Žene u srpskoj istoriji – Ravnogorke

U toku perioda 1943. – jesen 1944. u najvećem delu Srbije uspostavljena je dominacija ravnogorske vojne i teritorijalne organizacije. Okupirana Srbija je prekrivena mrežom teritorijalnih organa Jugoslovenske vojske u otadžbini, armijskog đenerala Dragoljuba Mihailovića. Uspostavljena je ravnogorska vlast počevši od sela zaključno sa okrugom. Izuzetak su bile pojedine zone gde su operisale partizanske grupice i veće varošice i komunikacijska čvorišta, koje su držali Nemci i Ljotićevi dobrovoljci. Na ovoj teritoriji selo je bilo osnovna organizacijska celina i u njemu je tekao aktivan „ravnogorski život“. U njemu je žena imala specifičnu ulogu.

Još u doba između dva rata seoska porodica u Srbiji javlja se u dva oblika: zadružnom, gde je žena bilo više, ili inokosnom, gde se zadruga raspala, i gde je žena postala središte uže porodice. U ovakvoj situaciji žena je u prvom tipu porodice imala lakši položaj, dok je u drugom na njena pleća padao i kućni i poljski rad. Ovaj proces se nastavio za vreme okupacije.

Većina pokazatelja indirektno nam svedoči da je seoska ženska populacija uglavnom bila nepismena, posebno srednjih i starijih godišta. U spisku sekcije Ženske ravnogorske organizacije saniteta sela Zukve u Tamnavi, datiranom 20. aprilom 1944. godine, navedeno je 40 žena, od kojih je samo uz sedam stajala odrednica „pismena“. Pismene žene su bile na čelu seoskog odbora i dve podgrupe. Dok su samo dve pismene članice bile u seoskom članstvu. U mlađoj ženskoj populaciji stanje je bilo bolje, zahvaljujući četvorogodišnjoj osnovnoj školi, ali i zahvaljujući izbeglicama iz NDH, koje su bile, mahom, pismene (primer dvadesetpetogodišnje udovice koja je bila pismena i služila u domaćinstvu u Stublinama, čije su članice bile nepismene) i nešto modernijeg socijalnog izgleda i ponašanja.

Briga o higijeni u seoskom domu bila je uglavnom ženska obaveza. Žena sama, često pritisnuta obavezama u poljoprivredi, ali i zbog nepismenosti i neprosvećenosti, nije mogla dovoljno da odgovori standardima higijene. Stoga je higijena doma i tela često bila zapostavljena. Kupanje „na časti“ (delova tela) ili isključivo u toplijim mesecima, bilo je uobičajeno. Koliko se nije pridavalo mnogo pažnje ličnoj i kućnoj higijeni, tako se slabo vodilo računa o higijeni u ishrani (pa i o razvijanju veštine spremanja hrane, koja je bila jednolična). Po planinskim selima, po kojima se kretala Ravnogorska vojska, to je bilo još izraženije. O tome svedoči Živko Topalović („Ženski svet je o higijeni imao malo pojma“), i to nam ilustruje scenom sa sredovečnom ženom u selu na Suvoboru 1944: „Ona pruži svoju mokru ruku, koju je ovlaš sprala od rada po zablaćenom dvorištu. Šećer je uzela desnom prljavom rukom i metnula ga na levu mokru ruku, te se okvasi i požute. Draža se nasmeja, uze to parče šećera i metnu ga u usta.“

U dobrom delu ravnogorske Srbije cela porodica spavala je u jednoj prostoriji, što takođe može da svedoči o higijeni, ali i kulturi življenja. Iskaz jedne izbeglice koja je služila u Stublinama svedoči o tome: „Legla sam sa svojim muškim detetom u krevet. U istoj sobi spavali su on (domaćin) na jednom krevetru, njegova žena na drugom, a njegova sestra na trećem krevetu.“

