leta izgubila je kontakt sa ovim helikopterom u 22:31 te noći; radio-vezu i odraz na radaru. To se događalo dok je pilot Mehić pokušavao po treći put da sleti – navodno – na pistu, ali je, kako vidimo, bio barem kilometar daleko, po strani, od nje. General Bandić izjavio je sutradan da je nekako u to vreme bio u telefonskoj GSM vezi sa posadom i da je to bio poslednji kontakt. Poslednje reči pilota Mehića bile su da ne vidi pistu. E, sad: piloti helikoptera, kad već ulete u oblak ili u maglu, imaju samo jedan izlaz: da se dižu uvis dok ne izađu iznad oblaka ili magle, pa da onda vide gde su ili pitaju kontrolu leta vidi li ih na radaru i gde. Onda traže alternativno mesto za spuštanje, imajući u vidu raspoloživo gorivo, naravno. Pilot Mehić rekao je i da se diže, ali se tada nešto desilo: nije išao u dizanje, kao što se vidi iz tragova na mestu udara o zemlju. Možda i jeste, ali se nešto desilo; mi ne znamo šta, a ne znaju ni vojne komisije. Posle su neki komentatori u civilu nagvaždali o „dezorijentaciji“, jer da se to događalo pilotima mlaznih aviona u akrobacijama nad morem, pa se nisu razabrali šta je gore, a šta dole. Piloti helikoptera akrobacijama se ne bave, pogotovo ne na ovakvim zadacima i pod ovakvim klimatskim okolnostima. U helikopteru je uvek sasvim jasno šta je gore, a šta je dole i tu nikakve „dezorijentacije“ nema – osim ako je vidljivost na nuli, a i tada samo u pogledu percepcije geografske pozicije i visine; šta je gore, a šta je dole, jasno je uvek.

Helikopter se, dakle, u horizontalnom letu i gubeći visinu zabio u njivu kod naselja Radio far, severno od piste Aerodroma Surčin, prema autoputu, tamo negde iza onih salona za prodaju automobila. Kad je postalo jasno da šta se desilo, nastaje uobičajena frka: potraga za helikopterom kroz blato, noć, maglu i kišu, sa baterijskim lampama; policija, vojska, obezbeđenje Aerodroma, vatrogasci, svi. Dežurnu zamenicu javnog tužioca vojna policija probudila je oko 02:30 da dođe na lice mesta, pa je i ona gacala blato do jutra i kraja prvog uviđaja. Ovom prilikom se izvinjavamo i njoj i čitaocima zbog tvrdnje iz prošlog broja „Vremena“ da tužilaštvo nije bilo prisutno. Bilo je i te kako.

Slučaj helikopter – Politička anatomija tragedije

ARTILJERIJSKA PRIPREMA: Da se sada vratimo na početak događaja, kako ga opisuju izveštaji Vojske. Posada helikoptera Mi 17 zapovednika vazduhoplova Omera Mehića bila je te noći dežurna; njihova dežurstva traju tri dana i za to vreme spavaju na Aerodromu Batajnica. Na raspolaganju su imali dva helikoptera: Mi 8 i Mi 17. Iz izveštaja Vojske vidi se da su te večeri Mehić i zastavnik Drajić bili odsutni iz baze oko dva sata; da su otišli da kupe neko meso u Staroj Pazovi, koja je jako blizu. S obzirom na maglu, kišu i doba dana, ne može im se zameriti: niko ne bi očekivao neki vanredni i važan zadatak. Gde su njih dvojica tačno bili, šta su radili, može se lako ustanoviti istragom policije i VBA. Zna se da je pilot Mehić dobio telefonski poziv svog pretpostavljenog pri povratku u bazu, sa najavom hitnog zadatka. Praktično je iz automobila odjurio da se presvuče, pa u helikopter. Odabrao je Mi 17, sasvim logično: letelica je jača i bolje opremljena. Odleteo je u Rašku i vratio se do zone Surčina; to je trajalo oko dva sata. Tokom obdukcije – čije nalaze nismo videli, ali se pominju u izveštajima – ustanovljeno je da su Mehić i Drajić imali alkohola u organizmu; promile zbog kojih se inače oduzima vozačka dozvola. Razlika između nivoa alkohola u krvi i u urinu kod Mehića ukazuje da je proces apsorpcije bio odmakao. Dobro: otišli su da lete, ne baš pijani, ali pripiti, rekao bi Dostojevski. Kao da je prvi put u avijaciji; znamo i za gore slučajeve. Nekada se to radilo sa bocom kiseonika koji se udiše neko vreme, sa tablom čokolade koju pojede i – pilot trezan. Takvi kakvi su – a Mehić je tu jedini važan – odleteli su u Rašku i natrag bez problema. Piloti s kojima smo razgovarali kažu da bi i najtreznija posada u ovakvim okolnostima mogla da strada isto tako. Dakle, element „alkoholizma“, oko čega se komentatori u civilu toliko užasavaju ovih dana, teško da je bitan u ovoj priči. Ali je zgodan za prenemaganje: eto, zašto se to pojavilo u izveštaju, tako se ponižavaju „naši heroji“; porodice će se potresti; itd. To sve deluje licemerno, kao artiljerijska priprema za konačno svaljivanje krivice na posadu, pa mirna Bačka. Izbegava se, međutim, nešto drugo, što iz izveštaja proizlazi bez ikakve sumnje, a to je politički ugao.

