U kvizu bez papuča

Savremeni telefonski kvizovi (kešolovci, zlatne žice…) koji se vrte na ovdašnjim televizijama više podsećaju na reklamni pano za sponzore i lepe devojke nego na kviz znanja. Za kvizove sa živim takmičarima koji staju pred kamere motivisani šakom dolara, popularnošću, glupošću ili šta ih već dovodi u studio, može se reći da su sasvim pristojna zabava za ponedeljak uveče. Da li ovi kvizovi mogu parirati nekadašnjim, izuzetno popularnim kvizovima, da li su igrači danas drugačiji i koliko je visoka tehnologija izmenila strukturu i poentu same igre? Odgovori na ova pitanja nalaze se u Dobanovcima, u predgrađu Beograda gde je bivši predsednik Milošević proveo svoje bolje dane.

MOJ SLUČAJ: Zaplet počinje tako što je moj bračni partner prihvatio učešće u kvizu „Milioner“ koji se emituje na BK Televiziji. Kviz „Milioner“ svetski je poznat brend koji se emituje u celom svetu po propisanim standardima, a posedovanje licence podrazumeva odgovarajuću scenografiju, dramaturgiju, režiju, muziku, ponašanje voditelja… Industrija kviz-znanja izbacila je i prateće proizvode na tržište – video igru „Milioner“, plej-stejšn „Milioner“ – koji bi uskoro trebalo da stignu i na naše tržište. Ni brojke nisu zanemarljive – najmanja suma koju možete da osvojite u ovom kvizu iznosi tri hiljade dinara a najveća tri miliona dinara. Hm, ne znam šta će to mom mužu, vidim da se i on odmah ujeo za jezik, ali nema povratka – nadležni zapisuje brojeve telefona u tefter, a čuje se i komentar: „Kad je mogao premijer da učestvuje u kvizu, možeš valjda i ti…“. Uzgred budi rečeno, taj isti premijer ostao je zapamćen po tome što nije znao ko je Vera Jeftimijades, već je tražio pomoć publike. Smejala sam se i ja, hi, hi, narod je pametniji od njega. Nekoliko dana potom saopšteno mi je da učestvuju i žene, odnosno da ćemo snimati specijalno porodično izdanje kviza „Milioner“, a da osvojeni prihod ide u dobrotvorne svrhe.

Kviz „Milioner“ snima se u Dobanovcima u ogromnom skladištu Metalservisa i emituje sutradan na BK Televiziji. Autobus kojim smo se dovezli bio je pun novinara jer je slučaj hteo da su takmičarke i njihove prijateljice mahom novinarke, a zvezde večeri, tj. naši muževi, glavni urednici beogradskih novina, glavom i bradom. Reditelj kviza je napomenuo da imamo neograničeno vreme za razmišljanje pre nego što odgovorimo na pitanje (jedan učesnik je u nekom od prethodnih kvizova kontemplirao 47 minuta!) i sugerisao da ne potcenjujemo pomoć publike i da obavezno pozovemo telefonskog prijatelja. Koji, sad kapiram, ne vidi i ne čuje pored malog ekrana šta se dešava u studiju jer se kviz snima unapred. Naime, bila sam ubeđena da takmičari namerno odugovlače sa odgovorom da bi omogućili svom telefonskom savezniku (sa kojim, možda, dele zaradu) što više vremena da iznađe pravi odgovor u enciklopediji ili na internetu. Ko zna, možda će nama dati pitanja unapred pošto se takmičimo zarad viših ciljeva…

RASKOŠ I RĐA: U dobanovačkom studiju, saznajemo od organizatora, snima se samo kviz, a po ulasku u halu bilo nam je jasno zašto. U jednom delu hale smeštena je grandiozna scenografija koja se sastoji od podijuma, tri stolice ispred kojih se nalaze monitori i gomila stolica poređanih kao u areni u kojima sedi publika, a tu su i reportažna kola sa montažnom jedinicom odakle reditelj komanduje paradom. Obezbeđenje na vratima, kilometri kablova, mnoštvo ljudi zaduženih za promovisanje običnih ljudi u milionere, zarđale mašine Metalservisa iza paravana… Tamo raskoš, ovde rđa… šta ćeš, tranzicija. Jezivo je hladno, u fabričkom toaletu koji se nalazi odmah tu iza viljuškara nema svetla. Saznali smo da voditelj još nije stigao, a čeka se i autobus sa publikom. U tom trenutku, takmičari već glasno psuju prisutnog inicijatora ovog događaja koji se cereka ispod oblaka pudera i upućuju primedbe na račun organizatora koji nas je dovukao u selendru četiri sata pre početka snimanja. Kao, svetska pravila, ma nije moguće, baš je Đinđić sedeo u Dobanovcima celo poslepodne. „Jeste, tako je bilo“, izlete se neko od zaposlenih. „Našli smo se u pola pet, a završili u pola jedan sa snimanjem.“

Nervoza se pojačala kad je došao voditelj i počeo da nas propituje: te koliko imate dece, pa kako ste se upoznali… Onda je voditelj rekao da će nas pred kamerama pitati čija je poslednja u kući, i sve tri odgovorismo uglas: „Moja!“ Trebalo je već tada da shvatim da se nenormalno ponašam, što će se kasnije i potvrditi. Publika je stigla i počela da zauzima borbene pozicije. Izbrojala sam kamere: šest komada, kran, mnogo reflektora. Govorila sam sebi da treba biti opušten i koncentrisan, da pitanja nisu teška i da je sve ovo samo igra. Insistirali smo da budemo prvi iz privatnih razloga, začula se poznata špica i snimanje je krenulo.

