Firma "Vujić"(prozori), bez dozvole, počela izgradnju fabrike vode; opština i ostali nadležni organi idu ka tome da se "usaglase" sa ovom rabotom; za sada neće da se usaglasi stručna javnost upozoravajući da interesi moćnih pojedinaca ne mogu biti iznad zakona
SPORNA LOKACIJA: Buduća fabrika vode u Petnici
Mnogi će reći da je Vidoje Vujić, vlasnik „Vujić“ prozora koji gledaju u budućnost, fenomen. Rođen u Bačevcima, sa srbijanske strane Drine, Vidoje je zdravom seljačkom logikom – za koju je svaka vlast od Boga – uspeo da stvori uspešnu proizvodnu firmu. Čovek koji je sedamdesetih, krenuo kao građevinski preduzimač danas „prozori“ celu Srbiju. To, verovatno, nije bilo lako. Ali, Vidoje se, kao čovek iz naroda, za pretpostaviti je, u poslovnom ambijentu ovisnom od svake vrste politike i svake vrste političara, snalazio. Iako postoji fama da ga je „napravio“ Dušan Mihajlović, kod Vidoja je na noge, da otvori novu fabriku prozora, dolazio, tada ministar, socijalista Branislav Ivković. Vele da nije bio „gadljiv“ ni na JUL , ni na Šešelja, za čijeg je mandata uprozorio ceo Zemun, još vele da je, kao čovek koji poštuje realnost, na „ti“ sa novom vlašću, pogotovu sa demokratama. Zato ne treba da čudi što je na „ti“ i sa zakonom.
BIZNIS OD VODE: Vidoje Vujić
DNEVNIRED: Sa takvom poslovnom filozofijom Vidoje je krenuo u novi poslovni poduhvat – izgradnju fabrike vode u obližnjoj Petnici kod Valjeva. Parcela na kojoj je počeo da „buši“ nalazi se u prostoru sportsko-rekreativnog centra, u neposrednoj blizini zakonom zaštićene Petničke pećine, arheološkog nalazišta, crkve. U zoni sportsko-rekreativnog centra, po važećem Detaljnom urbanističkom planu, nije dozvoljena nikakva gradnja, ali Vidoje krenuo odmah i na veliko. Građevinska inspekcija je dva puta, kad je bio u temeljima, donela rešenje o obustavi radova, ali Vidoje je nastavio odmah i na veliko. To bilo toliko veliko i nezaustavljivo da je opštinska vlada, na predlog Odeljenja za urbanizam i komunalne poslove, donela odluku o izradi novog regulacionog plana za to područje, u koji je ucrtan i „privredni kompleks Vujić“, a koji će, po dogovoru, da plati Vidoje. Predlog se pripremi za opštinsku skupštinu, ali Društvo arhitekata Valjeva, na čelu sa Milanom Maksimovićem, asistent na Arhitektonskom fakultetu, obrati se opštinskim organima otvorenim pismom u kome kaže, „navedeni radovi vrše se protivno zakonskoj regulativi, protivno prethodnoj planskoj dokumentaciji za to područje, protivno već izrečenoj zabrani daljih radova od strane nadležne građevinske inspekcije, bez neophodne projektne dokumentacije, bez pribavljenih urbanističkih uslova, bez građevinske dozvole i bez ikakvog smisla pojmljivog stručnoj javnosti, arhitektama i planerima“, te da, ukoliko se ništa ne preduzme, ne spreči dalje protivzakonito delovanje, a posebno ako se legalizuje nelegalan i petničkom predelu neprimeren čin, izvršiće se svojevrstan zločin nad prirodom, a njeni potencijali ostati neiskorišćeni u razvoju započetog sportsko-rekreativnog centra. I predlog bude skinut sa dnevnog reda.
Ali opština, pošto je fabrika napredovala, nastavi u pravcu „usaglašavanja“ Vidoja i zakona. Imenuje se Odbor za raspis konkursa za regulacioni plan Petnice, kad članovi Odbora, profesori arhitekture Darko Marušić, Borislav Stojkov, Zorica Petrović i arhitekta Milan Maksimović, odgovore predsedniku opštinske vlade da se zahvaljuju na poverenju, ali da ne žele da učestvuju u tome ako se, kako saznaju, fabrika vode tretira kao stečena obaveza, čime bi institucija konkursa bila zloupotrebljena, „jer bi poslužila kao sredstvo za legalizaciju jednog nelegalnog i prostoru petničkog prostora neprimerenog čina…“ Javi se i profesor Milenija Marušić, netom od nove vlasti izabarana za predsednika Odbora za arhitekturu i urbanizam, tražeći poništenje odluke o obrazovanju Odbora za konkurs, jer je na licu mesta konstatovala „da se u sportsko-rekreativnoj zoni, neposredno uz pećinu, arheološko nalazište i crkvu gradi industrijski objekat velikih dimenzija koji drastičnom intervencijom u terenu, velikim gabaritom i eventualnim budućim funkcionisanjem (proizvodnja ambalaže, punjenje boca, transport šleperima, prateće funkcije) degradira i poništava integritet i vrednost jedinstvenog prirodnog ambijenta…“ Apelom se jave i studenti Arhitektonskog fakulteta, polaznici Letnje škole arhitekture u Petnici, zahtevajući od nadležnih da zaustave Vujića, pogotovu „danas, kada nam predstoji stvaranje pravne države, novim zakonima bespravnu gradnju tretirati kao krivično delo“, pa je nedopustivo praviti kompromise i legalizovati ovaj neprimeren čin.