I potonja ravnogorska ženska organizacija je na par mesta u svojim proglasima stavila sebi u zadatak da se nivo higijene podigne. Takođe da se ženama i devojkama prenesu znanja o veneričnim bolestima. Na jednom od skupova, 21. maja 1944. u selu Sekuriču, i ova tema je bila predmet razgovora: „Bilo je pitanje isto toga dana ima li u našim selima veneričnih bolesti. Članice nisu nikoga još pronašle tog bolesta. Ako ih pronađemo, dostavićemo ih“. Registrujemo i slučaj veneričnih bolesti u Komandi Slavonije, jednoj od malih eksteritorijalnih jedinica-štabova, koji su se nalazili na teritoriji Kolubarskog korpusa. Tu je, po dokumentima, potvrđeno prisustvo jedne žene zaražene triperom, „koja je širila nemoral i zarazu“

(…)

O dočeku stranih ljudi u selu govore i spisi Živka Topalovića, koji je dao izuzetno vernu sliku srpskog sela u 1944. godini. U ovakvoj situaciji građanka je bila predmet pažnje, među seoskim devojkama pogotovo. „Mnogo će mi biti milo da vidim gospođu (Milicu Topalović), govorila je jedna od najmlađih devojaka, Mikojana, koja nas je najviše služila, i da joj pričam, koliko ste se za nju brinuli. Naši seljaci ne umeju da budu tako dobri sa ženama.“ Druge su devojke opet htele znati: kako gospođa (Topalović) izgleda, šta nosi, može li se navići na seljačku kuću i seljački život i niz drugih sitnica. Nisu smele ući u sobu da to pitaju, već su se raspitivale preko svojih majki, koje su dolazile da nude topli tej, ili poprave postelju“.

Netipično žensko ponašanje znalo je da privuče posebnu pažnju. U Čestinu (Levač) jedna poverenica Ženske ravnogorske organizacije, „Beograđanka“, bila je predmet žalbi sreskoj poverenici ravnogorske organizacije: „Žene su mi pričale da pije, puši i radi sve ono što ne priliči jednoj ženi.“ U jednom sačuvanom referatu, potpisanom sa „Laru“ , verovatno pripremljenom za neki od sastanaka ravnogorske organizacije, uočava se tendencija da se žene iz gradova optuže za „kolaboraciju“ sa okupatorom. (Ovde se postavlja pitanje: šta bi bilo da su okupatorske trupe garnizonirale po selima, da li bi kritika bila tako oštra?). „Laru“ piše: „Neću da uopštavam kad govorim o ženama iz grada, ima i tamo žena pravih srpkinja… ali hoću samo da prebacim onim ženama koje se zabavljaju po gradovima koje idu s neprijateljem i tako mu olakšavaju život i dižu moral. Mnoge od njih je već postigla pravda šume, a i druge joj neće umaći. Neka se, proklete da su, ugledaju na one žene koje zaboravljaju sebe u ovim danima, koje znaju da je čast naroda i na njima koliko i na vojnicima četnicima – i koje znaju da se čuvaju.“

Grubost muža prema ženi bila je veoma česta i skoro redovna pojava. Muž se katkad nije libio da potegne batinu (oklagiju, npr.) ili da upotrebi tešku reč. Poniznost i potčinjenost žene bila je karakteristika. Pogotovo mlađe žene, kad bi prešla u muževljevu porodicu. Ljubljenje ruke pri ulasku svakog starijeg muškarca bilo je uobičajeno. „Rukoljub“ starijim muškarcima, ili onima koji su imali neku istaknutiju funkciju, bilo je još široko rasprostranjeno. O tome svedoči već citirani Topalović: „Ušle su k nama najpre tri žene od tri brata zadrugara, da se pozdrave, priđu ruci i upitaju za zdravlje naše i naših porodica. Potom će doći na red deca, najpre odrasle kćeri i jedan sin, da poljube ruku.“ Ili u situaciji pojave lokalnog komandanta: „Joj gospoja moja, eve Rankovića s vojskom! Sva sam drhtala kad viđeh ovu silu od ljudi i oružja. A on strašan – al’ da vidiš milo govori… A meni se zubi stegli, pa ni usta da otvorim, samo što sam prišla ruci da poljubim.“

(…)

