Pozorišni pirotehnički grom u mizanscenu Bogoljuba Karića i njegovih savetnika za stvari političke ispao je ćorak: nešto je malo puklo, malo više zasmrdelo; niko nije bio impresioniran. Počelo je tako što je u ponedeljak – a tačno na vreme da uđe u dnevne novine – Bogoljub Karić, tajkun ovdašnji, preko svog „menaõmenta“ poslao pismo svim vlastima u SR Jugoslaviji i Republici Srbiji; u tom pismu piše da mu je žao što, eto, mora tako da opšti sa njima, ama je naćerala orla zla godina da se u strahu za život svoj i svoje porodice povuče u „jednu stranu zemlju i stavi pod zaštitu njene policije“. Razlog Karićevog nezadovoljstva je – naravno – razrezani porez na ekstraprofit i prateće čeprkanje po veselom poslovanju njegove Astra banke na liniji Beograd–Kipar i dalje. Neposredni povod je dosta čudan: Karić, naime, tvrdi kako je prethodnog dana – u nedelju, dakle, primećeno kako se oko jedne od njegovih vila na Dedinju motaju lica sa „snajperskim puškama i infra nišanima“, pa da se grdno prepao za živote svoje porodice i zapalio preko grane u prijateljsku stranu državu. Toliko, bez preciziranja: ko, kada, koliko njih, sa čime i kako je reagovalo njegovo obezbeđenje, a kako organi unutrašnjih poslova, kako ga nije bilo strah da izlazi sa porodicom iz kuće kad je već takva situacija, je li nešto preduzeo, je li nekome telefonirao i šta su mu rekli, i ostala logična pitanja. Ne; Bogoljub je samo uopšteno zavapio da će, eto, završiti kao Momir Gavrilović onomad, pak da mora da se skloni glavom bez obzira.
E, sad: tu se postavljaju neka pitanja. Kao prvo, mnogi bivši vojnici i policajci zaposleni kod Bogoljuba Karića kao radnici obezbeđenja i drugo mogli su da mu objasne da „infra nišani“ ne postoje; postoje snajperski nišani koji se dele na dnevne i noćne; postoje laserski markeri, ali to je drugo; i postoje infracrveni nišani koji su izašli iz mode pre dvadesetak godina najmanje i kojih jedva da više ima okolo, osim po vojnim muzejima; ali, to su tehnička pitanja. Taktička pitanja su važnija: šta neko radi kad vidi kako mu se oko kuće usred Dedinja muvaju lica naoružana dugim oružjem, a nisu radnici njegovog obezbeđenja? Uzme telefon, zove policiju i pita: je li to neka akcija u toku; da li su to Mira Marković ili Marija Milošević negde u blizini u gostima (to se dešavalo); juri li to Nebojša Pavković teroriste; da nije došlo dotle da neko pokušava da uhapsi nekoga? Iz policijskih organa svih vrsta kažu da Bogoljub Karić nije prijavio ništa, niti se žalio na prisustvo naoružanih lica, a pogotovo ne na pretnje njemu i njegovoj porodici. Savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković pakosno je upitao kako je moguće da neko beži iz opkoljene kuće umesto da zove policiju; kao da više veruje tim naoružanim licima nego policiji. Logično pitanje glasi: a šta je radilo obezbeđenje Bogoljuba Karića, brojno, stručno i u posedu poprilične vatrene moći? Je li zauzelo odbrambene položaje? Je li uključilo TV kamere za nadzor i/ili fotografisalo uljeze radi kasnije lakše identifikacije? Je li zvalo policiju u pomoć? Po onome što se do utorka uveče znalo – ništa od toga. Dedinje je inače mesto gde će se neko u civilu teško usuditi da nosi pušku u ruci i hoda ulicom – ako mu je život mio. Dedinje vrvi od policajaca i vojnih lica svih vrsta, raznih privatnih službi obezbeđenja koje čuvaju tajkune i diplomate, kao i od raznih radnika obezbeđenja diplomatskih predstavništava koji jako paze iz svojih eksteritorijalnih rezidencija i objekata da šta se dešava na ulici i u trenutnoj su vezi sa saveznom policijom. Sve to još i patrolira okolo u obeleženim i neobeležnim vozilima. Cela priča Bogoljuba Karića, dakle, krajnje je neuverljiva i tanka, uprkos tvrdnjama jednog beogradskog čaršijskog lica, bliskog Karićima, ali i svima drugima na vlasti (i tako već decenijama), da je viđen neko sa automatom sistema Kalašnjikova i da je, uostalom, onomad malo dalje u Drajzerovoj iz takvog oružja bio ubijen Darko Ašanin, pa ništa. Lice je još dodalo da se „zna ko može da nosi oružje i da ubija po Srbiji“ i dan-danas, što je jasna i odranije poznata poruka.
