Plava zvezda crvenog biznisa

U taktičkoj igri zavaravanja između odbegle porodice Karić i DOS-ove vlasti u Beogradu – poslednja vest je da je Bogoljub Karić odnekle poslao poruku da se vraća u zemlju pošto su ga „predstavnici najviših državnih organa Republike Srbije uverili da može bezbedno da se vrati“. No, malo je verovatno da ćemo gospodina Bogoljuba veoma brzo ugledati na surčinskom aerodrumu sa koferom teškim oko 250 miliona maraka ili oko 100 miliona dolara, koliko otprilike zbirno iznose njegove obaveze po Zakonu o ekstraprofitu, po zahtevu za dokapitalizaciju Astra banke i po procenjenom manjku u osnivačkom kapitalu Mobtela.

NIŠTA OD NAGODBE: Ukoliko se Karić ipak pojavi u Beogradu (pre nego što do čitaoca „Vremena“ stigne ovaj broj našeg lista), to će biti znak da je neko moćan u Srbiji dao nade glavnom čoveku BK kompanije da je nagodba moguća i da će državni finansijski organi dobiti mig da se ne drže propisa „kao pijan plota“. Takav brzi hepiend afere Karić, međutim, deluje neverovatno, pošto sada na stolu nije više samo novac nego najviše kredibiliet nove vlasti.

Nagodba sa Karićima, koja bi u suštini mogla da znači samo to da mu se priznaje pravo da lavovski deo svojih obaveza izmiri na rate iz budućih prihoda svojih kompanija, a koje je osnovao i rabio po privilegovanim uslovima, pa i uz pomoć izvesnih „prevarnih radnji“ – naspram kakvog-takvog budžetskog priliva po osnovu tog dila – na drugoj strani bi Đinđićevoj vladi vezala ruke u preduzimanju bila kakvih reformi, a naročito onih nepopularnih. Uostalom, i poslednji štrajk državnih sindikata motivisan je u suštini predlogom „nagodbe“ i sa radničkom klasom. A kad bi nagodba bila moguća sa Karićima, zašto ne bi bila moguća i sa svima ostalima, pa i sa radnicima. U tom smislu Vlada Srbije već s razlogom trpi udarce što se nagodila sa Miloradom Miškovićem, šefom Delta banke (i „prijateljem“ sa Karićima, preko braka njihove dece), pa Karić otuda traži „istu metodologiju“ i za svoju Astra banku, a predsednik Skupštine Srbije Dragan Maršićanin zbog toga ovim povodom upozorava da se primeni Zakona o ekstraprofitu pristupilo lošom politikom različitih aršina.

Eventualna nagodba sa Karićima verovatno nije moguća ni zbog toga što g. Bogoljub (što, izgleda, on sam najteže shvata) više u Srbiji ne može naći nijednog jedinog partnera u vlasti s kojim bi mogao da svrši ceo posao – jer je „vlast nad vlašću“ srećom podeljena na, zasad, nekoliko centara moći, a medije (valjda ne samo zbog toga) nije više moguće lako ućutkati. Sudeći po izjavama Gorana Vesića (Đinđićevog Berije), Demokratska stranka i njen lider ni ne pokazuju spremnost da se upuste u nagodbu, a samo bi oni moguće, mogli Karićima da pruže nekakve garancije da će dogovoreno možda uspeti i da sprovedu. Uostalom, okolnost da se afera Karić tek sada otvara i u Mobtelu, mada su osnovne činjenice o „mutnoj“ veličini osnivačkog kapitala BK kompanije u ovom mešovitom preduzeću poznate praktično već nekoliko godina, a morale su do tančina biti poznate i članovima Đinđićevog političkog tima – Mariji Rašeti Vukosavljević, ministru za saobraćaj i veze u Vladi Srbije i Borisu Tadiću, doskorašnjem ministru za telekomunikacije SRJ – upućuje na pretpostavku da su pregovori o nagodbi možda bili u igri, pa je moguće da su se i odvijali iza leđa javnosti ili iza leđa drugih centara moći – s obzirom na okolnost da spomenuti ministri nisu mnogo govorili o Karićevom mobilnom operateru i da su naprasno prestali da vode akcije na pronalaženju trećeg operatera mobilne telefonije u inostranstvu.