O samostalnom izboru bračnog druga nije moglo biti reči. Volja roditelja, pre svega oca, bila je presudna u celoj Srbiji. Ćerka je bila spremana prvenstveno za udaju u bogatiju i „dobru kuću“, a što je važilo i za izbor supruge za sina. Očekivani miraz bio je jedan od faktora izbora snahe. Na teritoriji 2. ravnogorskog korpusa o ovome nam svedoči primer zadruge Lazovića iz Miokovca. Ratno stanje nametnulo je ovoj zadruzi specifičnu nevolju. Briga za mladoženjom povećala se brigom oko miraza (u novcu). Mirazi koji su ranije bili spremljeni padom vrednosti dinara su takoreći zbrisani. Seljak nije pitao za količinu dinara, već šta on može kupiti, od stoke ili zemlje. Te su cene sa nastupanjem rata veoma brzo i vrlo visoko skočile. „Učini mi se mnogo, rekao je jedan otac – da dam za nju četiri hiljade dinara miraza. Grdno se prevarih. Sad mi valja spremiti četrdeset hiljada.“ A koliko treba Lazovićima miraza za osam devojaka? – zapitao se Topalović.

(…)

Pored imovinskog stanja, otac je razmatrao i zdravstveno stanje porodice u koju mu ćerka odlazi. Tako je 1943. godine Dragoljub Antonijević iz Pružatovca odbio prosce svoje osamnaestogodišnje ćerke Radmile rečima: „Ja nemam ćerku za udaju.“ Razlog je bio taj što je u mladićevoj porodici bilo slučajeva tuberkuloze. Činjenica da se dvoje mladih zabavljaju i planiraju budućnost, ostala je poražena. Otac je sledeće godine udao svoju ćerku po svom izboru za drugog mladića koji je, prema očevim rečima, bio „vredan“ i „radan“.

Topalović svedoči i o drugim faktorima oko udaje: čim je nastao poremećaj mira, nastao je zastoj u ženidbama i udadbama… „Nikome se tada nije žurilo da umnožava sitnu decu u porodici. Otići će muškarci po ratovima, a kod kuće ostati starci. Rat uništava mnogo dobara. Ne treba nikako povećavati broj usta koja valja ishranjivati. Tako je, po starom iskustvu, postala prva reakcija mase seljačkog stanovništva na ratnu opasnost: ograničiti rađanje dece. To znači ne ženiti mušku mladež dozrelu za ženidbu. Za to će uvek imati vremena kad rat prođe. Ova mera, pak, teško pogađa devojke prispele za udaju. Selo se puni neudatim devojkama, dok se muškarci, neprestano, odlivaju u kasarnu, u logore i šume. Neće li se momak, koga je cura begenisala, ako se iz rata vrati, radije oženiti mlađom ili možda dovesti ‘Švabicu’ u selo?“ (Ljubav nekog ravnogorca mogla se iskazati pesmom: „Oj devojko devojano da te ženim još je rano da te ženim vreme nije dat ostavim žao mi je pričekaj me ovog leta da otslužim Kralja Petra“. Izabranica ravnogorskog borca mogla je da pevuši: „Istruli mi dunja u fijoci dragi mi je kod Draže u vojsci…“).

Razni razlozi izbora učinili su da starosna granica između supružnika bude velika. Ovakva starosna razlika bila je i osnov za starije muževe da brinu kada se u blizini pojavila mlađa „konkurencija“. U selu Viču, domaćin Živku Topaloviću i njegovoj supruzi bio je udovac u poodmaklim godinama, koji je „doveo u kuću mladu udovicu da mu hleb mesi, da mu rublje pere i o deci vodi brigu“. Sa tom su ženom vojnici odmah zametali šale i zadirkivanja, a ona se od toga nije branila. Zbog čuvanja te žene naš domaćin Milutin iz kuće nije smeo mrdnuti. A nije smeo ni da je tuče, već joj je jedino pretio da vojska neće ovde vekovati i da će on njoj u svoje vreme kosti polomiti.“ Jedan slučaj iz Stublina otkriva da je domaćin imao 55 godina, a njegova supruga 35. U ovom slučaju žena je bila zabrinuta zbog konkurencije druge žene, jer je znala da ne može da ima poroda. Pojavu dvadesetpetogodišnje udovice u kući žena je ovako prokomentarisala: „Kada je prvi put u našu kuću došla Milka, ja sam Bošku rekla da pazi na nju jer je mlađa i da se ne desi da u kuću drekne (misli se na dete).“

