Na dan početka prijateljskog NATO bombardovanja Beograda u mojoj beogradskoj sobici pojavio se stari prijatelj. Prijatelj, po mnjenju i po stasu, ukratko – ljudina, ne verujući u ostvarenje pretnji Alijanse, bio je rešen da ispuni vlastiti stari zavet. Tako sam u posed dobio otisak gravure Beograda. Bila je to ona poznata veduta Beograda Z. Bodenera iz prve polovine XVIII veka, od koje je u arhivima Beograda pohranjena samo njena leva polovina.
Desetak dana kasnije, dok se s bombardovanja vojnih ciljeva prelazilo na sam grad, u moju amsterdamsku sobu banuo je drugi prijatelj. Iako s kraćim stažom, ovaj holandski prijatelj se takođe brojao u prvi krug, i po stasu i po mnjenju. Sa sobom je nosio oveći koverat iz koga je bez mnogo okolišanja izvukao u zlatni, pohabani ram uramljenu gravuru Beograda. Bio je to kolorisan bakrorez vedute grada, rad kapetana inžinjerije S. Mancinija iz druge polovine XVIII veka ili, tačnije, iz 1789. godine, godine Francuske revolucije i jednog od mnogih austro-turskih ratova. Predao mi ga je uz kratko objašnjenje da ga je našao u jednoj starinarnici, pa eto… Tako su dve istorijske gravure Beograda na mom amsterdamskom zidu sastavile jedan vek, kao dve čudom povezane polovine mape ostrva sa zakopanim blagom.
Na obema je Beograd gledan s austrijske strane, od Zemuna, s visine Gardoša, i na obema centralno mesto zauzimaju šumom obrasla Malo i Veliko ratno ostrvo. Draž svake gravure je u tome što njihovi crtači, vojnici i špijuni, pored težnje da ispune zadatak i prikažu objekat interesovanja, ne mogu da odole vlastitoj impresioniranosti nekim njegovim detaljem ili karakteristikom. Tako je i s Velikim ratnim ostrvom. Na svim predstavama Beograda, zvao se on Weissenburg, Belgrado ili Belgrad, Ostrvo dominira i razlika je samo u tome koliko je ono predimenzionisano u odnosu na svoju okolinu, Kalemegdan i samu Beogradsku gredu.
Ali, na stranu pijetet i emocionalni razlozi. Nesputane emocije ionako vode ili tek do iza ćoška ili do kraja – ubistva i ratova. S istorijske tačke gledišta, Veliko ratno ostrvo je demarkacioni prostor, na neki način ničija zemlja. Od osvajanja druge strane Save, s izgradnjom Starog sajmišta, a posebno s izgradnjom Novog Beograda, i Ostrvo je postalo trn u oku vizionara. Na jednoj strani, pretendovali su da na njemu posade „simbol već nečemu“, a na drugoj je inženjerski racio u njemu video značajan potencijal koji je od životne važnosti za milionski grad. Mnogobrojni predlozi, planovi i projekti čine deo njegove mentalne istorije XX veka, a među njima se svakako po bizarnosti izdvaja (neprovereno) postojanje ideja o izgradnji mauzoleja Velikog Vođe, koji je na sreću Beograda završio skromnije, u belom, mermernom sarkofagu. Među markantne ideje se ubrajaju Dobrovićevi planovi Novog Beograda iz pedesetih i Plan rekonstrukcije Novog Beograda iz osamdesetih, čiji su autori otkrili da se baš na Malom ratnom ostrvu presecaju neke važne osovine koje bi po imaginaciji mogle da prevaziđu Dobrovićevu petokraku i zamene već postavljenu osovinu od železničke stanice Novi Beograd do Palate federacije. Studenti su krajem osamdesetih bili lirskije orijentisani, pa i kreativniji, tražeći u Ostrvu mnogo više značenje nego funkciju. Ali, ko pita studente.
Kada je reč o gradu, je l’ da, onda se zna ko treba da odlučuje. Zato novi predlozi nisu nedostajali i Ostrvo je ostalo da do današnjih dana izaziva ljude grandomanskih ambicija. Srećom, na drugoj, inženjerskoj strani – njima hvala – zdrava logika i shvatanje grada kao jednog velikog organizma nasuprot isključivo prestižnoj viziji aurhitekata i urbanista dovela je do bušenja bunara gradskog vodovoda baš na Ratnom ostrvu. Zahvaljujući toj odluci Ostrvo je sačuvano. Bunari su se uvek ispostavljali kao njegovi zadnji branioci pri svakom pokušaju primene nesputane imaginacije.
