Javnost u Srbiji treba uskoro da se suoči sa svedočenjima o zločinima koji su počinjeni u ime "srpskih nacionalnih interesa" i "velike ideje", ali i nad građanima ove zemlje
KRIVI I HUŠKAČI: Vojin Dimitrijević
I domaća i strana javnost pozdravile su vest da je predsednik SRJ Vojislav Koštunica 29. marta doneo odluku o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje. U medijima je objavljen i sastav komisije, 19 imena koja se ne razlikuju samo po stručnom i političkom profilu, već i po prepoznatljivosti u javnosti: Radovan Bigović, Mirjana Vasović, Tibor Varadi, Svetlana Velmar-Janković, Mihajlo Vojvodić, Đorđije Vuković, vladika Sava (Vuković), Vojin Dimitrijević, Ljubodrag Dimić, Slavoljub Đukić, Aleksandar Lojpur, Boško Mijatović, Radmila Nakarada, Predrag Palavestra, Latinka Perović, Zoran Stanković, Svetozar Stojanović, Darko Tanasković i Sulejman Hrnjica.
Ideja o osnivanju Komisije za istinu i pomirenje potekla je jesenas od Gorana Svilanovića. On je tada u razgovoru za „Vreme“ rekao: „Naši građani u suštini nisu dovoljno obavešteni o onom što se stvarno događalo za poslednjih desetak godina. Komisija za istinu pružila bi javnosti dokaze o događajima, potpuno otvoreno govoreći o zločinima koji su počinjeni u ime ‘srpskih nacionalnih interesa’ i ‘velike ideje’, ali i o zločinima koji su počinjeni protiv srpskog naroda i građana ove zemlje. Što više ljudi bude upoznato sa onim što se dešavalo, to će više biti zainteresovani za konkretnu odgovornost, znači – sa imenom i prezimenom onih koji su zločin počinili. Krivci, naravno, moraju biti kažnjeni.“
Dr Vojislav Koštunica je rekao da bi ova komisija trebalo da istražuje uzroke i tokove sukoba usled kojih je došlo do raspada SFRJ, da ispita brojna kršenja ratnog i humanitarnog prava. Komisija bi trebalo da sarađuje i sa sličnim komisijama u drugim zemljama.
Ekonomista Boško Mijatović je istakao da veruje da će Komisija „dati pun doprinos našem razumevanju događaja iz protekle decenije, da će svetu pomoći da bolje razume i nas i naše ponašanje i okolnosti koje su uticale na nesreću koja je snašla bivšu Jugoslaviju“.
Neki poznavaoci naših političkih gibanja, ali i lika i dela predloženih članova komisije, manji su optimisti: prognoziraju da će ovako, neki će čak reći i na brzinu, skupljena komisija teško stizati i do istine i do pomirenja.
Za početak provokativna tvrdnja prof. dr Vojina Dimitrijevića, eksperta za međunarodno pravo koji u razgovoru za „Vreme“ ocenjuje da skup kod predsednika Koštunice ne treba već nazivati – Komisijom za istinu:
„To je bio preliminarni razgovor ličnosti koje predsednik Koštunica ima nameru da pozove da budu članovi Komisije za istinu. Mi se nismo izjašnjavali da li ćemo biti članovi ili ne. Ovo je bio razgovor o tome kako bi Komisija trebalo da izgleda. Nažalost, nije bilo nikakvog pisanog materijala kako Komisija treba da radi, čime će se tačno baviti i, što je najvažnije, kakva će imati ovlašćenja. Na primer, ne znamo da li će Komisija o svojim saopštenjima glasati. Pored toga, ako Komisiju saziva predsednik SRJ onda ona ne može biti nevladina organizacija; s druge strane, ako je potpuno pod okriljem države, onda je nezavisnost Komisije sporna. Komisija za istinu i pomirenje morala bi da ima bar neka ovlašćenja: da može da otvara arhive (i one koje su zatvorene) i da ima pravo da saslušava svedoke. I to ne samo one koji bi se dobrovoljno prijavili da svedoče pred Komisijom. Imam i konkretno pitanje: na koji će način biti plaćani eventualni troškovi ove komisije. Na osnovu razgovora kod predsednika Koštunice za sledeći sastanak trebalo bi da bude pripremljen i pravilnik o radu Komisije za istinu i pomirenje.“
„VREME„: Nekim (predloženim) članovimaKomisijezadataksečinijasan. Kažu, samnazivoznačavanjenzadatak: istinaipomirenje, moralnosuočavanjesaonimštonamsedogodilouposlednjojdeceniji, otvaranjekauniverzalnimvrednostima…
VOJINDIMITRIJEVIĆ: Nadam se da će Komisija imati za cilj da utvrdi činjenice. Nažalost, kod nas postoji tendencija da se pređe preko činjenica. Pre nego što se utvrde činjenice, utvrđuje se kontekst; pre nego što se tačno zna šta se uradilo, ide se sa objašnjenjem zašto se uradilo, sa tendencijom da se unapred pruže i izgovori za ono što se uradilo.
