Ja ili Mi?
Prilično teško pitanje.
Svaki put kada svoj tekst u „Vremenu“ započnem u prvom licu jednine, zazebem od mogućeg prigovora da povodom svakodnevice razmišljam samo o sebi. Optužba za egocentrizam danas je, bez ironije, vrlo ozbiljna stvar, naročito ako uobrazite da vaše Ja može da zameni neko zamišljeno Mi (Mi, Franjo Josif, po milosti božjoj car i kralj). Bivalo je i kod nas takvih slučajeva, nije da nije. A govoriti Mi, na prvu loptu, takođe je pretenciozno, em nepraktično, em nepristojno. Kad neko kaže Mi, uvek se zapitam u čije ime zapravo govori, i gde je dobio ovlašćenja za tako nešto, jedino ukoliko nije Franjo Josif. Tako da, obrni-okreni, ne valja ni Ja, a naročito ne valja Mi. Stvar je za mene utoliko teža što sa samim sobom nisam ni na Ti, drugo lice jednine prilično je redak pripovedački oblik, a i ko sam Ja da samom sebi govorim Ti.
Ipak, ima svakodnevnih trenutaka u kojima se prirodno osećate više nego Ja, a da tu ne može biti reči ni o kakvom egocentričnom elefantijazisu. Prošle godine, na jednom zapadnom aerodromu, čekirao sam kartu i predavao kofer. Pružio sam pasoš:
– Vi ste iz Jugoslavije? – upitala je.
– Da – rekao sam.
Podigla je pogled, hladan kao skener, i zadržala ga na meni. (Jesam li joj u tom trenutku zaličio na Sadama Huseina? Na Umberta Eka nisam sigurno. Moj body–language nije baš gostoljubiv, vrlo sam kratkovid, tamnoput, imam brkove i stalno delujem namrgođeno.)
– Hm, vaš prljag mora na posebnu proveru.
– Zbog čega?
Nije ništa rekla. Popunila je neku žutu nalepnicu (obratite pažnju: žutu nalepnicu), predvojila je, jednu polovinu zalepila na kofer, a drugu pružila meni.
– Pokažite ovo pre nego što uđete u avion.
Pokazao sam, naravno. Jedini putnik na interkontinentalnom letu sa žutom nalepnicom. Priznajte, to je boja sa prilično neprijatnim asocijacijama. U tom trenutku, draga gospodo, bio sam Mi (tačnije, bio sam jedan od Onih), protiv svoje volje, a pravo govoreći, bio sam mnogo manje nego Ja. I onda sam shvatio, koja pamet, da ona nije ni gledala mene, nego je u meni gledala Nas, i videla je onu predstavu koja joj je upisana u misao ne samo iz političkih (pravo govoreći, prilično zasluženih) nego i iz nekih dubljih, civilizacijskih i kulturoloških razloga.
Pročitao sam ovih dana jednu sjajnu knjigu o tome kako nas drugi vide, a da nas zapravo možda uopšte ne vide, i žurim da to podelim sa vama. Mi delimo jedno Mi, dragi čitaoci, svejedno što se među sobom tako razlikujemo, volimo, mrzimo, obogotvorujemo ili nipodaštavamo. A delimo ga zato što živimo u Ruritaniji, jednoj zemlji iz mašte koja bi htela da zameni Balkan, i to u razmeri jedan naprama jedan. Knjigu Izmišljanje Ruritanije (imperijalizam mašte) napisala je Vesna Goldsvorti, Beograđanka koja već godinama živi u Londonu, kao predavač na tamošnjim univerzitetima. Vesna, moja koleginica sa studija, u svojoj knjizi analitički rekonstruiše model i istorijsko-političko-estetički proces formiranja kulturnog stereotipa koji zapadni svet stvara o Balkanu u svojim vrhunskim umetničkim delima (na primer: Bajron, Rebeka Vest, Lorens Darel), ali i u serijskim duhovnim produktima (na primer: TV limunade). Takvu knjigu je, ubeđen sam, mogao napisati samo neko ko u sebi, u svom iskustvu i u svome biću, upravo kao Vesna, ima obe perspektive, i spoljašnju i unutrašnju.
