Junska žurba

Za samo desetak junskih dana u „procesu stoleća“ protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića izređalo se toliko svedoka, događaja i dokumenata koliko se u većini haških procesa ne „potroši“ ni za čitave tri godine.

Sudnicom je, na primer, prodefilovalo mnogo značajnih svedoka – od K12 koji je odbio da svedoči i sada rizikuje zatvorsku kaznu zbog nepoštovanja Suda, preko K-6, Albanca, bivšeg službenika DB-a koji je svojom „univerzalnošću“ i onim što je govorio zadovoljio, izgleda, i tužioce i optuženog (pogotovo priznanjem da je OVK plaćala 5000 maraka za ubistvo svakog policajca i naručivala ubistva na desetine ljudi), zatim K-7 koji se u međuvremenu predstavio kao „kolega“ Šukri Buja (navodno nekadašnji novinar) i bivši komandant operativne zone OVK-a, inače autor originalne teze o Vojislavu Koštunici kao osnivaču jedne od srpskih paravojnih formacija na Kosovu, pa do američkog diplomate Viljema Vokera, čoveka koji je u januaru 1999. godine svojom ocenom o masakru nad civilima u selu Račak praktično overio vazdušne udare NATO-a na SR Jugoslaviju.

Između pojavljivanja ovih važnih svedoka, u Hagu se dogodilo još mnogo toga: Norvežanin Morten Torkildsen, ekspert za finansije, sačinio je za potrebe Haškog tužilaštva izveštaj o izvorima i načinima finansiranja MUP-a Srbije, SDB-a i Vojske Jugoslavije od strane Miloševićevog režima. Takođe, za potrebe Tužilaštva, Odri Helfant Bading, doktorantkinja sa Univerziteta Harvard, sačinala je studiju o srpskom nacionalizmu u kojoj se, između ostalog, kaže da su neki od srpskih političara sve donedavno sanjali o obnovi Dušanovog carstva. U Sudu su u međuvremenu počeli da sasvim javno (o tome se doduše poslednjih nedelja govorkalo po haškim kuloarima) razmišljaju i o potrebi postepenog ukidanja institucije „prijatelja Suda“. Za početak se razmišlja o proređivanju njihovog pojavljivanja u sudnici radi smanjenja troškova, ali je očigledno da se u Tužilaštvu neće zadržati samo na tome i da bi radije „amikuse“ potpuno izgurali iz ovog procesa.

VOKER ZATVARA KRUG: Svim ovim junskim događanjima mogla bi se dodati i ocena glavne haške tužiteljice Karle del Ponte (izrečena u „TV mostu“ Medija centra na TV B-92) da proces Slobodanu Miloševiću zasad „dobro ide“, iako je posle četiri meseca suđenja rano za bilo kakve zaključke. Na primedbu iz beogradskog studija da joj dosadašnji „insajderi“, počev od „sitnog policijskog doušnika“ Tanića, nisu bili baš previše ubedljivi, gospođa Del Ponte je smireno odgovorila kako do kraja kosovskog dela suđenja (26. juli) ima još nekoliko nedelja – sasvim dovoljno da Tužilaštvo prezentira sve ono što je dosad uspelo da pripremi.

U šetnji Hagom primećen je ovih dana bivši šef KOS-a general Aleksandar Vasiljević, čije bi eventualno svedočenje moglo da bude i najjači razlog za smirenost glavne haške tužiteljice i njenu ocenu da u procesu Slobodanu Miloševiću sve „ide dobro“, odnosno da ne bi trebalo žuriti sa zaključcima posle „samo“ četiri meseca suđenja. General Vasiljević za koga se tvrdi da je „dobrovoljno“ otišao u Hag, nije verovatno i jedini adut Tužilaštva. Pozive na razgovor oko haških tema dobilo je poslednjih nedelja nekoliko desetina potencijalnih svedoka iz Beograda od kojih bi neki mogli da budu i veoma važni ako pristanu da svedoče ili na tako nešto budu primorani. Socijalisti (krilo verno Miloševiću) žale se da su na razgovor pozvani i neki njihovi funkcioneri, što je pojedine novine odmah navelo na potpuno besmislen zaključak kako je lista optuženih automatski uvećena i za jednu Goricu Gajević.

