Čovek se lepo javio, i to iz daleka, a novinari uzeli, baš istraživački i baš novinarski, da zagledaju u pismo. Tako se dogodili beli prah, policija, skafanderi, karantin... Ipak, sve rešio imejl
MESTO PANIKE: Lajkovac
Ko nije čuo za Lajkovac i Dragana Markovića taj je poslednjih desetak godina bio negde drugde. ‘Ajde da podsetimo, mesto poznato po stajalištu za vozove, zahvaljujući Zemljoradničkoj zadruzi, Draganu Markoviću i pripadajućoj mu bazi, bilo je sinonim socijalističkog mira, suvereniteta, prosperiteta i opšteg razvoja. Ovde su se najbolje proizvodili nepodeljena privrženost i nepodeljena podrška tadašnjem Slobodanu Miloševiću, ovde su štancovane najbolje zlatne plakete, i ostala zvona, u to ime je Marković zahvatao iz svih saveznih i republičkih fondova, primarnih, sivih i ostalih emisija, šta zahvat’o, raspolag’o.
Po prošlogodišnjim lokalnim izborima, činilo se da Lajkovac ostaje na istom pravcu razvoja, leva koalicija ubedljivo dobila, ali ministar Batić preduzeo meru privremenih mera, i razvoju došao kraj. Sad upravlja Opštinsko veće, bez socijalista, koji se, kao ni Dragan Marković, nisu bunili, drugovi, čak, pokajnički prihvatili da im stranačke prostorije budu u samo 13 kvadrata. Stvari uzele drugi pravac, sem podrške i privrženosti, drugih pisanih tragova o ovoj oglednoj socijalističkoj parceli nema, jedina žrtva Dragana Markovića je gubitak direktorskog mesta u Zemljoradničkoj zadruzi.
A kakav je to bio razvoj, i „Vreme“ se u to uspešno uveravalo. Prilika bilo uvek i vazdan. Pre dve godine, biće krajem septembra, opštinska svečanost, zlatna plaketa tadašnjem Milomiru i Miniću, puštanje u pogon RTV Pruge. Ko da je juče bilo, poslednji sprat onoga što se zove Kulturni centar, nekoliko praznih, taze omalterisanih prostorija, tadašnji glavni urednik Radio Beograda Momčilo Bošković, iz svežeg maltera, pušta u pogon novu radio stanicu. Dadoše izjave, pa se i slikaše, a svečani program Pruge ide sa ulice, iz reportažnih kola Radio Beograda. Kakvo je to udarničko vreme bilo.
OSUŠENAPRUGA: U međuvremenu malter se osušio, radio SPS Pruga je imala svoj razvojni kolosek opšte privrženosti i opšte podrške. Ko što biva, i tome dođe kraj, program, pa i cela šema, postanu, malo je reći demokratski, pre veledemokratski. Na to se, baš u sredu, baš 17, baš ovog meseca i godine, udari pečat, radio stanica se ispiše iz SPS-a i upiše u javno opštinsko preduzeće. I na takav datum maler. U osušenim i okrečenim prostorijama radija, sa pripadajućim nameštajem i opremom, baš pošto im je u programu gostovao predsednik Opštinskog veća, otvore pismo, i to ne obično, iz daleke Finske. Kad ih je prošla prva radoznalost, novinarski na stolu primete belo trunje, šta će, novinarski produmaju, povežu dva i dva, i novinarski pozovu policiju. Policija preuzme komandu, stignu epidemiolozi, popršću, svi operu ruke i odu u kućni karantin, dok ne stignu rezultati analize belog trunja. Ali, takav im pos’o, ili pre karakter, naviklo to da, bez obzira na posledice, daje sve od sebe, i posle dana karantina svi u radne pobede.
I tako, popnemo se u radio stanicu. U kancelariji direktora, veli, organizator programa Svetlana Ilić. Jeste, pripisan im karantin, ali posao zove. Do juče ni radio nije znala da uključi, ali, kad ona nešto želi to i postigne. Pa šta je bilo. Bilo iza sedam uveče, u studiju neki popovi, predsednik Danko baš završio gostovanje, seli, direktor uzeo da otvara pisma, u jednom pismo i kaseta. Upita odakle je pismo, iz Finske, direktor pustio kasetu da preslušaju, vele njihova reklama, ali nije slušala, glava joj bila na drugoj strani, gde on njih u Finskoj da sluša, i šta ima da ih sluša, ako su ih ‘vatali za vreme bombardovanja, šta ih sad ‘vataju, i, pogleda bolje, na crnom stolu beli prah, juuu, gde njima to da se desi. Šta će, nije da su se uplašili, ali svi imaju decu, valja misliti o deci, pozove prijatelja mupovca, ovaj ozbiljno da zovu inspektora Pantelića. Pantelić, pa preko telefona, poručio da ništa ne diraju dok ne stupi u vezu sa Beogradom. Onda im preneto da zaključaju ulazna vrata, sa VMA ne mogu doći, ali će doći služba iz Valjeva. Pa im preneto da napuste prostoriju i čekaju. Čekali, do ponoći, nije se plašila, mada je skeptična prema tim boleštinama, naročito američkim. Došla služba sa zaštitnim odelima i maskama, uzeli prah i pismo, ubacili u veliku metalnu kutiju, sve komplet, i sve komplet poprskali. Ona, kao svaki novinar, pitala pitanja, kako da zaštiti decu, čula na TV-u koji su oblici antraksa, ali bolje da pita… Doktor objasnio, da se operu, da budu sami u prostoriji kad budu spavali, da ostanu u kućnom karantinu. Rekli da tako bude dok ne dođu rezultati, ali prekršili, zbog posla, a i ništa ih ne svrbi, bila prehlađena, već pila antibiotike, lekar rekao, fantastično. Jeste da se to njoj desilo, ali najbolje se drži u familiji, ima iskustva sa stresnim situacijama, bila prisutna kad ono ubiše Boška Peroševića na štandu Lajkovačke zadruge na Novosadskom sajmu.
