Časopis „Vajerd“ (www.wired.com) koji se prvenstveno bavi modernim tehnologijama i komunikacijom prodrmao je protekle nedelje svet vešću da su njegovi saradnici uspeli da uđu u elektronsko sanduče nikog drugog do iračkog predsednika Sadama Huseina. Irački lider, naime, prima poštu preko jedinog internet provajdera u zemlji Uruklinka (www.uruklink.net), mada je izraz „prima“ verovatno neprikladan. Sadam, kažu njegovi saradnici, u životu nije seo za računar niti ga to preterano zanima (za razliku od severnokorejskog lidera Kim il Džonga, na primer). Ali, dodeljena mu je e-mail adresa ([email protected]) na koju dobija interesantne poruke, od ponuda za isporuku oružja za masovno uništenje (cena prava sitnica), preko pisama podrške od građana iz demokratskog sveta, pa do fotografija atomske pečurke s porukom „Neizbežno“.
Vajerdovci kažu da nije bilo teško upasti u Sadamov inboks. Uruklink koristi slabo zaštićen softver, korisničko ime i lozinka bili su istovetni (reč sa pet slova) te u tom smislu ne možemo govoriti o velikom uspehu. Sadržaj je bio relativno interesantan (nekima je dopisivanje sa Sadamom napravilo malo problema, doduše), ali se većina dobro zabavila, što je i za časopis bilo dobro. Takođe, kada nekoga proglasite za neprijatelja, on za vas gubi sva prava, time i pravo na privatnost, te se ne smatra nedelom ako mu obijete vrata ili poštansko sanduče. Štaviše, time možete i da se hvalite.
Malo drugačiju sudbinu doživeće onaj koji, poput agencije Rojters, mangupskom dovitljivošću skine s nečijeg sajta još neobjavljeni izveštaj o poslovanju u trećem kvartalu. Naime, mala švedska kompanija Intenša (Intentia) zahteva od švedskog tužilaštva da ispita je li Rojtersov biro u Švedskoj prekršio zakon kada je sistemom nagađanja saznao adresu (URL) izveštaja koji se nalazio na sajtu, ali nije bio povezan s drugim stranicama (do njega se nije moglo doći kretanjem kroz sajt, već isključivo ukucavanjem tačne adrese). Izveštaj je bio namenjen povlašćenim saradnicima, ali ne i ostalim korisnicima interneta. Nije ni čudo da kompaniji koja se bavi informacionim tehnologijama ne ide najbolje ako njen veb-master ne može uspešno da zaštiti sopstveni sajt, ali ona svejedno smatra da Rojters nije smeo da objavi na taj način stečene informacije.
Ova dva primera govore nam o različitim aršinima za isti prekršaj, provaljivanje u tuđi prostor i neovlašćeno objavljivanje informacija. I dok Intenša nastoji da do zadovoljenja dođe na sudu, Iračani teško da će moći da zapodenu i „elektronsku kavgu“, odnosno hakerski rat s dušmanima. Internet je u Irak stigao tek pre nekoliko meseci nakon višegodišnjeg opiranja vlasti i može se koristiti samo preko pomenutog (i jedinog) lokalnog provajdera. Pristup je dozvoljen iz internet kafea, čiji broj rapidno raste i gde je dozvoljeno čitanje, ali ne i slobodno dopisivanje (nema pristupa Hotmejlu i sličnim sajtovima), daleko bilo četovanje. Čak ni državni službenici ne mogu direktno da šalju mejlove, već ih napisane predaju ovlašćenoj službi.
Na sajtu se nalazi zvanična propaganda iračke države te ga toplo preporučujemo onim nostalgičnim sugrađanima koji tvrde da nam je sada gore nego pre nekoliko godina.
