Šta se još, zaboga, može reći i napisati o Josipu Brozu zvanom Tito, a da ne bude trivijalno, anahrono, prežvakano ili naprosto dosadno? I nije li ta priča, kako god bilo, odavno prestala da bude čak i lanjski sneg? O da, naravno, stvari baš tako stoje, u najmanju ruku u „političkoj“ ravni. Štaviše, ljudima koji se dan-danas uzbuđuju i sekiraju oko ove ličnosti, strasno se opredeljujući pro i contra, ljudima koji su u stanju da, recimo, sasvim ozbiljno i sasvim navijački odgledaju neki kobajagi-imaginarni TV-duel između, štajaznam, Stevana Mirkovića i Milana St. Protića o istorijskim zaslugama i krivicama ovog lika, trebalo bi oduzeti glasačko pravo, a valjalo bi, bogme, ozbiljno promisliti i o njihovoj sposobnosti da podižu potomstvo, raspolažu imovinom i bez nadzora biraju svoj donji veš! Ko do sada nije potrošio i svoj titoizam i svoj antititoizam, taj je definitivno promašio i vek i milenijum. Ako mene pitate, ne bih ni praznu bateriju od 1,5 V poverio na čuvanje bilo kome ko na spomen, recimo, partizana i četnika – sa sve Brozom, Karađorđevićima i obema gnusobnim dvorskim kamarilama tutti quanti – odmah ne zapadne u katatoničan san, iz kojeg ga je moguće probuditi samo gruvanjem grupe Deftones odvrnutim do daske i kombinovanim sa I Mirisom I Ukusom kafe…
Laslo Blašković, glavni urednik novosadskog časopisa „Polja“ bio je, čini se, posve svestan ove epohalne izlizanosti jedne ideološke priče, i to se uopšte ne kosi s činjenicom da je udarni deo novog broja (april-maj 2002) posvetio upravo JBT-u, kroz temat Moj privatni Tito. „Polja“ su, naime, časopis za književnost, i Blašković je, kao urednik, Titu pristupio upravo kao književnom liku, okupivši devetoricu (pa dobro, uredniče, zar se žene ne sećaju Tita?) savremenih srpskih pisaca oko ovog neobaveznog, više ironičnog nego nostalgičnog „projekta“, a pri tom ipak „postmodernistički“ citirajući, pastiširajući i parodirajući nekada obaveznu majsku praksu narečenog časopisa (i tolikih drugih) da se bar deo sadržaja posveti Ljubičici Beloj, pod starost u narodu poznatijoj pod šifriranim imenom Čeda… Ovo je sadašnje razdoblje, ova fjaka nakon konačnog sloma degeneričnog zaostatka Hladnog rata koji je bio (pre)živeo samo u Srbiji kroz masovni Projekat Ostočenja Ljudi 1987–2000 (a samo personifikovan u onoj jadnoj požarevačkoj kreaturi), valjda prvo u kojem je određenoj vrsti „kolektivne memorije“ moguće pristupiti opuštenije, iz ličnog (tj. uistinu „privatnog“) ugla, bez pregrejanog ideološkog naboja koji u startu onemogućava svaki literarni pristup izvan zadane toplo-hladne matrice, po strani od klackalice apologetsko–disidentsko (što je, da ne bude zabune, bilo sasvim primereno onom vremenu). I većina je Blaškovićevih autora (a oni se zovu: Slobodan Tišma, Vladimir Arsenijević, Raša Popov, Sava Damjanov, Miodrag Raičević, Đorđe Pisarev, Velimir Ćurgus Kazimir, Vule Žurić i Zoran Paunović) uspešno izašla na kraj s izborom ugla i tonaliteta Priče, kao i s esejističkim promišljanjima – tamo gde ih ima – koja bi se klonila Opštih Mesta i svima znanih istina (ili onoga što se samo istinom gradi) u duhu preterano nametljive i ponajčešće konvertitske naknadne pameti. Ovo će reći da se većina prigodnih tekstualnih titologa poduhvatila zadane teme tako što bi naglasak stavila na „privatno“, a ne na Tita (ne bi li nam sada, kad je to em bezopasno em nevažno, obznanila svoju velevažnu Odocnelu Misao). Oni koji su se opredelili za opštežiteljsko pametovanje nisu se baš proslavili, a u tom je smislu najviše razočarao Đorđe Pisarev, čiji se zabrinjavajuće tanušni publicistički uradak – kao druga krajnost njegove hermetične poetike – nadaje kao ogledni egzemplar gde-si-bio-kad-je-grmilo sindroma… Unapred strahujem od onoga što će Pisarev skresati u brk Slobodanu Miloševiću koliko za desetak godina! Dobrohotnu šalu na stranu (a Kunderu u ruke), prilozi Vladimira Arsenijevića i osobito Slobodana Tišme primer su produktivne spisateljske strategije: osob(e)na, lirska koliko i ironična (a „svi će da ironišu“, unapred lamentira Tišma) rekapitulacija Ranih Jada, sa Titom i bez njega, pun je pogodak za čitalački užitak, utoliko pre ako se prepustite igri komparacije sećanja, doduše, donekle i generacijski uslovljenoj. Isto se može reći i za priloge Velimira Ćurgusa i Zorana Paunovića, pronicljive, esejistički intonirane tekstove na tragu onog blagotvornog anglosaksonskog poimanja esejistike, u kojem Prodaja Magle ne prolazi tek tako. Miodrag Raičević, veran sebi, i ovog je puta raspoložen za raspusni kalambur i krajnje „surov“ prema svom junaku, ali i sada bilo kakvih motiva osim književnih: svaki je pravi lik zgodan za sprdnju, a jedna Istorijska Ličnost za njom prosto vapije! Raša Popov, pak, kroz priču o svojim mukama ceremonijalno-finansijske prirode (treba kupiti reprezentativno odelo za Jedinstvenu Priliku, a nema se toliko para!), sa zavodljivom lakoćom i bez ikakvih Visokih Pretenzija ispisuje priču iz koje isijava sibirska hladnoća Velikog Straha – kombinovanog sa ushićenjem, kako bi drugačije? – u kojem se kupao svaki podanik koji bi se našao (pre)blizu Maršalu-Suncu, i iz koje naprosto zaudara neutaživa Velika Glad one „termitske“, skorojevićke klase koja se oko (svačijeg i svakog!) Dvora okupljala dok nije obrstila i poslednju mrvu…
Tako je, dakle, Tito, kao prvoklasni Popkulturni Junak i sveprisutna ikona (komunistički svetac-zaštitnik?!) neizbrojnih detinjstava, postao literarni lik u jednom novom, ako hoćete iskuliranom ključu, na podjednako nezadovoljstvo olinjalih supkultura „subnorovaca“ i „ravnogoraca“… Ne mareći za života mnogo za zakone Sveta – osim onih koje je sam krojio – sada se našao u raljama zakona Teksta, pokazujući zavidan samoobnavljajući potencijal za jednu sveprisutnu referencu Jučerašnjeg Sveta. Žilav je taj Čeda, k’o da je Džim Morison zvani Kralj Guštera ili Brus Li zvani Mali Zmaj, za koje odavno znamo da su zapravo još živi i da su incognito negde u Beogradu. Pa nam onda i Čeda nekako dođe sumnjiv po tom pitanju, Majku Mu Božiju!