OLI, GDE SI: Muž i žena dolaze iz različitih pravaca praćeni frenetičnim aplauzom i gromoglasnom najavom i sedaju jedno pored drugog. Voditelj uz fanfare predstavlja bračni par, prilično je prijatan, ne insistira na ličnim stvarima, i kreće prvo pitanje. Da li ćemo znati šta se prodaje u robnim kućama: roba ili robovi? „Osvojili ste 300 dinara, čestitam“, kaže voditelj dok publika troši dlanove nemilice. Drugo pitanje iz oblasti političkog života, to znamo, aplauz, dobro nam ide, treće pitanje je prava šala, idemo na iznos od 3000 dinara. Pitanje je sledeće: „Koji je od ovih pasa nemačkog porekla – buldog, vučjak, borzoi ili čau-čau?“ Partner se okreće ka meni i predlaže da kao vrstan poznavalac pasa odgovorim na to pitanje. „Buldog“, odgovaram samouvereno. Ništa me nije moglo pokolebati, ni začuđen pogled voditelja ni upitan izraz lica mog partnera. Partner predlaže da idemo na „pola-pola“ tj. da kompjuter odbaci dva netačna odgovora. Ma, sigurna sam da sam negde pročitala da je buldog zapravo rasa izvedena iz nemačkog korena koja je odgajana u Engleskoj i Francuskoj. Ili je to bilo za pudlicu? „Buldog je engleska reč, hajde da pitamo publiku šta misli“, moli me partner. OK, pristajem jer smo se dogovorili pre snimanja da na nekom lakom pitanju kobajagi konsultujemo publiku da bismo pokazali poštovanje prema istoj. Na osnovu rezultata glasanja uvidela sam da jako mali procenat prisutnih veruje da sam u pravu, i potpuno poražena položila sam oružje. Svima je laknulo: mom partneru koji je iskazao bezgranično strpljenje prema mojim nedokazanim kinološkim teorijama, voditelju koji se uplašio da nećemo osvojiti ni tri hiljade dinara (što bi bio presedan) i reditelju kome je emisija visila o koncu. Posle mog debija, iz režije su objavili pauzu.

Druge ture pitanja skoro i da se ne sećam koliko me je bilo sramota. Pomislila sam na Olivera Mlakara i kako bi mi bilo mnogo lakše da je on tu, preko puta mene, da kaže nešto spontano i da me uteši. Svetla pozornice neprestano su menjala boju, čas roze, čas plavo kao u cirkusu, a reditelj je neprestano opominjao publiku da tapše sa više oduševljenja. Odjednom sam postala svesna toga da u kvizu ne predstavljam samo sebe već kolege iz redakcije i vas, dragi čitaoci. Molim vas da mi ne zamerite na zbunjenom treptanju, unezverenom gledanju levo-desno, nameštenim zapitanim izrazima lica i ostalim scenskim efektima. Kad bih laskala sebi, opisala bih svoj nastup kao alimekbilovski, a iskrena da budem – više sam ličila na plavušu iz viceva. Setila sam se i Vere Jeftimijades na kojoj je pao premijer, a ja… ostaću zapamćena po buldogu! Bilo je još jedno tricky pitanje: ko je bio prvi kum u istoimenom filmskom ostvarenju – Robert De Niro, Marlon Brando, Al Paćino i još neko, ne sećam se. „Marlon Brando“, reče moj partner. Koliko se sećam, u tom filmu glume i Brando i De Niro, ovaj drugi nastupa kada se ostareli mafijaš priseća svoje mladosti. I sad, ko je tu prvi? Da nije bilo bruke sa buldogom, verovatno bih postavila problem kriterijuma za utvrđivanje redosleda oko te uloge, a s obzirom na to da je prihod namenjen studentima novinarstva, nisam se usudila.

Najveće uzbuđenje zavladalo je oko pitanja za 96.000. Ono je glasilo: „Kako se zove pokret za ujedinjenje Italije – činkvečento, risorđimento, kombatimento ili koza nostra?“ Garibaldisti nisu bili ponuđen odgovor, šta ćemo sad, da glasamo za kombatimento, kombat jednako borba etc. Voditelj spretno pokušava da nas odvuče od tog odgovora, a mi zapeli baš za kombatimento. „A zašto ne pozovete prijatelja, možda će on moći da vam pomogne?“, predlaže voditelj uvidevši da ne prepoznajemo „suptilne“ nagoveštaje (glumi da mu se kompjuter zaglavio, što je naknadno izbačeno u montaži). Telefon zvoni, javlja se Nikola Žarković, ima 30 sekundi za pitanje i odgovor i u poslednjem deliću sekunde izgovora „risor..“ i veza se prekinula. Srećom, sluh me dobro služi i tada sam zablistala: „Naš konačan odgovor je risorđimento!“ Nikola je bio u pravu, osvojili smo 96.000 dinara, studenti ga sada sigurno mnogo vole, predložiću da objave njegovu sliku uz ovaj tekst.

Pukli smo na Hoseu Gutjeresu Solani, španskom slikaru. Voditelj nam čestita, predaje ček, aplauz, fanfare…

Čovek ponekad nema drugog izbora osim da se smeje samom sebi, trudeći se da ostavi utisak osobe dovoljno svesne svojih kvaliteta koja može i da se našali na svoj račun. Loš fazon, bez sumnje, i ne treba mu pribegavati osim ako niste stvaaarno ispali smešni i osećate potrebu da to podelite s nekim. Naglašavam da poziv za učešće nisam oberučke prihvatila, naprotiv, a za sve što se kasnije dogodilo odbijam da preuzmem odgovornost. Iskustvo je, međutim, poučno – kviz gledan u kućnim papučama je zabava, a učešće – težak rad.