U trenutku kada ovaj broj „Vremena“ bude krenuo u štampu (sreda u podne), trebalo bi da počne i direktno sučeljavanje Slobodana Miloševića i Viljema Vokera, odavno označeno kao jedan od najvažnijih momenata prvog dela ovog suđenja. Vokerovim svedočenjem iscrpiće se i lista svedoka koji su govorili o onome što se 15. januara 1999. dogodilo u selu Račak i o čemu se dosad postojale bar dve zvanične verzije – ona Vokerova i međunarodne zajednice o „maskaru civila“ koja je poslužila kao okidač za NATO bombardovanje i ona Miloševićeva koja je poricala bilo kakve civilne žrtve i insistirala na tezi o velikoj „nameštaljci“. Sudska istina o ovom događaju tek počinje da se nazire u mnoštvu krvavih i morbidnih detalja saopštenih poslednjih dana. Neki od Vokerovih saradnika i potčinjenih iz KVM-a priznali su u haškoj sudnici da je njihov nekadašnji šef požurio da ocenu o „masakru“ izrekne pre nego što su o tragičnim događajima u Račku bile prikupljene sve relevantne činjenice. Jedna od činjenica koja je nedostajala u Vokerovoj priči bila je ona da je upravo Račak za OVK imao strateški značaj i da su tamo 15. januara vođene žestoke višečasovne borbe, kao i da je na albanskoj strani bilo i minobacača, što se ne uklapa baš sasvim u tezu o golurukim seljanima s nekoliko lovačkih pušaka. Sam Milošević često je tokom dosadašnjeg suđenja priželjkivao trenutak da lično unakrsno ispita Vokera – jednog od onih koji su nekada imali mesto na njegovom kanabetu. Za početak, reklo bi se da je ovaj američki diplomata, za kojim se vuku razni repovi prethodnih službovanja (u njegovoj karijeri je zabeleženo da je umeo i da prećuti neke masakre), prilično dobro „snimio“ optuženog tokom njihova ranija četiri susreta – opisao ga je kao čoveka koji je ono što sam izgovori obično smatrao konačnom istinom.

PARAVOJNIK VOJA: Pojava svedoka K12, koji je odbio da svedoči, i moguća zatvorska kazna zbog nepoštovanja Suda podstakli su ovih dana raspravu o različitim kriterijumima koji se u Hagu upotrebljavaju. Svedok K-12 je prvi kome je zaprećeno zatvorskom kaznom, iako je na samom početku suđenja Slobodanu Miloševiću već bilo svedoka koji su odbili da svedoče takođe se pozivajući na zdravstvene razloge. Haška pravila ne dozvoljavaju, naravno, ni lažna svedočenja i krivokletstvo. Tužilac Džefri Najs priznao je nedavno da su dosad mnogi svedoci lagali ili se bar stideli istine pogotovo kada je u sudnici pominjana OVK, ali nije primećeno da je na takve izjave ili delove izjava javno reagovao što je kod mnogih posmatrača „procesa stoleća“ moglo da ostavi utisak o kooperativnosti lažljivih svedoka i tužilaštva. Ili da bar ostavi dilemu da li je i stid od istine i ustručavanje da se ona glasno saopšti, takođe neka vrsta krivokletstva.

Ta praksa nekažnjavanja krivokletstva u Hagu traje još od prvog procesa Dušku Tadiću. Sadašnji „prijatelji Suda“, a tadašnji Tadićevi advokati Miša Vladimirof i Stiven Kej ustanovili su veštim unakrsnim ispitivanjem da jedan zaštićeni svedok „L“, Dragan Opačić laže i naterali ga da prizna kako su ga vlasti u Sarajevu preparirale da lažno svedoči, obećavši mu za uzvrat da će po povratku kući biti pušten iz zatvora u kome je do tada ležao. Kazna za ovakvo svedočenje nije tada izrečena ni lažnom svedoku niti onima koji su ga ucenili da to učini. U poređenju sa tim slučajem, odluka pojedinih haških svedoka da naprasno zaćute (K-12) izgleda gotovo kao bezazlen greh i neuporedivo beznačajnije nepoštovanje Suda od onog nesankcionisanog u slučaju Tadić.

Nekoliko dana posle Najsovog priznanja o lažima na klupu za svedoke seo je Šukri Buja, jedan od komandanata OVK-a, odgovoran inače sa albanske strane za vojne operacije u selu Račak. Buja je u Hagu ispričao mnogo toga što je vredelo zapamtiti – na primer, da ne zna tačno koliko je Srba ubio, ili da je OVK još 1993. godine jednom vojnom odlukom proglasila područja Makedonije, Srbije, Kosova i Crne Gore operativnim zonama za oslobađanje albanske teritorije, što se, po njegovim rečima, nije svidelo nekim međunarodnim faktorima, pa je 1998. promenjen ovaj plan koji se za početak sveo na oslobođenje Kosova.

U svojoj pisanoj izjavi (potvrđenoj u sudnici) Buja je izrekao tvrdnju da su paravojne jednice na Kosovu imale odrešene ruke, ali da su bile pod istom komandom kao i policija i vojska. Tvrdio je da je Arkan na Kosovu imao svoju bazu i da ga je finansirala srpska vlada koja ga nije ometala. „Isto važi i za Vojislava Koštunicu i za jedinice Vojislava Šešelja. Koštunica je pozirao za jednu fotografiju kada je za vreme sukoba obilazio srpske trupe na Kosovu, na kojoj nosi redenik na grudima i drži automatsko oružje…“, tvrdio je Buja da bi na kraju zaključio: „Svi političari imaju vojne jedinice. Svi oni su na neki način napali Kosovo. Ja ne sumnjam da su oni primali naređenja iz istog izvora.“

