Korisnici službenih stanova koji su ih nelegalno kupili treba da ih okreče, iz njih se isele i ključeve predaju Stambenoj komisiji saveznih organa! Ovako je optimistički poletno, s proleća 2001, govorio Zoran Živković, savezni ministar unutrašnjih poslova i predsednik Savezne stambene komisije.
Okrečili jesu, čak su uglancali svoje luksuzne stanove i vile do visokog holivudskog sjaja, ali se iselili nisu.
Stambena komisija je nedavno zasedala 25. decembra 2002: verovatno da se vidi s čim se ulazi u novu državnu zajednicu. Timovi stručnjaka već su dogovorili da se odmah po usvajanju Povelje podeli imovina po teritorijalnom principu. Daleke 1991. Savezna Republika Jugoslavija raspolagala je sa 12.500 stanova i vila, u novu državnu zajednicu ulazi sa 277 stanova i vila.
Koliko su osnovane tvrdnje da je ovaj deo imovine federacije brutalno „čerupan“, da su hiljade stanova, vila i rezidencija bespravno prisvojene, odnosno budzašto otkupljivane?
Iz fonda Diplomatskog stambenog preduzeća od oktobra 1996. do decembra 2000. nestalo je više desetina vila koje su prešle u privatne ruke: tako je, na primer, Zlatan Peručić postao vlasnik vile od 400 kvadrata u Maglajskoj 21, prvi komšija mu je prvi čovek nekadašnjeg Miloševićevog obezbeđenja Senta Milenković u Šekspirovoj 5a (155m²), dok je bivši ministar inostranih poslova Živadin Jovanović kupio prostranu vilu od 374 kvadrata u ulici Save Grujića 24. Jedan od suseda mu je bivši ministar zdravlja dr Milovan Bojić: i on je vlasnik nekadašnje diplomatske vile s velikim placom. Čarima Dedinja i njegovih diplomatskih rezidencija nije odoleo ni Borislav Milošević, bivši ambasador i brat bivšeg predsednika: temeljno je renovirao veliku vilu od 300 kvadrata u senovitoj Kačaničkoj ulici. Uz sve svoje porodične vile, Karići su i jednu svoju banku smestili u bivšu diplomatsku rezidenciju od 416 kvadrata u vrlo poznatom komšiluku: adresa je Karić banka, Tolstojeva 29.
Dokumentacija do koje je došla TV B92 pokazuje, pored pomenutih vlasnika nekretnina na „čarobnom brdu“, da je Zoran Lilić zamenio dva stana u Beogradu, od 74 i od 21 kvadratnog metra, da bi dobio vilu od 309 kvadrata u ulici Vasilija Gaćeše 9. U nekim medijima Lilić je još ranije tvrdio da je ostatak kvadrature uredno doplatio. Pod kojim je uslovima do slične, malo veće vile iz istog diplomatskog fonda došao njegov prvi komšija Jovica Stanišić (Vasilija Gaćeše 9a, 316m²)? Vila u Vladete Kovačevića 8 „predata“ je princu Tomislavu Karađorđeviću, evidentirano je u ovim papirima…
U diplomatskim krugovima još nije zaboravljen skandal kada je australijskoj ambasadi ultimativno i grubo otkazan zakup rezidencije na Topčiderskom brdu koju su iznajmljivali tridesetak godina. Nimalo prijatne pregovore s otpravnikom poslova Noelom Kembelom vodio je lično ministar spoljnih poslova Milan Milutinović. Dobro obavešteni izvori „Vremena“ tvrde da je iza ovog „tranzicionog poduhvata“ stajao i Zoran Todorović Kundak.