U Južnoj Africi se radilo o istini i pomirenju unutar jedne države. Dodao bih ironično, ali mislim ozbiljno: tamo je posao bio lakši! Onaj ko je bio crnac pod aparthejdom, ostao je crnac i posle. Kod nas se neki belci prave da su bili crnci za vreme Miloševićeve vladavine! Mislim da nam je zapravo bliži model Čilea: tamo režim nije proganjao rasno drugačije, već politički drugačije. Uzgred, južnoafrički model Komisije za istinu i pomirenje je pripreman jako dugo. Dezmond Tutu je imao na raspolaganju veliki aparat. Tu stvar treba dobro promisliti. Jedan zametak Komisije za istinu postoji pri saveznom ministarstvu pravde: grupa stručnjaka je tamo radila na pripremi zakona, odnosno propisa, koji bi trebalo da prethode formiranju Komisije za istinu. I u saveznom ministarstvu inostranuih poslova osnovana je radna grupa da utvrdi buduće zadatke Komisije. Nažalost, ne znamo rezultat rada ovih grupa. Ako napravimo improvizaciju od naše komisije onda smo samo formalno zadovoljili zahtev sa strane da se i u ovoj našoj sredini suočimo sa istinom i da počnemo sa pomirenjem. Mislim da je dobra prilika što je vest o formiranju Komisije izašla u javnost: više ljudi će se upoznati sa ovom namerom, a prilika je da se čuje i kako je to izgledalo u drugim zemljama. O tome se ovde malo zna.
Što se bolje pomirimo sa onima koji su nas vodili u propast, to će pomirenje sa drugima teže ići. Komisija će svakako morati da utvrdi šta se radilo širom eks-Jugoslavije „u ime srpstva“. To što se promenio režim ne znači da ne treba da odgovaramo i platimo za štetu koja je napravljena. Ovde još ima ljudi koji poriču da se desila Srebrenica…
Oni koji misle da će osnivanjem Komisije skinuti s vrata teret Tribunala, teško se varaju. Bitno je da javnost zna da Komisija za istinu i pomirenje ne može da bude nikakva zamena za krivični postupak. Može da teče uporedo: jedan iskren, katarzičan iskaz pred Komisijom možda može da smanji krivičnu odgovornost, ali ne može u potpunosti da je zameni. Međutim, s druge strane, Komisija za istinu i pomirenje, s obzirom na to da je neka vrsta moralnog akta i da je njen iskaz neka vrsta moralne sankcije, može da krene i pravcem kojim sudovi ne mogu da idu…
Naprimer…
Meni bi bilo najvažnije da se Komisija pozabavi onom vrstom vrlo opasnih ljudi koji na kraju velikih krvoprolića po pravilu uvek ostaju nekažnjeni, a to su – ratni huškači. Oni moraju biti opomenuti! To su ljudi iz medija, ljudi koji su kontrolisali medije i koji su bezočno lagali s namerom da se izazove rat. Ovi huškači su krivi za žrtve! Komisija bi mogla da uradi još nešto što naši sudovi nisu uradili: da vidi šta se ovde dešavalo od 1987. do 1990. kada je po mom dubokom uverenju ovde vladalo – ludilo. Obično se odgovara da je na drugoj strani bio Tuđman. Nije, Tuđman je pobedio na izborima 1990. To će biti bolan proces… Možda će nam posle svega biti potrebna i svojevrsna lustracija; u Čehoslovačkoj je nekim bivšim funkcionerima bilo zabranjeno da se neko vreme bave javnim poslovima. Tako bi možda trebalo postupiti i kod nas…
Citirao bih Latinku Perović koja kaže da je naše, srbijansko društvo u nekoj vrsti građanskog rata već 150 godina: kod nas vlada politička netolerancija, politički protivnik je neprijatelj a neprijetelja treba uništiti. Ovde vlada tradicija totalnog obračuna. Ali, treba pokušati… Ne treba od ovako važnog posla odustati pre nego što čovek dokaže i sebi i drugima da je pokušaj bez izgleda.
Latinka Perović: Obračun sa prošlošću
Pre nego što je pozvana da učestvuje u radu Komisije za istinu i pomirenje Latinka Perović je na predstavljanju Knjige Teškopomirenje prošlog meseca u beogradskom Domu omladine (izdavač Helsinški komitet Norveške i Norveška crkvena pomoć, 2000) ukazala da javne debate u Srbiji nema ni o onom što je opšte, ni onom što je posebno u strašnom iskustvu ratova na tlu Jugoslavije. Nema otvorene, kompetentne i široke rasprave o zločinima u proteklim ratovima. Latinka Perović smatra da je bitan preduslov za ovu raspravu obračun sa neposrednom prošlošću, što podrazumeva raskid sa politikom „Velike Srbije“:
„Zločin se još uvek posmatra izolovano, kao takav, a ne kao instrument te politike. Dok se ta politika ne deligitimizuje, ni zločin se ne može osuditi, a zločinci će se još smatrati potencijalnim ili stvarnim herojima. Primer Čilea pokazuje da je bitno izmeniti stare političke strukture ne samo personalno nego i sadržajno. Bez toga, promena je privid koji se pretvara u prevaru masa, čak kohabitaciju sa zločinačkom politikom. Vremenom ova sprega određuje i ritam raskidanja sa prošlošću, a samim tim određuje i budućnost.“
Da li i većina drugih predloženih članova Komisije za istinu i pomirenje deli ovo uverenje? Odgovor na ova i mnoga druga teška pitanja pred kojima će se uskoro naći naša Komisija za istinu i pomirenje dobićemo uskoro.