VIDOJEVIMIŠEVI: Onda se javi i novinarska struka, u vidu lokalne i državne televizije, za koju nadležni vele da nije opštinska, da objektivno i kako ume rezimira stvar. U to ime na ekranu se sastaše tri Vidoja u liku dva njegova direktora, plus biolog i ekolog, dvojica arhitekata koji nisu za Vidoja, i Vidojev voditelj koji bi samo pred „prozorima koji gledaju u budućnost“ priznao da je Vidojev. Arhitekta Milan Maksimović reče da ne vidi svrhu razgovora dok se ne zaustavi bespravna gradnja, te da nova vlast, koja je tu došla legalnim putem, treba da poštuje zakone. Do njega bi i arhitekta Milorad Obradović, predsednik opštinskog saveta za urbanizam, po kome se u sportsko-rekreativnom centru ne mogu dobiti urbanistički uslovi za fabriku. Vidojev arhitekta, direktor kod Vidoja, Lazar Lazić, izađe sa argumentom da oni nemaju dozvolu, ali da nisu radili bez miga nadležnih, jednostavno, bili su brži od administracije. Stvar nije jednostavna, uloženo dva miliona maraka, biće posla za 200 ljudi, interes grada, države. Vidojev direktor, baš fabrike u izgadnji, dr Dragan Škobalj se uključi argumentom da je sve visoko sofisticirano, i tehnologija i voda, i očekivana realizacija od 80 miliona maraka godišnje. Cifre najbolje govore. I ekolog, po struci biolog, bi na visini izjavom da ljudi nemaju posla, a da pećina i slepi miševi nisu ugroženi, a zna se koliko miševi pojedu buba. Onda voditelj, da pomogne, pusti objektivnu anketu u kojoj su građani, na objektivno pitanje da li je potrebna fabrika vode, objektivno odgovarali: „Zašto da ljudi nemaju vodu,“ Pa objektivno upita da li je to jedini objekat koji se bespravno gradi. Arhitekte odgovoriše da nije, ali da je najdrastičniji, da se fabrika bespravno gradi u industrijskoj zoni oni ne bi ni reagovali. Vidojev Škobalj suprotstavi argument da je on Srbin koji želi prosperitet državi, kolega mu Lazić da treba naći optimističko rešenje na nivou grada, da treba da se pitaju sve strukture, ne samo arhitekte nego i ostali koji piju vodu, voditelj zadrža do kraja objektivan i neutralan stav da ni sve arhitekte nisu jedinstvene…
Naoružani i prosvetljeni novim TV saznanjima upitamo predsednika opštinske vlade Žarka Kovača, koji priznade da je on adresa za pitanje, kakav je stav opštine. Predsednik odgovori da su oni zatečeni stanjem, to traje godinu i po, zatvoren krug, stavovi oprečni, formiran je Odbor za raspis konkursa za novi regulacioni plan, potreban je kompromis, logično bi bilo uklapanje objekta u celinu zaštićene prirodne celine, ne vidi rešenje u rušenju, ne postoji usaglašen stav opštine po ovom pitanju, presudan će biti stav Odbora za urbanizam. Odemo i do načelnice Odeljenja za urbanizam i komunalne poslove Nade Planojević. Informiše nas da se preduzeće „Vujić“ obratilo Odelenju 3. oktobra prošle godine i istog dana dobilo odgovor da se mogu dobiti privremeni uslovi za izgradnju hale 35×80 metara, dok se površina ne privede nameni. Onda su tražili privremene urbanističke uslove, i 10. novembra dobili odgovor da nema zakonske osnove za izdavanje privremenih urbanističko-tehničkih uslova za izgradnju hale dok ne dođe do promene Detaljnog urbanističkog plana koji bi u tom prostoru predvideo fabriku, te da se privremeni urbanistički uslovi tek tada mogu izdati, i to ako se proceni da je objekat od posebnog javnog interesa. Onda doneli rešenje o obustavi radova, nije ispoštovano. Javila se ideja o konkursu, da se vidi da li je moguće uklopiti fabriku, ali Vujić nije stao, nastavio. Situacija delikatna, on nema dozvolu, ali je objekat tu, najbolje bi bilo da je stao kad mu je rečeno, ali šta je tu je. Vujić ima neke papire, ali oni ništa ne znače jer nema urbanističko-tehničke uslove za gradnju. Ne dovodi li ih, gradnjom koja ne staje, pred svršen čin? Kod nas, kaže, nema adekvatnih mera protiv osionih, nema ništa dok ga ne zatvoriš. To što je uradio, uradio je na svoj reskir, neće to prihvatiti kao argument, ići će na konkurs, pa šta struka kaže, ipak nisu da se nešto apriorno ruši, gledaju da pomognu, ako mogu da uklope regulativu…