Izveštaji kažu, a tužilaštvo će se već oko toga potruditi, da procedure nisu bile do kraja poštovane. Vojska ne ispada kao baš najurednija ustanova, šta god narod u anketama o tome mislio. Tu, vidimo, sve može i ne mora baš, ako je važno. Tako onda jedan general zove drugoga sa vešću da bi izvesni ministar, a možda i još jedan (ne zna još), voleo da dočeka helikopter sa bebom iz Novog Pazara. Svedoci koji su svojim poslom, zbog bolesnog deteta, bili te noći u Institutu za majku i dete u Novom Beogradu, kažu da su tamo zbog nečega dežurale neke TV ekipe. Mi ne znamo je li bilo TV ekipa na Aerodromu „Nikola Tesla“; niko ne kaže ništa. O tome šta bi se bilo desilo sutradan da je kojom srećom helikopter uspešno sleteo, kao što su neki javili pre vremena, radije ne bismo nagađali, znajući aktere igre. Jasno je da su se neki obradovali prilici da se istaknu i slikaju, ali – eto – nije se desilo.

Tu sad dolazimo na političku eksploataciju tragedije. Upadljivo i histerično nervozno premijer Vučić odmah je počeo da se preventivno brani od neizrečenih zamerki. Ide to ovako: premijer zna da bi mu strašno zamerili da Vojska nije poslala helikopter da spase bebu, jer da je beba „druge veroispovesti“. Niko njemu ni Vojsci nikada ne bi – i nije – zamerio što spasavaju decu. Onda je – opet sluteći šta bi mu mogli zameriti – vikao da on svoje ministre (Gašića i Lončara) „ne da“, a još ih mu niko nije ni tražio; to će se desiti tek kasnije, kad smo se svi avizali da šta se radilo, a on je znao od početka. Tako se to dešava kad lepo isplanirana public relations operacija propadne. U nekoj normalnoj državi ovaj događaj bio bi ispraćen sa normalnim simpatijama za stradale i njihove porodice, sačekao bi se ovaj izveštaj nadležnih tela i postupilo bi se prema njemu, umesto da se odmah nadigne nebeska dreka, da se svađa s novinarima i javnošću i da se uopšte ostavlja utisak pranja nečiste savesti i pre nego što je neko postavio bitna pitanja. A sada, iz ovih izveštaja, a i iz budućih postupaka tužilaštva, bitna pitanja biće postavljena – ako Bog da. U politici nije pametno češati se tamo gde te ne svrbi, a Vučić to stalno radi. Vikao je na sav glas da su izginuli „naši heroji“, a sada se stvara atmosfera da su to u stvari bili „naši pijanci“. E, pa nije tako: ljudi su svoj posao radili što su bolje znali. Da se njih slušalo – ne bi ih terali da sleću tamo gde su lepo govorili da ne može da se sleće. A terali su ih, očigledno. Mogli su da slete u Niš i na Batajnicu, kad već VMA nije bila (ako nije, ne znamo) dostupna. Očigledno je da je posada bila pod nekom vrstom pritiska da sleti baš tamo negde, a ne na neko bezbednije mesto.

Ako je i bilo neke greške kod posade, tačnije kod zapovednika vazduhoplova Mehića, ta greška bila je u tome što nije upotrebio svoje suvereno ovlašćenje da odleti i sleti tamo gde on procenjuje da je bezbedno, pa makar i u Suboticu, a ministri neka se vrate kući u krevet. U avijaciji se zna da padaju samo loši i najbolji piloti; loši jer su loši, a najbolji jer su previše samopouzdani i misle da sve mogu. Omer Mehić bio je, svi kažu, jako dobar pilot.