Još nekoliko rezidencija je bukvalno „oteto“ za vreme sankcija, kada je diplomatski život u Beogradu gotovo sasvim zamro. Stanove iz fonda diplomatskog stambenog preduzeća zaposedali su „rodoljubi“, od Bokanovih Belih orlova do novinarke Rade Džokić, ali su iz ovog fonda nagrađivani i provereni kadrovi, valjda za „patriotsko“ etničko čišćenje diplomatske službe. Mnogo je pisano i o impozantnoj nekadašnjoj rezidenciji etiopske ambasade na Bulevaru mira koja je prešla u ruke Miloševićeve ćerke Marije, ginekologa Nikole Antića i Hadži Dragana Antića, direktora „Politike“. Posle oktobarskih promena „Politika“ je pisala da je taj bivši direktor dobio milion dvesta hiljada maraka zajmova za rešavanje svojih stambenih problema.
I porodica Radoja Kontića izvela je zanimljivu „finansijsku konstrukciju“: Mara, supruga tadašnjeg predsednika savezne vlade, bila je vlasnik petosobnog stana od 123 kvadrata u Vladetinoj broj 3. pa se sa DIPOS-om menjala za vilu u Avgusta Cesarca 11a, površine 344.67m². DIPOS obaveštava saveznu vladu da je saglasan da se ova vila izuzme iz diplomatskog stambenog fonda i da se „izvrši zamena nepokretnosti“. Priložena je potvrda da je Mara Kontić 3. 1. 1996. uplatila razliku u vrednosti zamenjenih nekretnina: 138.804 dinara, precizno…
Sadašnji premijer Dragiša Pešić, inače funkcioner SNP-a, nije bio raspoložen da javnosti kaže kako je i po kojoj ceni kupio trosoban stan u centru Beograda: „Biće prilike za tu temu neki drugi put“, rekao je u mikrofon novinara Radija B92.
I Zoran Anđelković je na ovoj listi „dobitnika“: i on je vlasnik lepog zdanja od 232 kvadratna metra (Beogradskog bataljona 57).
Jedan od retkih koji je spreman da transakciju komentariše, Zoran Anđelković kaže da je vratio dva stana Vladi Srbije, prijatelji ga ubeđivali da vrati samo jedan, drugi su mu kupili roditelji, ali eto, nije hteo: „Sve je apsolutno čisto, nema nijedne trunke!“ tvrdi Anđelković.
U istom kraju nalazi se i kuća Mihalja Kertesa (Beogradskog bataljona 83, 290 m²).
PUTEVI NOVCA: Očigledno, divlja privatizacija i tranzicija krenule su kod nas baš od nekretnina: još 1996. godine Diplomatsko stambeno preduzeće, koje je raspolagalo vilama i nekretninama savezne države, uglavnom na najboljim lokacijama u gradu, i koje je po svim parametrima poslovalo kako se samo može poželeti, predato je na raspolaganje SMIP-u i onda je po kratkom postupku likvidirano. Za likvidacionog upravnika postavljen je Miloš Lončar, direktor firme Novograp, koja je renovirala naše ambasade u Atini i Parizu.
Milena Arežina, bivši predsednik Privrednog suda u Beogradu, protiv koje se trenutno vodi sudski postupak zbog predmeta ABC produkt i Galenika, ali i za prekrajanje izborne volje građana septembra 2000, tvrdi u razgovoru za „Vreme“ da je tada Privredni sud bio pod najstravičnijim pritiscima od strane Milana Milutinovića: „Diplomatsko stambeno je likvidirano, a onda se u ekspresnom roku fantomski stvara DIPOS, kojim šefuje Milutinovićev pašenog Lončar.“ Po njenim rečima, ovo je bio svojevrstan „korupcijski hepening“: u Privrednom sudu je smišljeno kako da se čitav krug ljudi sa javne scene okoristi, da jedan drugom učine, a onda što preostane da ide u DIPOS. Oni i dan-danas jedan drugog štite, tvrdi Arežina i ističe da ovo novo preduzeće ne odgovara za obaveze Diplomatskog stambenog preduzeća:
„Sutra, kad se postavi pitanje deobnog bilansa, neće ići lako, mnoge vile su potpuno promenile vlasnika. Ako se Slovenija, Bosna, Hrvatska pojave kao savesni potražioci svoje imovine, DIPOS će reći da s tim nema ništa, on nije preuzeo obaveze za sve ono što je tom otimačinom obavljeno kroz likvidaciju. To je ta famozna nezakonitost koja je ukomponovana u likvidaciju Diplomatsko stambenog i u automatsko osnivanje DIPOS-a.“
Arežina tvrdi da je ovaj predmet našla maltene u najlonskoj kesi, potpuno raskupusan, nesređen… Počela je da sređuje dokumentaciju, a onda je njen kabinet obijen oktobra 2000. godine a predmet je nestao. Bivša predsednica Privrednog suda tvrdi da je dobar deo dokumentacije sigurno uništen da bi se sakrili putevi novca, korumpiranost političkog establišmenta, ali i sunovrat pravosuđa… Zato ju je, poručuje, i suspendovao vrh pravosuđa stare vlasti. Za Dragoljuba Jankovića, bivšeg ministra pravde, tvrdi da je među bogatim levičarima jedan od najbogatijih, da ima devet stanova…
„To se radi sistemom simulovanih ugovora: stanovi su upisani na pogrešna, nepoznata imena i to se uopšte ne može otkriti. Stan se vodi na potpuno drugo lice koje u javnosti nije poznato, posle se stvaraju ugovori između stvarnog i lažnog vlasnika… Gro nekretnina kupile su poznate ličnosti, ali se one u javnosti ne pojavljuju“, tvrdi Arežina.
U dokumentaciji do koje je došla Devedesetdvojka nalazi se i Inspekcijski nalaz koji otkriva poraznu sliku svojevrsnih Augijevih štala: u Komisiji Savezne vlade za stambena pitanja ne postoji evidencija o službenim stanovima, ne zna se ni stvarni broj ovih stanova, kao ni broj stanova kojima je ranijih godina promenjena namena. Čak ni zapisnici sa sastanaka najčešće ne sadrže podatke o strukturi i površini stana, „a uopšte ne sadrže podatke o tome kome je stan dodeljen“, doslovce piše u Inspekcijskom nalazu!? I dalje:
„Savezni upravni inspektori konstatuju da postoje službeni stanovi u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove, Saveznom ministarstvu za unutrašnje poslove, Saveznom ministarstvu za odbranu i Saveznoj upravi carina, o kojima Savezna komisija savezne vlade za stambena pitanja takođe nema podataka, a koji se pred Komisijom za administrativna pitanja pojavljuju samo kad treba doneti odluku o promeni namene stana. Savezni upravni inspektori smatraju da postoji mnogo veći broj službenih stanova…“
Dokumentacija dokazuje da su se stanovi delili štedro, po partijskoj liniji, bez „sitničarenja“ oko dokumentacije, zakonskih normi i tržišnih zakonitosti: velike službene stanove u centru dobili su pa otkupili ministri Jugoslav Kostić, Boriša Vuković, Margit Savović, čak 169 kvadrata. Momčilo Radojević, bivši savezni ministar telekomunikacija, sklopio je ugovor o otkupu 181 kvadrata, pod uslovom da vrati stan od 83 kvadrata u kome je do tada živeo. Posle se utvrdilo da ministar uopšte „nema stan“ jer ga je poklonio sinu. I predsednik stambene komisije dr Zoran Vujović poslužio se sličnom taktikom: prvo dobija trosoban u Dobračinoj (84 m2), a onda petosoban od 180 kvadrata u ulici Dušana Bogdanovića 6, pod uslovom da vrati prvi. Nema dokaza da je to i učinjeno.
Izgleda da je to bio ustaljen manir među funkcionerima: Radovan Matović, bivši generalni sekretar saveznog ministra za inostrane poslove, otkupljuje stan od 254 m² u Njegoševoj 56 pod uslovom da vrati SRJ stan od 187 kvadratnih metara „radi unošenja u fond DIPOS-a“. Ni u ovom slučaju nema dokaza da je stan vraćen.
Iz fonda DIPOS-a stan od 115 kvadrata dobio je i Srđa Božović, dosadašnji predsednik veća republika savezne skupštine…
ŠTETA: Koliko je tačan podatak koji smo čuli na Devedesetdvojci da je otkupom službenih stanova iz fondova federacije država oštećena za milijardu i po eura?