Pomirenje
Od 1974. do 1998. u 16 zemalja u svetu osnovano je 19 komisija za istinu i pomirenje. Najveću pažnju svetske javnosti privukle su one osnovane u Južnoj Africi, Čileu, Gvatemali i El Salvadoru.
Čileanska komisija za istinu i pomirenje istraživala je 3400 slučajeva teških povreda ljudskih prava; žrtve su bile ubijene. Zahvaljujući radu Komisije za istinu u El Salvadoru je dvanaestogodišnji građanski rat (poginulo oko 80.000 ljudi) završen potpisivanjem mirovnog ugovora, a 36 godina dug građanski rat u Gvatemali (oko 200.000 poginulih) političkim rešenjem, potpisivanjem Čvrstog i trajnog mirovnog dogovora. Komisija je istraživala brojne slučajeve kršenja ljudskih prava. Komisije za istinu su odigrale važnu ulogu u demokratskoj promeni režima u ovim zemljama, bile su i osporavane, ali su znatno pomogle i da se počinioci zločina izvedu pred lice pravde.
I u Južnoj Africi Komisija za pomirenje i istinu (osnovana 1995) odigrala je izuzetno važnu ulogu: 300 godina vladavine belaca i 46 godina aparthejda učinili su razmatranje brutalnog rasizma i grubog kršenja ljudskih prava važnim spornim pitanjem nove demokratije. Model Južnoafričke komisije za istinu je specifičan: ovde akcenat nije bio na kažnjavanju prekršilaca, već na pomirenju. Osnovna ideja je bila da će istina zajedno sa amnestijom za okrivljene ali i finansijskom nadoknadom žrtvama u ovom konfliktnom društvu najcelishodnije dovesti do pomirenja. Ukupno 7128 Južnoafrikanaca zatražilo je amnestiju za zločine koje su počinili za vreme aparthejda.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Studenti su pobedili u 22 grada, a SNS u svega dva. Bivša vladajuća partija zadržala je pak ogromnu većinu na Kosovu i u zatvorima. Štaviše, u zatvorima (gde su osvojili 66 odsto) broj glasova im je porastao u odnosu na 2023. godinu. Pojedini cene da do sledećih izbora taj procenat može skočiti i do 90 odsto. Zatim, u Novom Pazaru, SL je osvojio 38,7 odsto glasova, čime je ostvario bolji rezultat od stranke Rasima Ljajića za 18 odsto, a od Aleksandra Vučića za 20 odsto, što je značajan pokazatelj toga da je, između mnogih drugih, prevazišla i etničke i lokalne podele, koje su mnogi političari namerno gajili
Istraživanja pokazuju da je prava noćna mora promeniti sistem vlasti koji se zasniva na kontroli celog društva, od pravosuđa, preko regulatornih tela i državnih preduzeća, sve do mreža subjekata koji upravljaju javnom imovinom, a nalaze se izvan neposredne kontrole vlade. Ne zaboravimo da je vučićizam prodro do kontrole javnih toaleta
Intervju: Spasoje Vulević, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice
“Instrukcije komandanata bile su da se spreme za odbranu institucija po svaku cenu”, kaže za “Vreme” Spasoje Vulević, koji navodi da je u izbornoj noći bilo angažovano oko 4000 policajaca. Govori o tome kako je izbegnut sukob sa građanima, šta je preko policijske radio-veze čuo 15. marta i zašto je odbio da SAJ izvede na blokade. Upozorava da se ne sme ponoviti greška posle 5. oktobra i da bez ozbiljne lustracije nema reforme policije
Dok izborni pobednici ne preuzmu dizgine, odlazeći režim drži razne poluge moći i ima vremena da još krade i zametne tragove. Naprednjaci u deluziji čak tvrde da će biti obična opozicija. Ali, ništa od toga neće im proći glatko
Po Vučićevom dolasku na vlast otprilike pola Demokratske stranke prešlo je na mračnu stranu i mora im se priznati da su se, kao pravi konvertiti spremni da iskažu tvrdu lojalnost, naročito istakli. Evo Gorana Vesića, na primer. Ili onog ambasadora u Americi Dragana Šutanovca. O Nebojši doktoru Krstiću da i ne govorimo. Sada se, kao što vidimo, prvi preporučio – ni manje ni više – Milorad Dodik lično
Građani Srbije su izrekli politički sud. O nasilju, progonu, zloupotrebama, proneverenom novcu moraju da odlučuju oslobođene institucije na osnovu zakona
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
