Džeparenje Radovana

„Nikada ga neće naći jer je Radovan već ušao u gusle“ poentirao je onomad na jednoj beogradskoj televizili beogradski slikar i boem Momo Kapor kazujući o svom ratnom i literarnom drugu Radovanu Karadžiću. Gde se krije, ko ga čuva i ko finansira egzil ovog haškog optuženika i dalje je misterija kojom se očevidno bave samo istražni organi „međunarodne zajednice“ stacionirani u susednoj BiH. Svako malo, aproksimativno na šest meseci, pripadnici SFOR-a i međunarodne policije izvedu taktičko-pokaznu vežbu hvatanja dr Karadžića. Dosadašnja nastojanja su se pokazala kao neuspešna, pa se pristupilo novoj taktici. Vođeni pretpostavkom da neko iz same BiH finansira dugogodišnji egzil pomenutog neuropsihijatra i pesnika, međunarodni organi su, pod vođstvom visokog predstavnika međunarodne zajednice Pedija Ešdauna, proteklog vikenda munjevitom akcijom upali u prostorije svih važnijih institucija Republike Srpske. Sve pod firmom „razbijanja mreže pružanja finansijske podrške Radovanu Karadžiću“ međunarodne vojne snage su izvršile helikopterski desant na Pale u cilju prikupljanja kompromitujuće dokumentacije protiv predsednika opštine Srpsko Sarajevo Milovana Bijelice. Pretpostavlja se da ovaj preduzetnik i prvak SDS-a krši norme Dejtonskog sporazuma time što pruža materijalnu potporu plandovanju Radovana Karadžića koji je pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine. U isto vreme talasalo se i u zgradi Narodne skupštine RS u Banjaluci kao i u zgradi Generalštaba Vojske RS smeštenoj u kasarni „Vrbas“, opština Banja Luka.

Pre toga je Ešdaun doneo ukaz kojim se zamrzavaju računi pretpostavljnih „Karadžićevih jataka“, preduzetnika Momčila Mandića i Milovana Bijelice, kao i firme Manko oil i Privredne banke RS. „Oni su stavljeni pod finansijski karantin“, saopštio je visoki predstavnik i zatražio od zemalja u regionu da se pridruže ovoj akciji time što će obustaviti poslovnu saradnju sa ovim „privrednim subjektima“. Bijelica je ukazom visokog predstavnika smenjen sa položaja Opštinskog vijeća Srpskog Sarajeva i do daljnjeg mu je zabranjeno vršenje bilo kakvih javnih funkcija. Takođe, Mandić i Bijelica kao i pomenuti „privredni subjekti“ stavljeni su pod predsednički nalog od strane SAD, što znači da neće moći da vrše transakcije koje bi mogle da uključe bilo kakvu instituciju iz SAD. Slične su mere onomad bile preduzete protiv brojnih preduzetnika i političara iz Srbije u doba vladavine „nenarodnog režima“ Slobodana Miloševića, ali za sada niko nije trpeo krivične posledice niti mu je poništen neki račun otvoren u inostranstvu.

U trenutku kada haška tužiteljica Karla del Ponte saopštava da se Radovan Karadžić krije u manastiru Ostrog, a demanti dolaze sa najviših političko-policijskih pozicija u Crnoj Gori, Ešdaun obrazlaže akciju na terenu jednostavnom željom da se problemu dolaska do optuženog pristupi na nov način: „Smatram da će preduzimanje ovih mera otežati Karadžiću, kako da se krije tako i da beži. Ove mere predstavljaju i upozorenje ostalima koji pomažu Karadžiću da izbegne hapšenje“, prenelo je sarajevsko „Oslobođenje“. Akcija sprovedena u Republici Srpskoj trebalo bi da znači novi početak u cilju definitivnog izvođenja Radovana Karadžića pred lice pravde.

Oglasili su se i osumnjičeni Mandić i Bijelica. Obojica demantuju bilo kakvu umešanost u poslove finansiranja egzila Radovana Karadžića. Kako prenose banjalučke „Nezavisne novine“, Mandić je rezignirano poručio da su njegove simpatije na strani ratnog vođe bosanskih Srba i dodao: „Američka administracija bi trebalo da proveri što sumnjaju u mene i da me ostave na miru.“ Bijelica tvrdi da sa čitavom situacijom nema nikakve veze, da nema nikakvu firmu, da sve što je radio podleže sudu javnosti i da se sa Radovanom nije sreo od 1998. godine kada se ovaj „povukao u ilegalu“. Kako kaže, za njega su dosadašnje akcije međunarodnih snaga, izvođene po Romaniji, Ozrenu i Ćelebićima, samo dovele do toga da se „međunarodne institucije brukaju“.

Momčilo Mandić je inače vlasnik Privredne banke Sarajevo, sponzora beogradskog rukometnog kluba Partizan, a u njegovom vlasništvu se nalazi i poznata benzinska pumpa u Beogradu – Dejton. Za Pedija Ešdauna oni nisu nikakvi „javni radnici i preduzetnici“ već je „Bijelica Karadžićev glasnik u spoljnom svetu, a Mandić dobro poznati ratni profiter“.

Sarajevski mediji čitav događaj odobravaju i skreću pažnju da je trebalo i ranije raditi u tom pravcu, naročito kada se ima u vidu da je počelo i razotkrivanje mahinacija u poslovanju brojnih bosanskohercegovačkih elektroprivreda. Sedam i kusur godina posle Dejtonskog sporazuma koji je Bosni doneo jednu vrstu „mirnog stanja“ situacija se u pravcu sređivanja pomera nesigurnim i malim koracima. S druge strane, sagovornik „Vremena“ iz Banjaluke kaže da niko nije posebno obratio pažnju na ono što se dogodilo i da slične akcije „međunarodnih snaga“ odavno, još od smene demokratski izabranog predsednika RS Nikole Poplašena, nisu stvar koja bi poremetila život običnih ljudi.