Ali, mašta ne miruje. Ratno ostrvo izaziva i izazivaće ljude sklone ekstravaganciji i znacima progresa. U tim pokušajima se mogu prizivati primeri mnogih gradova koji su svoja rečna ostrva namenili gradskim atrakcijama. Pariski Site s katedralom Notr Dam, roterdamsko ostrvo Shie u reci Maas, rimski Tiburtino ili njujorški Koniajlend s plažom i najvećim napuštenim zabavnim parkom primeri su kako se jedno gradsko ostrvo može iskoristiti. Ipak, postoji velika razlika između njih i beogradskog Ratnog ostrva. Pored svih emocionalnih i istorijsko-kulturnih, ima bar tri racionalna argumenta koji ga dele od rečenih primera. Prvo, Veliko i Malo ratno ostrvo smešteni su u prirodnom rezervatu Dunava i Save i simbolici susreta tih dvaju giganata nisu potrebni dodaci. Bilo kakvom fizičkom intervencijom lirska predstava iz poznatog eseja Peđe Milosavljevića Beograd – grad na moru može se lako i sasvim uništiti. Drugo, nijedno od rečenih ostrva ne može da se sagleda odozgo, s Kalemegdana, i taj pogled u zelenu, običnim posetiocima nepristupačnu ćubu usred vodenog prostranstva jedna je od najupečatljivijih slika koje posetilac može da ponese iz Beograda. Malo je gradova u kojima je toliko veliko gradsko ostrvo sačuvano kao oaza prirode, gotovo bez znakova ljudske intervencije, odnosno urbanizacije. Najzad, treće, za lokaciju kakva je Ostrvo, Beograd i Srbija nemaju pare koje bi garantovale rezultate odgovarajuće vrednosti mesta.
Da, znamo, danas su drugačija vremena. Bunari se mnogima čine manje važnim iako je voda za piće i dalje globalni problem broj jedan, a zna se da će se njen značaj u budućnosti samo povećati. Prodaja gradskih dobara je trend koji vlada Evropom pa ne treba da čudi ako se u tome vidi šansa za popunjavanje budžetskih rupa u zemlji uništene ekonomije. Prodaja gradske teritorije kao građevinske parcele praktikuje se u svim zemljama bivšeg Istočnog bloka. Čini se da u tome ipak treba imati mere i preuzeti odgovornost prema generacijama kojih su svima puna usta u političkim i promotivnim govorima. Možemo na njemu da zamislimo najveci Thema Park, Pret Park, mauzoleje, spomenike ili grandiozni – najvećinabalkanu McDonald’s ili Disneyland (ooops, Bambiland ili Ratniland, možda).
Investicija u Diznilend iznosila je dve milijarde dolara, a posle dvadeset godina taj klon se još uvek bori da opstane. Roditelji dece opčinjene reklamama jedine su prave žrtve. Ne, rezultat takvih pokušaja uvek će biti isti: devastiranje jedne izuzetne i monumentalne urbane praznine koja, paradoksalno, baš takva kakva je predstavlja najveću urbanu vrednost. Neće to biti ništa novo ni za Beograd ni za tržišno orijentisanu politiku urbanizacije uopšte, ali će biti markantno bez premca.
Ako Beograd traži izlaz na vodu, onda Ostrvo sigurno nije to mesto. Beograd ima obala i vode kao retko koji evropski grad i oblici njihovog korišćenja su raznovrsni, bogati, ljudski, a ne merkantilno ili megalomanski odmereni. To je njegova neporeciva vrednost. Beograd takođe ima i dovoljno mesta za upropašćavanje i popravljanje, od Savskog amfiteatra do regulisanja parkiranja i kioska. Zašto bi onda baš Veliko ratno ostrvo, uz bilo kakvu atraktivnu argumentaciju, bilo brzopleto i nerazumno proćerdano? Čini se da nema sažetijeg objašnjenja od tog da se ovim odvraća pažnja od pravih i akutnih problema kojima je Beograd bremenit, ukratko: od stvarnosti. Jedino što smisleno može da se s Ostrvom uradi, ako već nešto mora, jeste da se ono ostavi baš takvo kakvo je – nepristupačno i nedodirljivo, kao oaza kojom su fascinirani i o kojoj maštaju i namernici i graditelji.