Kako se, zapravo, još ne znaju ni dimenzije ove gotovo neverovatne otimačine, teško je izvesti pouzdaniju računicu. Stanovi vredni gotovo pola miliona DM su u godinama kada je većina stanovništva živela „u potpalublju“, jedva sastavljajući kraj s krajem, prodavani za daleko ispod tržišne vrednosti, neki novinski naslovi poručuju „Vila za 45 maraka“, a advokat Branislav Tapušković tvrdi da je bilo slučajeva da su vile kupljene po hiljadu puta manjoj vrednosti. Po njegovim rečima, sve ove transakcije se mogu poništiti u parničnom postupku. Pravni osnov za oduzimanje ovako stečene imovine je neosnovano bogaćenje. Ako neko dobije kuću ili stan za dva odsto realne vrednosti i otuđi državnu imovinu, to mora biti vraćeno u državni fond. Državni organi moraju odmah reagovati, izjavio je Tapušković još pre dve godine.
O dimenzijama ovog fenomena nekako u to vreme govorio je na jednoj od konferencija za novinare i Dragomir Popov, direktor Direkcije za imovinu federacije. On je otvoreno rekao da je „zbog nesavesno vođene stambene politike ostvaren gubitak od 95 odsto u proteklom periodu“ i istakao da se mora uspostaviti red!
Zoran Živković, savezni ministar i predsednik savezne stambene komisije, poručivao je tada da se niko ne nada da će se provući kroz „lavirint i šumu dosadašnjih zakona propisa i da će uspeti da zavara trag nelegalnosti i zloupotreba“. Ministar je, izgleda, ispao naivčina: tada, marta 2001, smatrao je da će problem sa uzurpiranim stanovima biti rešen za mesec dana!
Živković sada priznaje da je „Komisija uspela da poništi četiri ili pet rešenja, uz veliki otpor koalicionih partnera“. On je kao predsednik Stambene komisije podneo krivične prijave protiv svoja dva prethodnika: Zorana Vujovića i Jugoslava Kostića. Istraga je u toku.
Savezni javni pravobranilac Nikola Bulatović je optimista: kaže da je ubeđen da će sudovi uraditi svoj posao. Osiromašenoj federaciji, iz čijeg je budžeta uzet ovaj novac, a to znači i poreskim obveznicima, izvesnu tanku nadu pruža činjenica da, kako kaže Bulatović, „slučajevi koji su pred sudom ne zastarevaju… ako je ništavan ugovor, to nikad ne zastareva“.
GLAVNI KRIVCI: Savezni javni pravobranioci su glavni krivci za ovu rasprodaju državne imovine koja traje već godinama, smatra advokat Milenko Radić. U razgovoru za „Vreme“ on naglašava da je njihova osnovna dužnost da štite javnu imovinu, da budu državni advokati, nijedan ugovor o prodaji nepokretnosti ne sme da se potpiše dok se ne dobije saglasnost pravobranilaštva. Advokat Radić je tako, u ime Fonda za razvoj demokratije, ukazao saveznom javnom pravobraniocu da se prodaja državne imovine Telekoma Srbija obavlja suprotno saveznim propisima, tajnim pogodbama i bez javnosti.
Međutim, iako upozoren na brojne nepravilnosti oko otuđivanja stambenog fonda federacije, savezni javni pravobranilac Miloš Bojović izjavljuje Tanjugu oktobra 2000. da mu „nisu poznate malverzacije u vezi s podelom državnih stanova“ i da „Savezno javno pravobranilaštvo čuva državnu imovinu i odgovorno obavlja svoj posao“.
Da li je vizura pravobranioca bila toliko zamućena zato što je i sam učestvovao u deobi dragocenog stambenog plena? „Kada su u pitanju društveni ili državni stanovi, odnosno vile, važno je naglasiti da ih je nemoguće dobiti, a pogotovo otkupiti bez saglasnosti vlade, bilo republičke bilo savezne. Ukoliko se takav objekat nalazi na teritoriji neke opštine, skupština opštine ili izvršni odbor moraju prethodno dati saglasnost. Koliko sam upoznat, vlada, opština ili pravobranilaštvo nije dalo saglasnost za prodaju nijedne vile, nijednog stana“, kaže advokat Radić.