Špekulacija da je priča o trećem operateru mobilne telefonije imala za svrhu samo to da se Karići upozore da moraju mnogo više platiti svoju dominantnu poziciju na tržištu usluga mobilne telefonije – i to onom ko najpre može da im pokvari tu poziciju – ipak nema dovoljno osnova u poznatim činjenicama. Osim ako se sumnja ne zakači za neobične oscilacije u političkoj težini Borisa Tadića unutar Đinđićeve stranke – koje su primetne u poslednje vreme. To je, međutim, zasad nedovoljno za bilo kakvu ozbiljniju pretpostavku – jer se čak ne može ni nagađati da li je Tadić bio za plan „plenidbe“ Mobtela, ili za gušenje njegovih profita uz pomoć nekog sposobnog stranca ili mu je jednostavno rečeno da je ta materija „suviše složena“, pa ne treba da se meša, nego samo da ganja Miloševićev ugovor o Telekomu sa Italijanima i Grcima.

ULOGA KONSULTANTA: Sve u svemu, ako se Vlada Srbije i može sumnjičiti da je iz nekog razloga oklevala sa akcijom rasvetljavanja finansijskog klupka oko Karića, sada se čini da su njeni organi u ceo slučaj ušli punom snagom. Uostalom, ministar finansija Božidar Đelić, koji lično obavlja oko 80 odsto svih Vladinih uspešnih reformskih poslova (bar je takav utisak) – nijednog trenutka nije pokazao mnogo volje da uđe u bilo kakve „sive dogovore“ sa Karićima – a posle akutnih svetskih ratnih komplikacija koje sada čine neizvesnim obim priliva stranih sredstava u srpski budžet, prilika da se nešto za državne potrebe zahvati i od „najbogatije srpske braće“ sada liči na šansu koju je neophodno iskoristiti.

Vladi Srbije i premijeru dr Zoranu Đinđiću ipak neće biti lako da idu do kraja u aferi Karić jer su u igri mnogi ljudi i mnoge firme sada veoma korisne DOS-ovoj vlasti, a neki veliki poremećaj u finansijskim tokovima i neka endemija bekstva novobogataša iz Srbije (ako se raširi glas da se vlast ovde napokon prihvatila primene sopstvenih zakona) sigurno bi dodatno uzdrmali i inače nesolventan sistem. Samo u stabilnim sistemima niko se ne bi obazirao na činjenicu da su Karići potrošili ne samo pare nego i ugled poznate konsultantske i revizorske kuće kakva je, na primer, beogradska filijala „Diloit i Tuša“, čiji ekspert Milivoje Cvetanović i dalje tvrdi da u knjigama Astra banke nije nikad primetio ništa neobično niti nešto važno prevideo. Da u ovoj zemlji važe zakoni iz razvijenih ekonomija, Karić bi sada mogao da tuži „Diloit i Tuš“ i da traži naknadu štete, jer ga je ta kuća dovela u zabludu da je u Astra banci sve u redu. Ići do kraja u aferi Karić značilo bi takođe da se pokrene niz sudskih istraga o delovanju raznih inspekcijskih organa u Mobtelu, da se ispita uloga Vlajka Stojiljkovića, bivšeg ministra policije u Marjanovićevoj vladi, koji je kao takav i kao nekadašnji predsednik UO Telekoma, prema tvrdnji Alekse Jokića, nekadašnjeg ministra za saobraćaj i veze i nekadašnjeg šefa PTT Srbija, sprečavao ispitivanje validnosti osnivačkog kapitala Karića u Mobtelu. Zatim bi trebalo temeljno ispitati ulogu Milorada Jakšića, nekadašnjeg generalnog direktora JP PTT Srbija, u stvaranju Mobtela, pošto je on ugovor o osnivanju ove firme potpisao na Kipru. Pa tu je Radmila Anđelković, stara poverenica Slobodana Miloševića i decenijska šefica upravnog odbora srpske pošte, itd. Ukoliko se u ovaj slučaj krene temeljno, biće posla za pola sudstva u Srbiji.