Sužavanje poroda na jedno-dva deteta već je u ovom periodu bilo primetno. To su zapazili i ravnogorski organi. Jedan od njih je vršio inspekciju organizovanosti Ženske ravnogorske organizacije u Crljencu, u aprilu 1944, ostavio je ovakav izveštaj: „Konstatovao sam da je Srpski deo mesnog stanovništva hipermoderan u pogledu rađanja dece. Skrenuo sam pažnju… na teške posledice po naš narod, kada bi ceo naš narod pošao tim putem… Dao sam sugestiju nastavnicima (da) ukazuju na to narodno zlo i njegove teške posledice.“

(…)

Ratne okolnosti, odsustvo dela muškaraca, koji su bili u zarobljeništvu, u oružanim odredima ili su postradali u ustanku, represalijama ili potonjem građanskom ratu, učinio je da mnoge mlade žene i devojke postanu slobodnije u svom polnom životu. Vanbračne veze su postale svakodnevica, posebno ako je vojska bila u blizini.

Mada je sam armijski đeneral Mihailović prednjačio svojim ratnim asketizmom, i lično nije imao nikakvih afera sa ženama na terenu, u čemu se slažu svi preživeli savremenici, neki njegovi komandanti često su bili sušta suprotnost. Satirični list Posavsko-kolubarske grupe korpusa „Of Lele“, potvrđuje svojim crticama da je bila normalna praksa da većina oficira ove jedinice ima svoje ljubavnice na terenu, bez obzira na njihov prethodni bračni status. Komandant Cersko-majevičke grupe korpusa major Dragoslav Račić imao je svoju ljubavnicu Milenu, koja je ovako posle rata islednicima OZN-e objasnila svoju vezu: „Za četničko vreme živela sam sa Račićem, to je bilo skoro legalno. Muž mi je bio u zarobljeništvu, ja sam pokušavala da krijem, ali on, pustahija, nije…“ Komandanta Topličkog korpusa M. Stojanovića interesovale su „mlade žene po selima“. Njegov pretpostavljeni komandant Južne Srbije potpukovnik Radoslav Đurić postao je neslavno poznat, jer su mu se u štabu nalazile „sumnjive Beograđanke“, nemački i partizanski špijuni Anđa i Vera Pešić. Sve ljudstvo Đurićeve jedinice znalo je za ove veze i njihovu problematičnost i grupa oficira poslala je Vrhovnoj komandi svoju žalbu zbog ovoga. Ova veza („živeli bezmalo kao muž i žena“) nanela je neprocenjivu štetu ravnogorskoj stvari i jedinicama JVUO, koja je omogućila lako osvajanje ovih prostora od partizana u 1944. godini. Načelnik štaba Gorske Kraljevske garde poručnik Medić, konstatovao je u julu 1943: „U poslednje vreme u jedinicama dosadašnje 2. leteće brigade učestali su slučajevi… jurenja za ženskama.“ Jedan anonimni izvor dostavio je u novembru 1943: „Od svih oficira, podoficira, kaplara i redova ne zna se ko je veći bekrija… Naime, gotovo svaki oficir Gorske garde doveo je po jednu švalerku na svoj reon i kaže da mu je verenica. Mihailović je neke od njih, posle avantura na terenu, primoravao da se ožene svojim ratnim ljubavima.

Mnogo reči je ispisano o pokušajima da se ovakva praksa, makar kanališe, ako ne i spreči. I sam đeneral Mihailović je primetio praksu da se oko pojedinih štabova u JVUO okupljaju žene sumnjivog porekla i da su za to odgovorni komandanti tih štabova. U decembru 1943. godine Mihailović je najstrože naredio uklanjanje ovih žena iz blizine štabova, kao i da se supruge komandujućih starešina ne mešaju u poslove svojih muževa. Međutim, ta praksa je teško bila iskorenjiva. Vanredni uslovi života, stalna prisutnost na terenu, koja je teško kontrolisana od pretpostavljenih, stanovanje po seoskim kućama umesto kao do tada u varoškim kasarnama i stanovima, odsutnost jednog dela muške populacije, koja je bila u zarobljeništvu, i neizvesnost ratne svakodnevice učinili su da mnoge ravnogorske starešine svih činova i položaja imaju iza sebe svoje milosnice, koje su „regrutovane“ iz seoskog okruženja najčešće, ali i od izbeglica koje su se nalazile po selima, bilo iz NDH, bilo da su došle iz Beograda posle savezničkih bombardovanja s proleća 1944. godine.

