Koča Popović – nadasve častan i moralan čovek, pesnik, esejist, lucidan duh i stvaralac (koga će voluminozno delo pod njegovim nadrealističkim naslovom koji mi je izdiktirao novembra 1991. godine „Zapisi iz pokojne prošlosti“ potvrditi kao izuzetnog stvaraoca), francuskog filozofskog obrazovanja. kartezijanski duh, večiti skeptik, uvek beskrajno duhovit, majstor ironije, (skoro bez izuzetka je isticao tu svoju izrazito nadrealističku osobinu po kojoj je u kontekstu tog avangardnog pokreta valjda jedinstven i neponovljiv! – ne dakle, banalno uočeno, „slučajan saputnik“), uvek reskog goora u dijalogu, zbunjivao je i svojim reči- tim ćutanjem koje je u ovim godinama strahota i barbarije bilo izazovno, ali je i u svojim istupima u najdramatičnijem lomu srpske novije političke istorije (ovih poslednjih pet godina!) žestoko uznemirio nacionce (kako je duhovito tu kovanicu izmislio njegov nadrealistički sabrat Oskar Davičo)…
„Zapisi iz pokojne prošlosti“ – skrivaju veliku stvaralačku misiju, delotvornu već od kasnih dvadesetih godina pa sve do poznih septembarskih dana 1992. godine, kada ispisuje svoju „Poslednju oporuku“: zapisi „a marginama svakodnevice, eseji, poetski tekstovi i nadrealistički zapisi snova (mnogo toga na francuskom jeziku, stoje njegov zavetni dar toj velikoj evropskoj kulturi!), dramski dijalozi (Šekspir je bio večita analitička strast njegova, kao i Lotreamon, naročito Stendal!), politički eseji o surovoj stvarnosti, reminiscencije i filozofski zapisi, itd.
Koča Popović je doista veliko stvaralačko iznenađenje srpske kulture, ali iznad svega mislilac čiji će zapisi o poratnoj političkoj zbilji od 1945. pa do današnjih dana (ne samo jugoslovenskoj već i znatno šire – evropskoj) uznemiriti mnoge sudionike naše (i naših) prošlosti. Kad krug njegovih prijatelja (Latinka Perović, Aleksandar Nenadović, Mirko Tepavac i ja) budemo
obavili teški posao izbora, iščitavanja i objavljivanja tih tridesetak hiljada rukom ispisivanih stranica – ova sredina će tek shvatiti kakvu je ličnost imala u svojim duhovnim prostorima! Bio je u tome krugu i njegov najbliži i najdraži prijatelj i sagovornik Marko Nikezić, koji je Koču i „prelomio“ da objavljivanje rukopisa iz „2(XX)-te“ pomeri u ovu zlu stvarnost.
Ima neke nadrealističke surovosti i u izdavačkoj zbilji: ne tako daleke 1990. godine (3. novembra), u sada tako dalekom Dubrovniku, dvojica velikih izdavačkih poslenika sarajevske „Svjetlosti“ Ivan Lovrenović i Gavrilo Grahovac s razlogom su bili srećni što su u svoj dugoročni izdavački plan (potpisivanjem izdavačkog ugovora!) – uključili „Dela Koče Popovića“. Ratna kataklizma je sprečila izdavanje prve tri knjige „Zapisa iz pokojne prošlosti“ i pesničke zbirke „Delatna devica“!
Jeza rata je učinila da ta dvojica divnih ljudi verovatno i ne znaju da im je tako veliki autor otišao na večni počinak. A Koča me je često pitao za njihovu sudbinu. Nisam, odavno, imao odgovora.
Zapisao sam 9. marta 1992. godine u „Vremenu“ da je Koča Popović „izuzetan analitičar“ koji se pokazao i kao „prorok današnje nesreće“. Stranice koje u nekoliko nastavaka slede u ovom nedeljniku na našu veliku žalost to i potvrđuju. ■