UMORANIMAHINALAN: Stiže i direktor Dražen Milosavljević, član DSS-a koji je u Lajkovcu formiran posle izbora. Ranije, vele, bio u levoj partiji, preko radija, samo čit’o, da sluge Zapada neće doći na vlast, isto ranije, oko 5. oktobra, i što je mor’o, dežur’o, i na poljskom krevetu spav’o, sa Draganom Markovićem u Zemljoradničkoj zadruzi. Bio prisutan, ali, da se on pit’o, policiju ne bi zvao, belog praha nije bilo. Uveče otvarali pisma, bilo i pismo iz Finske, nije gledao odakle je, preveli pismo, profesor Perti Ajras objašnjava kako ih je uhvatio, da se najbolje ‘vataju po lepom vremenu, preslušali i kasetu, njihova reklama o naplaćivanju struje. Onda primetili te bele ljuspice, sad vidi da je to od cepanja pisama, organizator programa se uspaničio, zbog saradnika pozvao MUP. Dežurni pit’o, zašto je otvar’o pismo iz inostranstva, rek’o da je bio umoran, otvar’o redom, mahinalno, pa naredili da se ne pomeraju, pa da pređu u drugu prostoriju, zaključaju vrata, poslali pred zgradu policiju, iza ponoći došli ljudi u skafanderima, obazrivo sve pokupili, pismo, kasetu i sitne ljuspice, kojih je po njegovoj proceni bilo 15–20, stavili u kese, pa u metalni sandučić. Rekli da će to na VMA, posle čuju VMA zatrpana, sad su ti uzorci u Regionalnom zavodu za zaštitu zdravlja u Valjevu. Bili u karantinu jedan dan, mora da rade, pogotovu što su proverili da čovek postoji, i sad tvrdi da belog praha nije bilo, da je ko brašno, ko šećer, bilo samo ljuspica, ne veruje da je to bio i psihološki rat. Čovek postoji, sinoć dobio potvrdu. Imejlom poslao poruku, dragi profesore Perti, molim vas da potvrdite da li ste pismo poslali kad ste ga poslali, kako stoji na pečatu… Poslao poruku u 2.45, odgovor stigao u 17.16 sati, juče. Kaže, dragi Dražene, jeste, ja sam pisao pismo, i objašnjava da mu je hobi da ‘vata radio stanice na FM talasima, dosad u’vatio 2000, želi sve najbolje. Sad nosi pismo u policiju, a ima još posla, nađena nečija krava, mora to da emituje…
Atomski zdesna
Lajkovac je i u vreme NATO agresije bio za primer. Prvo je odavde, i sa otvorenog prostora, mrskom neprijatelju, poručeno da ovde nema šta da traži. A kad je počelo, prvih primera bilo još. Valjda u aprilu, pa ’99, kasno uveče, kad smo se branili zamračenjem, Borivoje Simić se točkom vraćao kući iz druge smene. Iako mrak, prepozna ga poznanica, upita, gde ćeš, crni Boro, zar nisi čuo, javili stižu avioni iz Avijana, ma šta kaže, očiju joj, svi su pobegli, eto i ona ‘vata maglu. Borivoje sjaše s točka, upadne u kuću, kad tamo čeljad spava, sve razbudi i kaže kak’a je stvar, najnužnije i napolje. Ne bude lenj, razbudi i komšije, opriča i njima, dok si rek’o opštenarodna odbrana, skupi se stotinak ljudi. Šta će, krenu van Lajkovca, pa uz Kolubaru, posle nekoliko kilometara sklone se pod stari železnički most. Noć se odužila, čekali, kako se u to vreme smirivao zemljotres iz prethodne godine, most se zatrese, sete se da je most potencijalna meta, razbeža se kud koji. U neko doba stvar u svoje ruke preuzme odbornik SPS-a Ljubisav Ilić, reši da se, pa šta bude, probije nazad u Lajkovac, da vidi kako je tamo, šta će sa narodom. Vrati se, svuda mrak, jedino u policijskoj stanici čkilji vedlo. Upadne, kad tamo, komandir stanice i predsednik suda igraju šah, s vrata vikne, šta rade dok on spasava ljude. Ovi ga pogledaju preko table, Ljubisav o avionima, zbegu, ‘ladnoći. Ispitaju ga, vide, stvar otišla daleko. Pošalju patrolna kola, do iza petlova skupljali ljude. Zbog uznemiravanja javnosti, Simić bude osuđen na tri meseca zatvora, uslovno na dve godine. Presudu kucala komšinica, daktilograf u sudu, što se s njim lomatala po reci.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Zakleo se Vučić u vlast i u med da će u Kosjeriću da zavede red, mogla bi da glasi pesmica o apsurdno brutalnoj funkcionerskoj kampanji koja se vodi u ovoj malenoj opštini
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
