Care, care, koliko je sati

Možda u zemlji Srbiji ima važnijih stvari od podizanja spomenika kojih već ima znatan broj, ali nije loše dodati još koje novo obeležje pogotovo ako se radi o velikom caru Stefanu Dušanu. Ima u tome neke simbolike. Dušanova carevina bila je jaka i moćna a plebs je prvi put upoznao suptilnije načine za rešavanje međusobnih sporova od onih koje je poznavalo običajno pravo. Brutalnost krvne osvete ili posezanje za kocem iz najbliže ograde u sporovima zamenjeno je Dušanovim Zakonikom koji je prvi put, u jednoj zaostaloj sredini kakva je bila srednjovekovna Srbija, kodifikovao oblast prava.

Kombinujući politički pragmatizam s jakim simboličkim značenjima tradicije, republički čelnici su na Dan pravosuđa otkrili spomenik slavnom caru. Njegova figura okrenuta je prema Palati pravde kako bi, valjda u nekoj figurativnoj ravni, pazio šta se radi pod krovom ove kuće.

No, namrgođeni car već se na svom prvom koraku u novoj Srbiji spotakao, uprkos masivnom postamentu na koji je pričvršćena bronzana figura. Istog dana kada je republički ministar pravde Vladan Batić svečano otkrio spomenik, zahtev za njegovo postavljanje stigao je u gradsku komisiju za spomenike i nazive trgova i ulica. Možda su oni koji su osmislili čitavu stvar intuitivno naslutili da će se Komisija složiti s njihovom vizijom betonsko-staklenog zdanja ukrašenog monumentalističkim radom Dragutina Filipovića iz jedne druge epohe, ali je spomenik de facto osvanuo bez potrebne dozvole. Nije stvar samo u saglasnosti Komisije već je o tome trebalo da se izjasni Izvršni odbor, a potom i Skupština grada Beograda. Time bi čitava stvar dobila ex jure okrilje o čemu je nekih davnih godina sanjao i otac srpskog prava.

Ukoliko nekim slučajem pokušate da razgovarate o tome s republičkim ministrom pravde Vladanom Batićem, on će se strašno iznervirati. Ili je to bavljenje bespotrebnim stvarima, ili insistiranje na nebitnom, ili i jedno i drugo ili nešto sasvim treće, ali jako slično prethodnom. Pri tom će vas g. Batić ljutitim glasom stalno oslovljavati s „čoveče“, ma šta to značilo. Teško je na osnovu ovog slučajnog verbalnog iskušenja reći kako inače izgleda komunikacija s g. Batićem, ali „čoveku“ koji se zatekao u jednoj takvoj situaciji nije baš sasvim prijatno, ukoliko bar deo života nije proveo na džambaskim poslovima, obilazeći stočne pijace diljem zemlje Srbije.

Možda je gospodin ministar tog dana bio loše volje zbog drugih stvari, ali su se tokom tog ne baš prijatnog disputa ponavljale dve tvrdnje: „da je postojala privremena dozvola“, a nije, i „da Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica nije zasedala istog dana kada je spomenik otkriven“, a jeste.

Tako barem kažu članovi Komisije: da nikakva dozvola za postavljanje spomenika nije postojala i da se o zahtevu za njegovo postavljanje razgovaralo istog dana kada je otkrivena figura cara Dušana. Budući da za članove Komisije kad je reč o samom spomeniku nije ništa bilo sporno, preostalo im je da podrže ono što je već bilo urađeno čime je objekat dobio retroaktivnu legalizaciju. To baš i nije besprekorno legalno pogotovo kada je otkrivanje spomenika trebalo pretvoriti u metaforu reda i zakona koji je zavladao u postmiloševićevskoj Srbiji, ali možda i ne treba, kako reče Vladan Batić, insistirati na beznačajnim stvarima.

Uostalom, možda saglasnost Komisije nije ni bila potrebna jer postoji neka vrsta dvojnog tumačenja oko prostora na kome je podignut spomenik. Ukoliko se on ne nalazi na javnoj površini već u sklopu arhitekture Palate pravde, a bilo je i takvih tumačenja, nikakva dozvola nije bila potrebna. Ministarstvo pravde može u tom slučaju da podiže spomenike kome god želi – od velikih kraljeva i čuvenih careva do malo manje slavnih „boraca protiv fašizma“ naoružanih šubarama, bradama i dobrim apetitom, a čija se rehabilitacija ubrzano priprema. Da ne čuje zlo, kako bi promrsile babe bez obzira na njihovo „levo“ ili „desno“ ideološko opredeljenje, možda će u nekom kutku platoa uskoro osvanuti i spomenik vođi ravnogorskog pokreta. I taj je sa svojom bratijom povremeno delio nekakvu „pravdu“ otkrivajući u tome neku morbidnu strast koju nije moglo da zadovolji samo vatreno oružje.

Dakle, moglo je Ministarstvo da podigne spomenik smatrajući da taj prostor pripada arhitekturi Palati pravde, ali nije. Postojala je sumnja da je to ipak javna površina. Zbog toga je i zatražena dozvola, ali je osvanuo Dan pravde. I ko još u tom svečanom trenutku treba da se bavi birokratskim stvarima ili nekim bednim propisima koji proizilaze iz gradske Odluke o podizanju i održavanju spomenika i spomen-obeležja?

Jedino što u tom slučaju proviruje jedan mali problem, sićušan do nevidljivosti, ali ipak nekako značajan.

Nekima i inače pravne regule samo otežavaju život. Zašto, na primer, kupovati u prodavnici kada se ta stvar može ćušnuti u džep uz malu nepažnju prodavca, ako se nalazi već tu, na dohvat ruke. Sama procedura traženja posla, zapošljavanja, mukotrpnog rada, sticanja novca, nošenja novca, biranja robe, stajanja u redu, razgovora s izblajhanom kasirkom i čekanja kusura za neki bedni proizvod čisto je gubljenje vremena u jednoj krajnje trivijalnoj proceduri koja otima trenutke ionako trošnog života. Doduše, pokušavalo se u civilizacijskom hodu i bez tih trivijalnosti, ali nekako nije išlo. Na kraju su ljudi pomalo nevoljno shvatili da su zakoni ostvarenje njihove vlastite slobode, što se dopalo i drevnom vladaru Stefanu Dušanu.

Zbog toga je valjda i dobio spomenik i to ne bilo kakav, već da gleda, kako reče Vladan Batić tokom otvaranja, šta se u Palati pravde dešava. Možda ovog puta malo namrgođenije nego obično jer se njegova Srbija i vekovima nakon onoga što je pisao još muči s pravom i zakonima.