Pokazuje solidnu taktičku sposobnost manevrisanja na malom političkom prostoru, te kako se s malim političkim kapitalom stiče velika dobit
Otpadnik od socijalista, Branislav Ivković kao kandidat grupe građana „Socijalisti – povratak bazi“ na predsedničkim izborima 29. septembra osvojio skromnih 42.853 glasova.
Branislav Ivković je posle tih izbora osnovao Narodnu socijalističku partiju koja u Skupštini Srbije ima petočlani poslanički klub pod imenom „Narodni socijalisti. Pre toga Ivković je tvrdio da mu tako nešto kao što je osnivanje nove stranke ne pada na pamet jer je i dalje veran ruži i član je SPS-a. „Radim iznutra na konsolidaciji partije“. Odnos snaga i sudske odluke je pokazao da je to zaludan posao i Ivković je sa grupom istomišljenika formirao stranku čiji je osnovni cilj reafirmacija izvornih levičarskih ideja: „Rezultati izbora za predsednika Srbije pokazali su da je rukovodstvo SPS loše vodilo partiju, i da im je osnovni cilj samoreprodukcija na funkcijama“. Ivković je objasnio da su partiju osnovali ljudi izabrani na Šestom vanrednom kongresu SPS.
Rukovodstvo oficijelnog SPS-a ne priznaje Ivkovićevu partiju i tvrde da im je oduzeto pet mandata na „protivpravan način. To je čista hajdučija. Zbog toga smo podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije“, kaže Vladan Zagrađanin.
Dok je Zoran Anđelković tvrdio da je Ivković „kandidat DOS-a, jer su i oni sami priznali da su finansirali njegov kongres i pokušaj da nam preotme partiju. Branislav Ivković je od 1994. bio član Demokratske stranke. Isključenjem Ivkovića iz SPS-a vratili smo ga DOS-u, odnosno DS-u.“
Na poslednjem glasanju u skupštini Srbije vlada je većinu za izglasavanje budžeta obezbedila zahvaljujući glasovima Ivkovićeve grupe i poslanika Nove Srbije Velje Ilića.
Branislav Ivković rođen je 7. avgusta 1952. u Bijeljini. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Na Građevinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1979. godine, magistrirao 1983, i doktorirao 1988.
Karijeru je počeo kao inženjer – saradnik u GP „Napred“. Usledio je asistentsko-pripravnički rad na Fakultetu, potom počinje univerzitetsku karijeru kao asistent (1981), pa docent (1989) i od 1994. vanredni je profesor. Bio je i prodekan na Građevinskom fakultetu u dva mandata. Ivkovićev otac Nebojša bio je lekar koga je tajno snimila koleginica dok za Tita i Mikulića govori da su „obični govnari“, zbog čega biva optužen, ali ga Ilija Radulović, tada sudija u Tuzli, u magnetofonskoj aferi oslobađa. Lik njegovog oca (Ozren Stanivuk) poslužio je Vuku Draškoviću za roman „Sudija“.
Ivkovićev uspon u političkoj karijeri počinje posle Dejtona. Kada je novembra 1995. došlo do čistki u redovima SPS-a, postavljen je za šefa Gradskog odbora SPS-a Beograda, a uspon na hijerarhijskoj lestvici overio je izborom za člana Izvršnog odbora stranke. Za člana GO SPS-a, biran na Trećem kongresu SPS-a 2. i 3. marta 1996, tada je izabran i za člana IO SPS-a i dobio zaduženje koordinatora sektora za nauku i obrazovanje. Posle lokalnih izbora 1996. i debakla SPS-a u Beogradu deakumuliran je funkcije predsednika socijalista Beograda. U saopštenju SPS-a se navodi da je tako odlučeno „zbog medjusobnog sukoba Ivković–Čović koji je naneo veliku štetu delovanju gradske organizacije SPS-a u Beogradu“.
Na Vanrednom kongresu SPS-a (17. februara 2000) bio je među onima kojima je prestalo članstvo u IO. Međutim, već 11. oktobra 2000. godine vraćen je u IO SPS-a. Delegati vanrednog kongresa (25. novembra 2000) izabrali su ga u glavni odbor. U to vreme (novembra 2000) izjavljuje da će prihvatiti eventualnu kandidaturu za predsednika stranke.
Aktivno bavljenje politikom donelo mu je dve titule ministra, prvo za urbanizam, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstvo, od 1994, i od 1998. godine ministra za nauku i tehnologiju.
Partijske kolege optužuju ga za proneveru novca od članarine i za preterano koketiranje sa JUL-om. Opozicija je govorila o „zaprepašćujućoj činjenici da je grupa vračarskih batinaša za svoju akciju dobila na korišćenje vozilo Ministarstva za nauku“. Time je po njihovom dokazano „da je SPS partija represije, a njeni najviši funkcioneri, među kojima i Branislav Ivković, pomagači batinaša“. Protiv njega je podneta i krivična prijava zbog zloupotrebe službenog položaja. Aprila 2001. protiv njega je podignuta prijava zbog zloupotreba položaja člana stambene komisije srpske vlade i prebacivanja novca Ministarstva nauke na račun SPS-a. „Nisam finansirao svoju stranku već lidere DOS-a“, odvratio je Ivković.
Učestvovao je u pregovorima o hapšenju Miloševića i dva dana posle hapšenja je izjavio da i Milošević i Mira Marković treba da odu u „političku penziju“.
Ivković će ostati upamćen kao jedan od organizatora kontramitinga SPS-a, nakon čega su mu studenti učesnici protesta 1996-1997. poručili: „Vaše ruke su krvave, zbog vašeg kontramitinga prolila se krv.“
Njegova politička karijera dokaz je da ruža i u politici ima razne mirise i boje. Pokazuje solidnu taktičku sposobnost manevrisanja na malom političkom prostoru, veštinu i lukavstvo vidre da pliva u matici i igra sa mnogo krupnijim igračima i da s malim političkim kapitalom stekne veliku dobit.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
