U danu kada iz Vašingtona treba da stigne vest da se SRJ napokon vraća u Svetsku banku i da joj je famozni bord ove banke, koja je izgradila i prethodnu Jugoslaviju, odobrio konverziju starog duga od preko 1,7 milijardi dolara u novi kredit na 40 godina, uz jedan odsto godišnje kamate i deset godina odgode početka otplate – domaći i svetski mediji vrve od balkanskih skandala. Gledajući na televiziji, na primer, snimke iz Banjaluke, gde je stampedo „golorukih Krajišnika“ zaustavio obnovu Ferhad-pašine džamije i gde su „neumereni pravoslavci“ kamenovali muslimane i porazbijali i popalili sva sarajevska i međunarodna vozila, uhvatio sam sebe u pomisli da tu tragikomičnu sliku valjda ne gledaju svetski bankari – i ne upoređuju je sa snimcima iz Damaska, gde se papa Vojtila prvi put u istoriji hrišćanstva pomolio upravo u jednoj džamiji. Pa i ako ti svetski bankari gledaju snimke ove naše nacionalne sramote, da nastavim nit svojih tajnih nada – valjda znaju geografiju i valjda su obavešteni da mi sa svojim dragim sunarodnicima iz Republike Srpske imamo samo „specijalne odnose“, koje je izboksovao predsednik dr Vojislav Koštunica. Napokon, pomislio sam da će možda Beograd ovim povodom – ako ne preko patrijarha Pavla, ako ne preko predsednika Koštunice, ako ne preko premijera Đinđića i drugih čelnika nove vlasti, onda bar preko neke takozvane srpske javnosti – guknuti koju o verskoj toleranciji, a sve to zbog toga da pomoć svetske zajednice osiromašenoj Srbiji ne bi bila prikočena zbog tribalističkih skandala u balkanskoj krčmi.
Sve to počinjem da pričam zbog toga što sam živeći dugo u Vojvodini primetio da se verska i nacionalna tolerancija jako isplate i da je većina zajapurenih srpskih nacionalnih patriota, kada ih je sila poterala sa zapadnih strana – najradije gledala da se skrasi u nesavladivo kosmopolitskom Beogradu i u Vojvodini. Svako ko je utekao sa nešto novaca iz Like, sa Korduna, Banije, iz Baranje i drugih srpskih krajina najčešće je pokušavao te pare da uloži ili opere u Beogradu i u Vojvodini. Vojvodina je čini se odolela njihovoj povišenoj nacionalnoj temperaturi, a i oni sami su se ovde nekako ipak stišali – valjda osećajući da kad sami nisu ugroženi ne treba ni druge da ugrožavaju. Ili su jednostavno razumeli da se pare i emocije ne mogu mešati – jer, obično prvo stradaju pare.
Slično „odbeglim investitorima“ iz Bosne i Hrvatske, versku i nacionalnu toleranciju Vojvodine, sa gledišta finansijskih ulaganja, „šacuju“ i svetske firme, pa je, prema izjavi Gorana Pitića, republičkog ministra, preko 80 odsto svetske akvizicije preduzeća usmereno na Vojvodinu. No, ne lezi vraže – spor počinje i sa tom pokrajinom, jer „pošteni unitaristi“ smatraju da je prirodno da pare od prodaje preduzeća treba da uzme i da njima upravlja – država Srbija (jer, „zašto smo se inače borili za državu“). Zoran Đinđić, republički premijer, koji je, po prirodi svoje funkcije, glavni promoter novog koncepta zakona o privatizaciji, ima tu nesreću da istovremeno mora da priča o decentralizaciji države i centralizaciji svih ekonomskih resursa – naročito izmenama privatizacionih propisa. Zbog toga, malo malo pa eto ga u Vojvodini, da umiri autonomaše i pripreti kolegama iz vojvođanske politike što se na toj temi „lično promovišu“, dok je on sam „veći autonomaš od Čanka i Isakova“ (Čanak je to, naravno, odbacio tvrdnjom da Đinđić može da priča i da ima veći nos od Batića).
Vojvođanski političari, međutim, neće izgleda lako odustati od napada na novi zakon o privatizaciji. Evo, Mile Isakov je na stranačkom „majskom uranku“ na ustaničkoj Fruškoj gori rekao da se novi zakon priprema konspirativno i da će se sigurno tako i sprovoditi, jer „odluke o prodaji firmi, a samo se o tome razmišlja, donosile bi se bez prava učešća rukovodstava i zaposlenih u preduzećima i bez pitanja šire društvene zajednice u kojima te firme posluju, bez pitanja grada i regije, a u našem slučaju Autonomne Pokrajine Vojvodine“. Isakov zatim naglašava da se: „praksa dokazano štetne centralizacije vlasti nastavlja, jer se predviđa da sav novac od prodaje preduzeća ide u jednu kasu, odakle će se distribuirati isključivo po volji centralne vlasti, bez uticaja onih sredina u kojima su te vrednosti stvarane. S autonomaškog stanovišta, za nas je to neprihvatljivo, jer su autori privatizacije već bacili oko na najbolje firme u Vojvodini i nemaju nameru ništa da je pitaju, niti sa njom da dele dobit od prodaje. U tom smislu su reformisti Vojvodine već podneli zahtev za sazivanje hitne vanredne skupštine Vojvodine na kojoj bi se raspravljalo o predlogu tog zakona i između ostalog usvojio zaključak da se nijedna firma iz Vojvodine ne može prodati bez saglasnosti zaposlenih u njoj, grada u kome se ona nalazi i pokrajinske skupštine.“ Slične teške optužbe protiv projekta revizije zakona o privatizaciji, pa i na lični račun premijera Đinđića, izneo je u ime Vojvođanskog pokreta i dr Miroslav Ilić, koji je rekao da će autonomija Vojvodine doći na red kada iz nje sve već bude rasprodano i kada će preostati da se odlučuje samo o rasporedu sađenja gerbera na Bulevaru oslobođenja.
Dakle, ne radi se samo o nestašnom Nenadu Čanku, lideru Đinđićevog koalicionog partnera (LSV), koji je izbacio duhoviti slogan da je pitanje autonomije Vojvodine – pitanje „čije su naše pare“, nego o širem otporu na koji nailazi „politika strpljenja“ koju o ovom, a i o mnogim drugim pitanjima, vodi DOS-ova vlada. Naravno, vojvođanski autonomisti se mogu razbiti Koštuničinim pristalicama (a među njima je najviše „razočaranih socijalista“) ili nekim očigledno još uvek ornim „banjalučkim roštiljem“, po ugledu ne nekadašnju „jogurt revoluciju“ – ali to bi nadalje oborilo cenu koja se može dobiti za srpska preduzeća. Na drugoj strani, ostaje realna opasnost da se zahtevi za učešće u „privatizacionoj gozbi“ jako prošire, što opet može da izazove konfuziju kod stranaca oko pitanja kome treba da ide provizija, a to je u ovim poslovima uvek bitno. No, kako je govorio Merlo Ponti, „kapitalizam je konfuzan“.