Afera Karić, pored finansijske, ima i svoju trilersku dimenziju. Kada se u ranim popodnevnim satima u protekli ponedeljak (15. oktobra) raširio glas da su Karići pobegli iz zemlje i stavili se pod zaštitu policije „jedne strane zemlje“, pošto im je prema tvrdnjama Bogoljuba Karića „život bio neposredno ugrožen“, jer su, navodno, veče ranije kraj njihove kuće primećeni „ljudi naoružani snajperskim puškama i infra-nišanima“ – nije bilo jasno o kojoj je večeri reč, a odmah se počelo nagađati i u koju stranu zemlju su se sklonili i kako je evakuacija organizovana. MUP je u utorak (16. oktobra) saopštio da su se Karići evakuisali još 12. oktobra, avionom koji je odleteo za Beč posle 15 časova (naravno, iz Beča se dalje može putovati i u Rusiju i u većinu zemalja na svetu). Neki listovi pišu da se porodica avionski raspršila na razne aerodrome – Larnaku, Moskvu, itd., dok neki tvrde da je Bogoljub Karić ili u Crnoj Gori ili na Kosovu.

OPERACIJA ŠIRIH RAZMERA: Da pokušamo da potražimo odgovor na hipotetičko pitanje – zašto su se Karićima počeli priviđati „snajperi i infra-nišani“ baš u petak, a ne neki dan ranije. Prvo se treba podsetiti na to da je u finišu rasvetljavanja Karićevog talenta za takozvano „patriotsko bogaćenje“, u sredu (10. oktobra) guverner NBJ Mlađan Dinkić objavio da su Karićeva Astra banka u Beogradu i njena filijala u Nikoziji odobrile, što Karićevim fasadnim firmama u inostranstvu, što njima lično ukupno oko 95 miliona dolara finansijskih kredita, te da ta banka može nastaviti rad tek ako Karići u roku od šest meseci u zemlju vrate oko 45 miliona dolara, jer su spomenuti plasmani Astra banke svojim vlasnicima ocenjeni kao „visoko rizični“. Posle Dinkićeve odluke da zbog svega toga odmah stavi Astra banku pod prinudnu upravu, kako se zvanično zove stavljanje banke pod administraciju Centralne banke, izgledalo je da se ova akcija preduzima kako bi se sprečilo dalje bekstvo Karićevog kapitala, pre nego što se od njih ne pokuša naplata poreza na ekstra profit. Na taj cilj Dinkićeve akcije upućivalo je i saopštenje srpskog ministra finansija Božidara Đelića, od četvrtka (11. oktobra), kada je on saopštio da je Karićima po osnovu zakona o ekstra profitu razrezan porez od 67,8 miliona maraka ili oko 30 miliona dolara i da oni tu obavezu moraju ispuniti u roku od dve sedmice. Posle Đelićeve izjave već je bilo jasno da Karići neće hteti ili neće moći da plate poreski račun (pošto su poslednjih godina trošili na faraonski način, gradeći na primer sedam kuća na Dedinju, a svaku sa preko 1000 kvadrata) – pa je u tom trenutku izgledalo, o čemu smo u ovom tekstu već govorili, da je cilj akcije državnih organa da se toj porodici oduzme polovina dosta mutnog vlasništva nad Mobtelom, kompanijom koja već pet godina drži više od dve trećine usluga mobilne telefonije na tlu Srbije sa vojskom preplatnika koja se približava milionskom broju.

