Profesor
Osnovni podaci: Rođen je 7. avgusta 1952. u Bijeljini. Otac Nebojša, lekar, koga je tajno snimila koleginica kako za Tita i Mikulića govori da su „obični govnari“, biva optužen, ali ga Ilija Radulović, tada okružni sudija u Tuzli a sada advokat, u magnetofonskoj aferi oslobađa. Lik njegovog oca poslužio je Vuku Draškoviću za roman „Sudija“. Majka Dragica, rođena Vladić, profesor književnosti. „Ja potičem iz relativno dobrostojeće porodice. I po majci, i po ocu, to su bile dosta bogate, fabrikantske porodice. Moji roditelji su, i pored svega toga, u datom trenutku otišli u partizane. I bili su članovi SK, i po prirodi stvari trebalo bi da sam i ja vaspitan u duhu socijalne pravde i solidarnosti. Po prirodi stvari ja nisam hteo da uđem u Savez komunista. Posle, tokom studija i zahvaljujući tome što sam zavoleo neke ljude, ušao sam u Savez komunista“.
Po nacionalnosti Srbin, pravoslavac. Oženjen, žena Bosiljka, devojačko Ugričić, pravnik, imaju tri kćerke i sina. Sa decom se slikao za predizborne kampanje.
Govori engleski, a služi se i nemačkim i ruskim.
Obrazovanje: Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Na Građevinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1979. godine, magistrirao 1983. i doktorirao 1988, s tezom „Optimizacija pouzdanosti proizvodnih sistema u građevinarstvu“.
Karijera: Počeo je kao inženjer u GP „Napred“. Univerzitetsku karijeru počinje kao asistent (1981), potom je: docent (1989) i vanredni profesor (od 1994). Bio je prodekan na Građevinskom fakultetu u dva mandata. Radio je na projektima fabrike „1000 stanova“ u Izraelu, i učestvovao u projektovanju: infrastrukturnih objekata u Kuvajtu, Institutu biohemijskih nauka, hotela „Sokoljniki“ i poslovnog objekta „Ledeh“ u Moskvi, rekonstrukciji pozorišta „Atelje 212“, stambenih naselja „Cerak – vinogradi“ i „Borča“ u Beogradu.
Stipendista je na „Imperial College in London“ u dve školske godine (1985. i 1989).
Politička karijera: Uspon u karijeri počinje posle Dejtona. Kada je Glavni odbor SPS-a, novembra 1995. smenio sa svih partijskih funkcija Borisava Jovića, Mihajla Markovića i Milorada Vučelića, smenjen je i predsednik Gradskog odbora Beograda Slobodan Jovanović, a na njegovo mesto postavljen Branislav Ivković. Za člana GO SPS biran je na Trećem kongresu SPS-a (1996). Ubrzo, posle lokalnih izbora 1996. oslobođen je funkcija,
smenjen sa mesta predsednika beogradskih socijalista, „zbog međusobnog sukoba Ivković-Čović koji je naneo veliku štetu delovanju gradske organizacije SPS-a“. Ivković: „Mogu da vam kažem da sam ja lično za tu odluku glasao“. Oktobra 2000. godine vraćen je u IO SPS-a. Delegati Vanrednog kongresa (novembra 2000) izabrali su ga u Glavni odbor. U to vreme izjavljuje da će prihvatiti eventualnu kandidaturu za predsednika stranke.
Aktivno bavljenje politikom donelo mu je dve titule ministra: za urbanizam, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstvo, od 1994; od 1998. godine bio je ministar za nauku i tehnologiju. „Iz godine u godinu, a više od šest godina sam u vladi sve više radio. Pitam se gde je granica fizičkih i ljudskih moći! Pošto je nauka moja slabost, obratio sam se psihijatru za komentar.“ Kao ministar gradio je Europolis i obećavao: „Izmestićemo železnički čvor. Oslobodićemo Savu i Dunav za Europolis.“
Kako je postao socijalista: „Devedesete nisam bio u Beogradu i kada sam se vratio, sačekali su me otac i majka. „Formirana je nova Socijalistička partija Srbije, vodi je Slobodan Milošević. Mi mislimo da treba da budeš tamo, mi smo ti popunili prijavu, ti samo potpiši.“ Isključen iz SPS-a 14. aprila 2002. godine.
SPS i DOS: „SPS jeste pravio greške, ali ovo što se sada događa još je gore od vremena SPS. Sadašnje partije na vlasti ulaze u našu grešku sa dva puta jačim intenzitetom.“
Izborni poraz na decembarskim izborima 2000: „Pojedini kadrovi JUL-a, naročito u predizbornoj kampanji, podelom na izdajice i patriote, megalomanskom akcijom u zdravstvu, gde su vređani lekari pred kamerama i raznim aferama oko stranih obaveštajnih službi okrenuli građane protiv sebe.“
Optužbe: Partijske kolege optužuju ga za proneveru novca od članarine, i za preterano koketiranje sa JUL-om.
Optužen je da je kao ministar građevina bespravno nadzidao 150 kvadrata, a da je prostor legalizovao 1998. Opozicija je govorila i o „zaprepašćujućoj činjenici da je grupa vračarskih batinaša za svoju akciju dobila na korišćenje vozilo Ministarstva za nauku“. Time je po njihovom dokazano „da je SPS partija represije, a njeni najviši funkcioneri, među kojima i Branislav Ivković, pomagači batinaša“.
Protiv njega je podneta i krivična prijava zbog zloupotrebe službenog položaja. Februara 2001. pozvan je u policiju na informativni razgovor, a aprila je podignuta prijava zbog zloupotreba položaja člana stambene komisije vlade Srbije i prebacivanja novca Ministarstva nauke na račun SPS-a.
Poruka: „Bili smo i šmekeri i ljudi, ali smo grešili, tako da ćemo, kada se vratimo na vlast, biti još veći šmekeri i ljudi.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