MIĆANAIZVORU: Odemo i do Vidoja, pravo u fabriku prozora i baš na Veliki petak. U firmi samo Vidoje i sekretarica, ne radi se. Kancelarija dužna, tri slike Ljube Popovića, ikona apostola Tome, Vidoje na fotografiji sa Patrijarhom (ima Orden Svetog Save I reda), fotografija još, goblen sa pravoslavnim motivima… Pre tri godine, kaže Vidoje, došli na ideju da rade sa vodom, stručnjaci rekli da je dobra u Petnici, rezultati pokazali da je to jedna od najboljih voda u Evropi, planiraju dve linije po 1300 boca od litar i po na sat, to bi bilo oko 80 miliona maraka godišnje. Sav biznis njegove firme je u budućnosti okrenut ka vodi, već našli nova izvorišta. Upozorenje arhitekata ne shvata kao dobronamerno, ima dozvolu od Ministarstva za zaštitu prirode da može da gradi, tačno je da gradi bez građevinske dozvole, ali niko mu, ni jednog momenta, nije izričito rekao da ne može da gradi. Postoji Detaljni urbanistički plan, ali to je promašena investicija, tu sportsko-rekreativni centar nije zaživeo. I taj plan ima svoj rok, ako nešto nije zaživelo to ne važi. Opština je donela odluku da se donese nov regulacioni plan koji bi legalizovao fabriku, pristao da snosi troškove, što da plaća ako će se to rušiti. Onda se javile ove arhitekte, nema papire, ali prećutni dogovor postoji, 30.000 kubika iskopali i odvukli… Na pitanje da li je privatan biznis oslobođen od uticaja politike i njenih moćnika odgovara da nije siguran da smo sazreli da dozvolimo da ljudi stvaraju, privrednici se prozivaju, ispada da oni iz Beograda više brinu o Valjevu od njega. Nije mu jasno ovo prozivanje, radi, stvara, finansira sport i kulturu, a ima probleme. I ovde gde razgovaramo, gde je fabrika prozora, bila je zaštićena zona, i to bilo zaštićeno, pa se gradilo, pa se usaglasilo… Živi normalno, nema kod njega luksuza, sve kuće okolo više od njegove, profit ne ulaže u sebe nego u kulturna dobra, nije mu jasno otkud zavist… Prva su fabrika koja će dobiti sertifikat za izvoz vode, potencijalni kupci su poznati, ali ako arhitekte privedu nameni prostor u Petnici, kako su Planom zamislili, sam će srušiti fabriku…
Odemo i na lice mesta, drugi dan Uskrsa, na gradilištu samo čuvar. Ogromna betonska konstrukcija takoreći na ustima Petničke pećine, do nje toranj sa bušotinom. Krenemo nazad, kad u susret, do oktobra, predsednik valjevske opštine, socijalista Milorad pa još nadimka Mića Ilić, krenuo u obilazak postrojenja, da vidi čovek da nije stala investicija. Da ne prejudiciramo razloge posete, možda je pošao da izletnički posmatra betonsku konstrukciju, ili vode sa izvora da se napije, ali ovo gledanje moglo bi biti ključ za kontinuitet, stare i nove vlasti, „usaglašavanja“ Vidoja i zakona.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
“Sada su se pojavili neki drugi mladi ljudi, sasvim drugačiji, koji su isto nečim nadahnuti. Možda su ti nadahnuti i nečijom veronaukom, možda nečijom antiveronaukom, možda nečijom filozofijom… Možda su oni jedan novi svet koji se mnogo bolje prilagođava dramatičnom tehnološkom razvoju. Ali možda oni u stvari osećaju šta znači sloboda u pravom smislu, čak mnogo dubljem nego što smo to osećali mi koji smo tu reč mnogo puta izgovarali. Možda oni osećaju opasnost koju donosi sa sobom očigledna kriza demokratije u celom svetu. Priznajem, mislio sam da ne postoje više takvi mladi ljudi kao što smo mi bili. Međutim, oni postoje i realno su mnogo bolji od nas i mnogo manje podložni manipulacijama, kako takozvane duboke države, tako i političara i medija”
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!