Za članak g. Aarona Rhodesa („Srbijanski opozicioni vođi — duhovna braća Miloševića?“), objavljen 16. decembra u vašem cenjenom listu, ne bismo saznali da nije sa zadovoljstvom pročitan na udarnoj emisiji vesti državne televizije Srbije. Ovaj tekst zaslužuje komentar iz Beograda ne samo zato što toliko godi srbijanskoj partijskoj državi već i stoga što je autor potpisan kao direktor Međunarodne helsinške federacije sa sedištem u Beču.
Kriza u Srbiji i svakodnevne demonstracije u Beogradu i drugim mestima izazvane su time što je režim g. Slobodana Miloševića odbio da prizna rezultate lokalnih izbora od 17. novembra 1996. tamo gde su pobedili kandidati koalicije „Zajedno“. Time su, po mišljenju nezavisne komisije najeminentnijih srpskih pravnika, prekršeni zakoni. Ustav Srbije, Ustav SR Jugoslavije i Međunarodni pakt o građanskim političkim pravima, koji obavezuje SR Jugoslaviju. S obzirom da su demonstranti posle toga hapšeni, batinani, pa čak i podvrgavani seksualnom zlostavljanju (vidi saopštenja Informativnog centra nevladinih organizacija u Beogradu), reč je ne samo o odricanju političkih prava iz čl. 25 pomenutog Pakta, nego i o kršenju njegovog člana 7. koji se odnosi na mučenje i nehumano i ponižavajuće postupanje, kao i Konvencije protiv torture koja takođe obavezuje srpske vlasti.
G. Rhodesa, koji je na čelu jedne organizacije za zaštitu ljudskih prava, ne tište kršenja tih prava, nego gaje strah da inostranu javnost ne obuzme „opsesija“ (Obsession) naklonosti prema vođama i pripadnicima stranaka udruženih u koaliciju Zajedno, čija su prava ovako prekršena.
Žrtve ovakvih postupaka režima u Srbiji su, po g. Rhodesu, „politički nekorektne“ i ne treba ih podržavati. Smemo li odatle da izvučemo zaključak da im se za to mogu uskraćivati njihova ljudska prava i da direktor jedne relevantne međunarodne nevladine organizacije to odobrava? Ne bismo voleli da je to tako.
Zamerke strankama u koaliciji Zajedno u pomenutom tekstu predstavljaju katalog njihovih loših osobina, bez ijedne dobre.
G. Zoranu Đinđiću se priznaje da ranije nije bio nacionalist, ali mu se zamera što se jedno vreme pretvarao da je to ne bi li dobio više glasova i uspešnije se politički borio protiv Miloševićeve vlasti. Vuku Draškoviću se, pak, zamera suprotno: on je nekada bio nacionalist, a već dugo to više nije. Đinđić je navodno podržavao bosanske Srbe, ali se ne pominje da im se Drašković energično suprotstavjao i da je zbog toga na Palama bio i ostao najomrznutiji „izdajnik“.
Pošto g. Rhodes navodi Suddeutsche Zeitung, navešćemo i mi taj renomirani list, koji u svom broju od 17. decembra 1996: piše o tome kako vlast na Palama gleda na koaliciju Zajedno („Zadovoljstvo zbog Miloševićeve slabosti“, str. 6): „Bosanski Srbi misle da od vođa ove koalicije mogu malo šta da očekuju. Narodni tribun Vuk Drašković je, nasuprot svojim nacionalističkim korenima, od samog početka rata u Bosni agitovao protiv Miloševićevih velikosrpskih planova. Bistri Zoran Đinđić je doista dosta dugo držao stranu bosanskom srpskom lideru Radovanu Karadžiću. Međutim, danas izgleda da sve polaže na Zapad. U Palama ga zato otpisuju kao ‘suviše prilagodljivog’.“ Napomene g. Rhodesa o „četnicima“ za vreme nacističke okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu kao da su preuzete iz nekog zvaničnog udžbenika iz Titovih vremena, gde se kaže kao što to čini g. Rhodes, daje taj rojalistički pokret otpora „sarađivao s nacistima“. Ove su činjenice verovatno utvrđene na suđenju vođi toga pokreta generalu Draži Mihailoviću, održanom u Beogradu 1945. godine u jeku komunističkog terora. Isti Mihailović je bio ministar jugoslovenske vlade u izbeglištvu i nosilac je britanskih i američkih i odlikovanja. S istorijom i njenom transpozicijom u današnje vreme treba biti veoma oprezan.
G. Rhodes pominje i trećeg lidera koalicije dr Vesnu Pešić. Kada već ne može da porekne besprekorni antinacionalistički, pacifistički i socijaldemokratski pedigre njene stranke Građanskog saveza, koji začudo ne prevodi kao „građanski“ (burgerliche) nego kao „srpski“ (serbische), onda je ta stranka loša jer je „majušna“ (winzig). Tako izgleda ne misli srbijanski režim, koji u svom zvaničnom glasilu „Politika“ od 19. januara 1996. kaže u naslovu na 2. strani: „Vesna Pešić pokazuje Draškoviću i Đinđiću kako da se bore“.
S obzirom da se i lokalni Helsinški odbor za Srbiju ponaša slično g. Rhodesu, u Beogradu se mnogi pitaju da li se Međunarodna helsinška federacija i njeni ogranci od organizacija za zaštitu ljudskih prava pretvaraju u političku superstranku, ili u procenjivača „moralno-političke podobnosti“ drugih stranaka i onih čija prava treba ili ne treba štititi. Koliko se razumemo u demokratiju, parlamentarizam i ljudska prava, pravo je svakog izabranog kandidata da uđe u skupštinu i svakog demonstranta da izražava svakojaka mišljenja a da ga ne hapse i tuku. Ili je, ne daj Bože, postojeće stanje u Srbiji ipak bolje jer se stranke na kojima počiva represivni režim zovu „Socijalistička partija Srbije“ i „Jugoslovenska udružena levica“?
Beograd, 22. decembar 1996.
S poštovanjem i zabrinutošću, Autori su članovi Jugoslovenskog helsinškog komiteta, ugašenog 1991. godine ■