Preljuba je bila motiv i šaljivih pesama koje su se po ravnogorskoj Srbiji pevale: „Čuj komšijo, da ti se požalim ženi su mi čarape ukrali da je s plota ne bih ni žalio već sa nogu prežalit ne mogu“. U ovakvim neredovnim uslovima, pad morala je uslovljavao i dalju fragmentaciju srpskih porodica.

U najvećem broju sela, uspostavljena ravnogorska vlast brinula se i o ovakvim slučajevima: „…čak ni žene ne smeju da mrdnu. Bilo je to da se mlada žena uputi s vojnikom. Otišli ljudi u ropstvo a žene ostale. Ali kad jedna, dve dobiju batine i to se po selu razglasi, to joj je gore od smrti. Ona muža više živa čekati ne sme“. Ravnogorski organi imali su prilike i da se suoče sa sličnim problemima među stanovništvom na svom terenu. Isledni organi Posavske brigade imali su, početkom avgusta 1944, problem da rešavaju slučaj jedne izbeglice iz Virovitice, udovice stare dvadeset pet godina i majke jednog deteta. Kako nije imala nikakvih sredstava za izdržavanje, njoj je izvesni dvadesetpetogodišnji B. J. iz Stublina ponudio da služi kod njega u kući. Pošto domaćin nije imao poroda, on ju je „animirao“ na seksualni kontakt, obećavajući da će je posle porođaja zadržati u svom domu! (Ovaj kontakt održavao se i pored činjenice da su u istoj sobi spavali domaćin, njegova žena, ženina sestra, izbegla udovica i njen sin!) Međutim, kada je trudnoća postala očigledna B. J. je najurio ovu ženu iz kuće, optužujući je da je imala veze s drugim muškarcima i preteći joj „četnicima“. Izbačena izbeglica, već u poodmakloj trudnoći, obratila se lokalnim organima JVUO, koji su započeli istragu. Posle komplikovanog procesa, B. J. je osuđen da plati 13.000 dinara, za svaki mesec koji je mlada radila kod njega, daljih 3000 „za nadoknadu nerada u trudnoći“ a utvrđena je i alimentacija od 36.000 godišnje koju je okrivljeni morao da plaća do 5. u mesecu. Jedina satisfakcija za B. J. bila je činjenica da je ustanovio da može da ima poroda, čime je i privoleo svoju sluškinju na obljubu. Lokalni organi JVUO su vodili brigu o napred navedenoj udovici tužiteljki za vreme vođenja ovog procesa u smislu ishrane i ostalog. (Treba pomenuti da je normalna i uobičajena praksa ravnogorskih teritorijalnih organa, bar što se tiče većine zona gde je njihova vlast bila stabilna, da se udovice palih boraca JVUO pomažu novčano ili radom ljudi koje je odredio nadležni ravnogorski teritorijalni organ, za poljske radove i za seču drva za ogrev.) U bizarnije slučajeve spada i slučaj četrnaestogodišnje M. N. iz Skele, koja je svog oca optužila organima kolubarskog korpusa za seksualno zlostavljanje. Verovatno skandalozna istraga u ovom slučaju otkrila je da je ceo slučaj bio insceniran i plod mašte mlade devojke, za šta su ona i njena majka dobile kaznu od 25 batina, koja je izvršena pred celim selom 1. avgusta 1944. (Opovrgavajući svoj iskaz i optužbu, tužiteljka je izjavila: „Ja sam nevinost izgubila kad sam jednom prilikom putovala u Beograd, pa me je jedan nepoznati čovek izveo iz voza na Senjaku i poveo me u jednu nepoznatu kuću te nadamnome izvršio silovanje“) Sačuvana dokumentacija ovog slučaja otkriva nam da se stvarni slučaj silovanja ćerke od oca desio prethodno u selu Lisopolju, koji je, izgleda i poslužio kao model za podizanje optužbe.

Na teritoriji okupirane Srbije bilo je i slučajeva seksualnog nasilja nad ženama koje su počinili pripadnici JVUO. Nekolicina pripadnika JVUO, ostrvljena lokalnom vlašću, posezala je za ženskom časti, bez razmišljanja kakve će to posledice da ima na samu organizaciju i po objekte njihove požude. Uočljivo je da su žene čiji su muževi bili u zarobljeništvu, čiji su muževi bili stariji ili koje su bile udovice, bile češće mete različitog seksualnog nasilja.