Već sutradan, u famozni petak (12. oktobra), međutim, policijski organi upali su u ovu kompaniju i objavljeno je da se sumnja u validnost Karićevog vlasništva nad Mobtelom, pošto ima indicija da je njegovo ulaganje u ovu kompaniju pre pet godina veštački naduvano finansijskim falsifikatima.

Naime, u tom misterioznom ugovoru koji je zaključen na Kipru i čija je sadržina sve do jesenas bila čuvana strože od svake državne tajne, Karići su se obavezali da u osnivački kapital od ukupno 130 miliona dolara unesu milion dolara u gotovini i još 65,35 miliona u opremi, te da za taj ulog dobiju 51 odsto vlasništva novog preduzeća (kontrolni paket) i monopolsku koncesiju na tržište Srbije na 20 godina. Karići su dali Mobtelu taj milion u gotovini, a šta su eventualno u gotovini „dodali“ drugim ljudima koji su morali da „proguraju“ ovaj neobični ugovor kroz tadašnji Miloševićev sistem (koji je bukvalno zabranjivao prekoračenje polovine vlasništva u preduzećima koja su obavljala javne usluge), ostaje da se proveri. No, kad je reč o ulogu u dogovorenoj opremi, oni su, prema Zoranu Markoviću (nekadašnjem vlasniku „Belpadžeta“ u Beogradu, kome su Karići preuzeli ovu kompaniju jednim manevrom preko Kanade, koji je još predmet sudskog spora) u Mobtel zapravo uneli samo prevaziđenu GSM opremu iz Rusije, koju ni Rusi nisu više hteli da ugrade u svoje sisteme, a koja je navodno vredela manje od 5 miliona dolara (a koliko je doista koštala, to je opet drugo pitanje). Sada se na osnovu „Eriksonovih“ faktura spominje podatak da su uneli opremu od 17 miliona dolara (mada se iz tih faktura ne vidi još jedna zanimljiva mogućnost, da su od te firme dobili robni kredit, po osnovu prethodno zaključenog ugovora o koncesiji), ali da je ona preko falsifikovanih dokumenata „narasla“ do traženih 65 miliona dolara. Pojednostavljeno, postoji sumnja da je osnivački ulog Karića u Mobtelu naduvan „prevarnim radnjama“ – mada nije isključeno da je sve to kasnije pokriveno iz tekućeg profita koji je godinama rastao navodno od dva do pet miliona dolara godišnje, da bi iznenada Mobtel baš prošle godine pao u gubitak od oko dva miliona dolara.

Tog trenutka, dakle u petak ujutro, kada su istražni organi upali u Mobtel, Kariću je postalo jasno da cilj cele operacije državnih organa nije da mu zaplene Mobtel, a da bi iz njega namirili poresku obavezu porodice – nego da je započela operacija širih razmera, u kojoj je naslutio da bi mogao ostati i bez imovine i bez para i bez izvora novih prihoda. Tada je verovatno i pala odluka o porodičnom bekstvu, koja je munjevito i sprovedena. Brzina tu ne treba nikog da čudi, jer Karići su, kao i većina onih ljudi koji su se ovde brzo obogatili, plan evakuacije odavno imali spremljen. To je obično najvažniji plan svih velikih finansijskih mađioničara. U takvim planovima najteže je odrediti mesto budućeg prebivališta – pa nam ostaje da vidimo da li su Karići kupili neku svoju novu adresu ili će se ipak vratiti u zemlju, da posle plaćanja svih mamutskih računa počnu ispočetka. Naravno, ne kao muzički sastav „Plava zvezda“ s kojim su počeli svoj uspon, već kao vešti ljudi koji su do sada zadužili mnoge ljude iz srpske elite i koji bi im mogli pomoći da stabilizuju svoj biznis. Samo ako se ne desi ono što se uvek događa – da odanost plaćenih drugova slabi proporocionalno slabljenju kućne kase.