Iz onoga što sam kod Vesne Goldsvorti pročitao izlazi da predstava o svetu može da zameni stvarni svet. U to sam se, uostalom, prošle godine, kada smo bili naročito omiljeni, rekoh već, uverio na jednom zapadnom aerodromu. Stereotip postoji, ma šta o tome mislili, i njega mi Vesna tumači ovako: „Sa retkim izuzecima, Balkan je inspiracija romana sa dobrim zapletima, ali lošom karakterizacijom i motivacijom, ili putopisa u kojima su Balkanci svih ‘naroda i narodnosti’ zamrznuti u neme likove etnološke jednine, uglavnom muškog roda, u objekte ispitivačkog pogleda superiornog Zapadnog posmatrača: ‘Crnogorac je ponosan i ratoboran’, ‘Bugarin je dobar zemljoradnik’, ‘Albanac drži do starih običaja’, itd.“
A Balkan je, nastavljam ja, uvek nešto drugo, tamno i neodređeno. Čak i za nas Balkance, Balkan je nekako izvan nas ili, u najgorem slučaju, pored nas. To „pored“ može biti shvaćeno i u metaforičnom i u stvarnom, gotovo taktilnom smislu. U svim balkanskim zemljama postoji snažno uvrežen stereotip da „mi nismo Balkan“, Balkanci su naši susedi. O značenju i prostiranju pojma Balkan čak ni na Balkanu ne postoji konsenzus, taj konsenzus ne postoji ni u knjigama i filmovima koje je Vesna tumačila, pa ipak, otuda, iz te neodređene svakodnevne i imaginativne magme izranja predstava o Ruritaniji, zemlji koja oličava nesrećni deo sveta, na neki način još pretcivilizacijski autentičan, tribalan, atavistički deo, donekle tajanstven (a tajna privlači maštu, kaže Borhes), u onom romantičarskom, fatalističkom smislu. Vesna mi na sve to odgovara: „Što se tiče odsustva lokalnog konsenzusa oko toga ko je na Balkanu a ko ne, ja sam u jednom svom članku pokušala da rešim to pitanje tvrdeći da je svaka zemlja koja oseća potrebu da poriče svoje pripadanje Balkanu ipso facto balkanska.“
Možemo, naravno, govoriti i o nametnutom i o stvarnom identitetu Balkana, o tome šta je naše Mi za nas, a šta je za druge. Predstave koje o Balkanu srećemo u delima britanskih pisaca takođe se mogu pronaći i u samom balkanskom (ovdašnjem) kulturnom miljeu, kao neka vrsta suvišnih dokaza „pravovernosti“ i priklanjanja „kulturnijem mišljenju“. Tako traje stalna igra razlike i sličnosti: na jednoj strani je narcizam, autističnost i samoproglašena važnost malih balkanskih sredina od kojih bezmalo svaka proizvodi mit o imaginarnoj veličini: Velika Srbija, Velika Bugarska, Velika Hrvatska, Velika Grčka, Velika Albanija. Ovih dana gledamo nove epizode te beskonačne istorijske TV serije, ovoga puta sa albanskim i makedonskim glavnim glumcima. A sa druge strane širi se „kolonijalni sindrom“, egocentrizam, umišljenost i indiferentnost „većih“, a svakako moćnijih kultura. Iz preseka ta dva energetska polja, kao u filmskoj duploj ekspoziciji, izranja Balkan, to jest Ruritanija, mogući imaginarni rub sveta, neevropska Evropa, orijentalni Neorijent. Izranja jedno Mi, za koje bismo mogli reći da nije moguće, ali je tako stvarno.
Kao što je stvarno bezizlazna ta dilema, Ja ili Mi, dilema pisati, misliti, živeti u prvom ili u trećem licu. Aporetična dilema, rekli bi filozofi. Ne treba biti postmodernista da bismo svaki put kada kažemo Ja shvatili da u stvari formiramo jedan relativni centar sveta. Tu nema prigovora, samo nevolja je u tome što se Ja neprestano smanjuje i uvećava, poništava i menja, Ja ima problema sa samim sobom, Ja jedva uspeva da bude ja (sa malim, tužnim j), dok svakodnevni svet, i ovde i tamo, bez razlike, uvek u tom malom ja gleda neko Mi, a to Mi na Balkanu ima jednu nesrećnu i tragičku dimenziju više. Zato, odoh Ja u svoje ja. Probaću, jednom, da sa njim pređem na Ti. Draga Vesna, nadam se da te ovo moje pismo iz Ruritanije zatiče u dobrom raspoloženju.