Sagovornik „Vremena“ ističe da zakon uopšte ne pominje mogućnost otkupa vila, već samo stanova, ali je nedozvoljenom pravnom akrobatikom, preimenovanjem vila i rezidencija u „stambene jedinice“ omogućena rasprodaja imovine savezne države i poreskih obveznika.
Po mišljenju ovog eksperta, pravni osnovi su jasni: dovoljno je samo da nadležni primene postojeće propise. Sud zna kako se to radi. I slučajevi ne zastarevaju.
Tromi, a izgleda i prilično korumpiran administrativni mehanizam treba pokrenuti: pravni stručnjaci upozoravaju da građani ne treba mirno da gledaju kako se otimaju javna dobra i ono što je njihovo. Za početak, dovoljno je „presaviti papir“.
URBICID: „Čerupanje“ stambenog fonda federacije samo je deo velikog mozaika o svojevrsnom urbicidu, urbanom sunovratu Beograda tokom poslednje decenije dvadesetog veka: tu su i divlja gradnja, otimanje javnih površina, masakr vrednih dela naše arhitekture, vile u srpsko-rimskom-latinoameričkom stilu u kojima žive politički moćnici, „biznismeni“, junaci bordela ratnika… I naravno, kiosci, najvažnija arhitektonska forma epohe Slobodana Miloševića, kako to kaže Mileta Prodanović u svojoj knjizi Stariji i lepši Beograd, dragocenom dokumentu o duhu ovog grada devijantnih devedesetih.
Priča o urbanoj pustoši Beograda je i priča o vremenu „socijalne amnezije i socijalne bezdušnosti“ (Sreten Vujović) u kome se politička elita u sprezi sa upravljačkom i poslovnom enormno obogatila gotovo preko noći i to u godinama ratova, sankcija, ekonomske bede, kada je većina stanovništva živela na ivici egzistencije.
Sve što je podignuto bezakonito, što je opljačkano od društva treba oduzeti, prodati diplomatskim predstavništvima ili pretvoriti u dečje vrtiće, staračke domove, poručivali su neki posle oktobarske promene režima 2000. godine. Drugi su se zalagali za drakonske fiskalne mere. Ali, kao što reče onaj naš sagovornik, sud zna kako se to radi. Samo da iz sudskih arhiva ne unište baš svu dokumentaciju…
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je početkom decembra 2002. optužnicu protiv Živke Cice Knežević, bivšeg generalnog sekretara u vladi Mirka Marjanovića. Ona je, kako se čulo u istrazi, nezakonito dodelila 11 stanova iz stambenog fonda Vlade Srbije.
Pod istragom su, pored Cice Knežević, i Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića, Mihalj Kertes, bivši direktor Savezne uprave carina, Branislav Ivković, nekadašnji predsednik Stambenog fonda Komisije Vlade Srbije, Miloš Lončar, bivši direktor DIPOS-a, Danilo Pantović, nekadašnji predsednik Upravnog odbora DIPOS-a, i Bratislava Buba Morina, bivši ministar za izbegla i raseljena lica.
Kada je poveden sudski postupak u martu 2001, JUL i SPS su optužili DOS za „obračun sa političkim neistomišljenicima“.
U senci rata Milošević kupuje vilu u Tolstojevoj, pod bombama je temeljno renovira i dograđuje, sin gradi Bambilend, ali se usvaja i Regulacioni plan za Dedinje. Na delu je samo „opštost sebičnih interesa“: trebalo je legalizovati sve što je nelegalno urađeno. Odluka Ustavnog suda Srbije, kada je konačno konstituisan, bila je brza i nedvosmislena: Regulacioni plan za Dedinje je nezakonit. Saglasno odluci Vrhovnog suda stavljena su van snage sva rešenja. Šta će biti sa zdanjima bez dozvola, sa uzurpacijom javnih dobara?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