Onda je u utorak gen. Sreten Lukić, načelnik Javne bezbednosti MUP Srbije, izjavio da je Bogoljub Karić napustio zemlju avionom u smeru Beča još u petak, dakle pre navodnog prisustva naoružanih lica oko njegove kuće. Gen. Lukić je još jednom ljubazno zamolio Bogoljuba Karića da se vrati i garantovao mu punu zaštitu policije. U međuvremenu je „Vreme“ došlo do neslužbenog podatka da se Bogoljub Karić nalazi u Tivtu, Crna Gora, u porodičnoj kući i da odande šalje poruke; po nekim izvorima informacija iz organa vlasti, Bogoljub Karić nije ni napuštao teritoriju SR Jugoslavije – ili pogranični organi to nisu registrovali, što je teško verovatno.
A onda je u utorak popodne došla vest da su se Karićevi ljudi diskretno našli sa funkcionerima Republičke uprave prihoda, doneli dokumenta i seli da rastabire šta je, koliko i ko kome dužan. Bogoljub Karić javio se raznim visokim funkcionerima iz republičke i savezne vlasti i najavio da će se vratiti u zemlju koju – kako izgleda – nije ni napuštao. Sve se to zbiva po klasičnom receptu: „ljudi smo, dogovorićemo se“.
Pošto je Bogoljub Karić još od početka osamdesetih poslovao upravo pod tom istom zastavom („ljudi smo, dogovorićemo se“), ovaj se incident javlja kao nejasan i nepotreban. Po jednom (veoma kompetentnom) tumačenju do kojega je „Vreme“ došlo, Bogoljub Karić pogrešno je shvatio dilemu sa kojom ga je nova vlast u Srbiji suočila. Umesto da dilemu shvati doslovno, kako je i bila postavljena – plati porez ili plenimo imovinu – Karić je pomislio da ima drugačiji izbor: da plati više puta pomalo raznim ljudima i tako ih još i zaduži – ili da plati jednom, ali mnogo. Ispalo je da to sa više ljudi pomalo ne ide, a da plati mnogo odjednom bilo mu je žao. Osim toga, vlast je počela da čačka i po Karićevoj mreži mobilne telefonije Mobtel, a Haški tribunal i neke veće obaveštajne službe zainteresovali su se i za veze Karićevog novca u inostranstvu sa Slobodanom Miloševićem. Pojavila se i teorija po kojoj je Bogoljubu ponestalo čiste, oprane gotovine za plaćanje poreza i drugih budućih zaduženja koja će se ubrzo pojaviti; prebrzo da bi se novac nabavio na vreme i još izgledao čist, pa da je zato izgubio živce i napravio ovu budalaštinu sa „bežanjem iz zemlje i spasavanjem glave“. Pre toga je napravio drugu budalaštinu sa kadrovskim smenama u BK Televiziji: jedan izvor informacija iz vlasti protumačio je za „Vreme“ taj potez kao „gubitak živaca iz razloga nerazumevanja situacije: mislio je, veselnik, da smo mi nezadovoljni njegovom televizijom, a nama je bilo svejedno. On ne razume da je Slobino vreme prošlo i da cenjkanja više nema“.
Ako se na primeru Bogoljuba Karića, njegovih firmi, banaka, kuća i sklonjenih para uspostavi pravilo da opet treba biti pošten i da opet treba plaćati poreze – Osnivač Dinastije ne bi trebalo da se žali: biće to dokaz pravog patriotizma i Janićije II biće jednoga dana ponosan na svoje pretke; tim pre što neće osiromašiti od toga.