Konjički major Milutin Milovanović, prvi komandant Valjevske zone, koji je došao na teritoriju valjevskog kraja u junu 1943. godine, bio je jedan od takvih. Milovanović nije samo naškodio ugledu JVUO na terenu svojim kabadahijskim ponašanjem, nego je zloupotrebljavao organizaciju za zadovoljenje svoje malenkosti. Dvojica komandanata brigada u Valjevskom korpusu, poručnici Stojko Filipović i Sava Simić bili su optuženi za niz nepravilnosti koje su počinili, između ostalih i silovanja u leto 1943. godine. Meta su bile žene ili ćerke ljudi koji su označeni kao ravnogorski simpatizeri. Obojica su stavljeni pod istragu i zamenjeni drugim starešinama. U valjevskom selu Kožuaru, u jesen 1943, registrovano je jedno silovanje žene koja je prethodno prebijena. Počinilac je bio opštinski kmet i četovođa neaktivirane lokalne čete. Meta mu je bila dvadesetsedmogodišnja V. K. (Ciganka?, nepismena) udata, bez dece, koja je krenula da obiđe svog muža, koji je ležao u valjevskom zatvoru. Kako je posle muževljevog povratka imala problema s mužem, molila je ravnogorske vlasti da dokažu istragom „da sam ispravna žena i da nema nikakve krivice do mene te tako bi sa istim mogla da ostanem u braku bez smetnje“. Istovremeno, seljanka, koja je bila napadnuta od majora Milovanovića (nepismena) u istrazi je govorila da joj je posle te sramote brak uništen i da joj je život u opasnosti pošto ne sme da izađe pred svog muža kada se vrati iz zarobljeništva. Konačno, sve ove istrage i sačuvane izjave svedoče o nivou seksualne kulture, pa čak i o vokabularu toga doba.

Raspuštenica je često mogla da bude podložna sumnji da se kod nje kriju pripadnici oružanih grupa. Još 1941. partizani su znali da sumnjiče takve žene za „špijunažu“ (jedna takva je bila pritvorena: „Omalena sa crvenom povezačom iz Rađeva Sela. Živi odvojeno od muža, bez dece, osumnjičena za špijunažu, jer se Nemci često viđaju kod njene kuće“). I spiskovi osumnjičenih koje su sastavljali organi JVUO u raznim krajevima Srbije, registruju neke takve žene kao partizanske simpatizere. Druge žene koje bi se našle na ovim spiskovima bile su označene kao „ljotićevke“, ili kao one koje održavaju svoje veze s Nedićevcima, ređe sa stranim okupatorima. Otprilike od 20-30 muških imena na ovakvim listama, na žene je otpadalo 2-3. Bilo je i nekoliko slučajeva kada su ovako označene žene eliminisane od organa JVUO. Posebno u zoni u kojoj su bile aktivne partizanske grupice: luk sa padina Rudnika i kroz Jasenicu na sever, i po obodu Okruga beogradskog. Neke od tragičnih sudbina likvidiranih žena, komunističkih aktivistkinja, posleratne vlasti, literatura i istoriografija, napravili su mitove koji su se uklapali u stereotipnu crno-belu sliku o ratnim događajima u Srbiji. Posebno kada je naširoko opisivan „četnički teror“. Na drugoj strani, okupator je u svom progonu pripadnika JVUO hapsio i njihove supruge i ćerke. Raspuštenice i udovice su pod ravnogorskom upravom bile često u vezi sa lokalnim starešinama JVUO, pa su posle 1944. godine organi bezbednosti nove vlasti motrili na ovu žensku populaciju i postizali prilično uspeha u hvatanju skrivenih ravnogoraca. (Milenko Kovačević daje pregled hvatanja nekolicine bivših pripadnika JVUO u Šabačkom okrugu 1945-49, gde su u mnogo slučajeva organi UDB-e preko njihovih ljubavnica, im ušli u trag.)

(…)

(„Žene ravnogorskog sela 1943-1944“, „Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka“, Beograd, 1998)

Nastaviće se…