Na Bujinu tvrdnju da su svi srpski političari imali svoje paravojne formacije na Kosovu oštro je odgovorio predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Zahtevao je najodlučniju reakciju novih demokratskih vlasti, smatrajući da je u haškoj sudnici izgovorena glupost, ali „glupost sa ozbiljnim posledicama“ koja lako može da preraste u optuživanje celog jednog naroda i priču o kolektivnoj srpskoj krivici. Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom i šef jugoslovenske diplomatije Goran Svilanović smatrao je, međutim, da ovo telo ne može da ocenjuje dokaze i svedočenja koja se u ovom procesu prezentiraju jer je to isključivo posao Haškog tribunala. Većina ostalih političara iz redova novih vlasti tvrdila je da se na lažne izjave lažnih svedoka ne bi trebalo previše osvrtati jer su oni zaista pre svega problem Haškog suda.

STUDIJA O NACIONALIZMU: Prvog dana suđenja Slobodanu Miloševiću Tužilaštvo je posebno insistiralo na tome da se u Hagu utvrđuje individualna a ne kolektivna odgovornost i da ovim suđenjem niko ne namerava da piše i sastavlja noviju istoriju ovog dela Balkana, već da za buduća pokolenja, kao opomenu, zauvek ostavi podsećanje na istoriju zločina. Uz to je po pravilu išlo i insistiranje kako se u Hagu ne sudi ničijoj politici jer i samo ime Suda (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju) sasvim jasno ukazuje da se tamo sudi isključivo za krivična dela. Mnogo toga što je još istog dana bilo izgovoreno u sudnici prilikom obrazlaganja optužnice kasnije je, međutim, podsticalo rasprave o tome da li se u Hagu ipak nepotrebno sudi i Miloševićevoj politici.

Rasprave na tu temu podstaklo je ovih dana iznenadno objavljivanje studije o srpskom nacionalizmu, napravljene, kako je objašnjeno, da sudijama omogući lakše sagledavanje istorijskog konteksta minulih događaja. Oni koji su imali prilike da pročitaju ovu obimnu studiju od 90 strana tvrde da se u njoj mogu pronaći veoma dobri i utemeljeni stavovi i pasaži i da je autorka Odri Bading uglavnom korektno obavila posao koji su joj naručili iz Tužilaštva, što nije nevažno ako se ima u vidu da su u Tribunalu mnogi očito sricali neke istorijske lekcija preko CNN-a. U stručnim krugovima u SAD ima doduše i nekih negativnih reakcija u kojima se ističe da je Badingova sklona ideološkom zaključivanju. Zamereno joj je da je suviše pojednostavljeno srpskim intelektualcima pripisala ultimatum upućen početkom devedesetih svima drugima u bivšoj državi – ili Jugoslavija ili ujedinjenje svih srpskih zemalja. Takav stav previđa da je među srpskim intelektualcima bilo neuporedivo raznovrsnijih ideja i da u to vreme nisu svi sledili Miloševićevu politiku.

Neuporedivo više od eventualne sadržine ili zaključaka ovog dokumenta sporna je njegova svrha u procesu protiv Slobodana Miloševića. Beogradski advokat Ivan Janković primetio je u direktnom razgovoru sa Karlom del Ponte u TV Mostu beogradskog Medija centra kako mu se čini da se čitav rad Haškog tužilaštva kreće od politike prema zločinu ili od političkog prema činjeničnom. Janković uočava jasnu nameru da se utvrdi jedna nacionalistička, ekspanzionistička politika koju je oličavao Milošević i da se zatim dokaže kako je takva politika imala masovnu podršku. „Slažem se da je ta politika imala značajnu podršku, ali se jednoj politici ne može suditi čak i kada je ona najgnusnija, već se može suditi samo za konkretna krivična dela“, upozorio je advokat Janković, očigledno protiveći se ambicijama tima gospođe Del Ponte da se preko studija raznih eksperata upusti u pisanje ili tumačenje istorije, što nikako ne može biti posao jednog suda.

Glavna haška tužiteljica lako se složila kako bi njena firma u Hagu trebalo da se drži podalje od politike i pojavu ovakve studije o srpskom nacionalizmu objasnila pre svega potrebom da se objasni istorijski kontekst u kome su se zločini dogodili. Oni koji tvrde da je haška pravda selektivna mogli bi da se pozovu na činjenicu da Tužilaštvo nije pokušalo da se pozabavi genezom hrvatskog nacionalizma ili, na primer, Izetbegovićeve „Islamske deklaracije“ i onog njegovog popularnog stava „hajde da se malo pritajimo dok ne budemo većina“.

Ako je u Hagu, gde se pre svega utvrđuje istina o zločinima, uopšte potrebna bilo kakva studija, onda bi to jedino mogla da bude poštena i celovita analiza svih uzroka raspada bivše jugoslovenske države gde bi se videli „otisci prstiju“ svih koji su u tom poslu učestvovali, uključujući i barutne čestice na rukama onih što su zainteresovanima sa strane dodavali oružje.