Šta ima novo?

Ako imate između dvadeset pet i trideset pet godina, pri tom ste duže od tri dana u braku, a smatraju vas iole normalnim, kad vam upute pitanje „Šta ima novo?“ – to znači samo jedno: pravite li vi decu?! Stvar ide relativno postupno, i ima nekoliko faza. Na sam dan venčanja gosti mladu ne zagledaju samo zato što je glavni lik na paradi, već i da bi ustanovili zašto se zapravo udaje. Pošto tu stvar ponekad, ako se udate na vreme, ni oštro zlobno oko ne mora da vidi, posmatranje se nastavlja i nedeljama nakon svadbe. Kad već prođe dovoljno vremena da se to više ne može sakriti, sledi pitanje „a što si se ti udala?“, još češće „zašto si se ti oženio?“. Naime, neprirodno je venčavati se ako vas nije priteralo, odnosno ovde se to obično radi kad „novost“ kuca na vrata. Svaki drugi razlog za takvu odluku u najmanju ruku je neobičan.

Neko vreme potom pušteni ste da uživate u svom novom životu, novom statusu, da se snađete i proverite liči li sve to na ono što ste od braka očekivali. Familija se malo zabavi drugim temama jer život ide dalje, uvek je tu nečiji razvod ili nečiji rak debelog creva, pa ste malo ostavljeni na miru. Nakon nekoliko meseci nezdravo interesovanje okoline za vaše nepostojeće potomstvo pojačaće se. Pitaće vas to ko god stigne: u gostima, na poslu, na dečjim rođendanima, kad vas sretnu posle mnogo vremena… Ako se ugojite – misliće da ste trudni, ako obučete farmerke s tregerima – misliće da ste trudni, ako obučete letnju haljinu koja nije uz telo – biće sigurni da ste trudni… Ako imate između dvadeset pet i trideset pet godina, i već ste više od dve godine u braku a na pitanje „šta ima novo“ odgovarate sa „ništa“, pomisliće da s vama definitivno nešto nije u redu.

Biti žensko u reproduktivnom periodu, a pri tom davno preći iz kategorije „mladih prvorotki“ u kategoriju koja bi se mogla nazvati „vreme ti je“ u ovim krajevima i dalje je pakleno teško. Naime, ako nikada niste rekli drugaricama „ja bih tako želela bebu“, ako imate skoro tri banke a još nijednom niste bili trudni makar u pokušaju, ako još nikad niste ponosno oprali dečje dupe – krajnje je vreme da se zabrinete. Ako nemate onaj raznežen zamućen pogled kad vidite nečiju prinovu i ne počinjete da se kreveljite na nju kao da ste maloumni čineći svoj do malopre savršeno artikulisan govor potpuno nerazumljivim – zabrinuće se vaša okolina, koja vam svoje potomstvo i potura ne bi li proverila da li reagujete i kako se prilagođavate.

A zapravo je dirljivo koliko ljudska vrsta, pođednako i muška i ženska, koja je u stanju da se dvoumi satima ili danima nad tim da li da kupi ovu ili onu suknju, da li da izađe sa onom ili ovom kandidatkinjom, da li da pušta nokte, da li da nosi zulufe, da izvuče pramenove ili da se farba, da li da se kuva podvarak ili peče svinjski but – razmišlja malo ili gotovo nimalo o toj najvažnijoj stvari na svetu, ujedno jedinoj o kojoj samo mi odlučujemo: da li da imamo dete? To je verovatno najčešće iz nehata urađena stvar na svetu, a jedina ima doživotne posledice. Naime, ako rešite da imate dete, onda je to konačna i neopoziva odluka, onda ima da živite s tim (s njim) doveka, onda ste zauvek odgovorni za to biće koje je potpuno nedužno završilo kao član vaše porodice.

Možda bi sve bilo drugačije da je barem trećina današnjih imalaca deteta odlučila da roditeljstvo naprosto nije za njih. Kao što nekome ne stoji kratka suknja ili tesna majica, kao što neko nije za medicinu ili nije baš rođen za matematiku, tako i veoma mnogo ljudi jednostavno nije skrojeno da bude dobar roditelj. Šta sve čujete kao razlog za to što se neko odlučio za potomstvo? Na primer „vreme nam je“. Da, to je zbilja dobar argument. To znači sledeće: vučemo se zajedno već sto godina, završili smo šta smo od škola imali, jedno od nas (ili oboje) radi, a televizijski program je sve gori. Ili: „moram nešto da promenim u životu.“ Ovo je jedan od boljih (obično ženskih) argumenata. U prevodu znači: on se nikada neće promeniti, u ovoj zemlji je sve teže, ionako nikada neću naći posao, umorna sam od čekanja princa. „Mislila sam da će to popraviti naš brak.“ Između redova: mi više ne razgovaramo, sve ređe imamo seks, više me ne voli, možda će ga dete naterati da češće bude kod kuće. Ovo je jedan od malignih argumenata. Naime, ništa neće biti bolje samo zato što ćete imati jednog ukućana više. Naprotiv. Situacija „omaklo se“ nije vredna analize.

Elem, ako imate između dvadeset pet i trideset pet godina, ako ste duže od tri dana u braku i ako ste iole normalni, ne opterećujte se pričama o natalitetu po svaku cenu. Možda je to nekad i imalo značaja za očuvanje vrste; mnogo se umiralo, ratovalo, bolovalo, trebalo je imati masu da bi se sačuvala supstanca (o čemu bi se takođe dalo diskutovati)… Danas kad ljudi žive i duže nego što se to ponekad dâ podneti, postalo je izlišno da baš svako mora imati dete. Osim toga, nekada prosto niste imali šta da radite nego da se čim završite po zakonu obavezno školovanje venčate za svog dragog(gu) iz srednje škole, izrodite decu, i onda tako unapređeni u bračnog druga i roditelja taljigate dalje.

Ali kada bi barem trećina onih kojima je „vreme“ da se razmnožavaju razmislila, i to dobro, šta stvarno od sebe hoće time što su se odvažili da naprave dete, i kad bi za to imali neki zaista ljudski argument, a da on nije iz gnjecave „deca su smisao“ serije – svet bi mogao da odahne.