Kada velika domaća državna firma otvori kancelariju u prestonici strateški važne zemlje, pa još najavi ugovore vredne na stotine miliona dolara, to je razlog za slavlje. Neki poslovi, međutim, bolje se rade u tišini, pogotovo kada je reč o oružju i ustupanju poverljivih podataka dojučerašnjem neprijatelju. Domaća firma je Jugoimport SDPR, strana prestonica je Bagdad, a bivši neprijatelj su, naravno, Sjedinjene Američke Države, sa kojima nikada nismo bili u boljim odnosima.
Kako „Vreme“ saznaje iz domaćih i zapadnih diplomatskih izvora, SCG je uoči iračkog rata predala Amerikancima obimne podatke o iračkim strateškim objektima kao što su vojne i pomorske baze, aerodromi i podzemni bunkeri. Za uzvrat, ovdašnjim preduzećima biće omogućen privilegovan tretman na konkursu za učešće u obnovi i izgradnji infrastrukturnih postrojenja u Iraku pod pokroviteljstvom američke korporacije Behtel. Kancelarija Jugoimporta, koji će voditi glavnu reč u zastupanju domaćih firmi, otvorena je ranije ovog meseca, pošto je više od šest meseci bila zatvorena nakon skandala oko remontnog zavoda „Orao“.
JAVNI SKANDAL: Da podsetimo, u novembru prošle godine izbio je skandal kada je otkriveno da je niz preduzeća iz Srbije i Bosne prodavao vojnu opremu, eksplozive i raketno gorivo Sadamu Huseinu. U posao je bila uključena nekolicina privatnih firmi pod pokroviteljstvom moćnih ljudi iz državnog aparata, a sve se odvijalo preko Jugoimporta, nekadašnje Savezne direkcije za promet roba posebne namene, odnosno glavne državne agencije za uvoz i izvoz vojne opreme i oružja. Tom prilikom smo saznali i da su isporuke bile deo tajnih protokola koje su Slobodan Milošević i Sadam Husein potpisali 1999. godine. Afera je bila dvostruko neprijatna: pomenuti poslovi ne samo što su predstavljali kršenje brojnih rezolucija Saveta bezbednosti UN-a već su pretili da pokvare ionako pomalo zategnute odnose sa Sjedinjenim Državama.
Obećana je odlučna istraga, ali niko nije pozvan na odgovornost. Ključni članovi vlade, uključujući sadašnjeg srpskog premijera, sedeli su u Upravnom odboru Jugoimporta, ali su se kleli da nisu imali pojma šta se dešavalo. Istraga specijalne državne komisije i MUP-a Srbije nije dovela ni do jedne krivične prijave niti su bilo kakve pare od tog izvoza nekom oduzete. Jedino je bagdadska kancelarija Jugoimporta zatvorena, a direktor Jovan Čeković oteran je u dugo najavljivanu penziju. Izgledalo je da će na tome i ostati, pogotovo što se američka administracija držala uzdržano povodom cele afere. Posle inicijalne osude ilegalnog izvoza i zahteva za utvrđivanje odgovornosti, Stejt department je naglo zaćutao i ograničio se na izjave da je beogradska vlada „preduzela korake u dobrom pravcu da se ovakvi događaji ne ponove“.
TAJNI POSLOVI: Iza scene dešavalo se mnogo toga. Ministarstvo spoljnih poslova uočilo je priliku da reši dugoročan problem. Ministarstvo je već neko vreme bezuspešno pokušavalo da nagovori Jugoimport i druga preduzeća koja su nekada poslovala u Iraku da im predaju planove koji bi mogli biti od značaja za Amerikance i istražni tim UN-a za otkrivanje zabranjenog oružja. Redovno su dobijali odgovor da su traženi planovi i podaci uništeni ili da su vojna ili službena tajna. Skandal koji je izbio povodom „Orla“ i smena na čelu Jugoimporta slomili su taj otpor. Još kada su domaće firme shvatile da predajom dokumenata mogu da profitiraju, naglo su počele da sarađuju. „Odjednom se ispostavilo da ništa nije uništeno“, kaže jedan visoki službenik MIP-a za „Vreme“. Isti izvor navodi da se prvi poklon-paket sastojao od knjige debele 120 stranica sa detaljima o poslovima sa Sadamom od 1999. do 2002. „Nije to bilo bogzna šta“, kaže ovaj diplomata, objašnjavajući da su Milošević i Sadam dogovorili vojnu saradnju vrednu više od sto miliona dolara, ali je samo mali deo tih ugovora realizovan. Američka strana bila je impresionirana preciznošću i detaljnošću izveštaja. „Shvatili smo to kao dokaz iskrenosti Beograda“, kaže jedan zapadni diplomata koji je imao uvid u knjigu. Srbija je devedesetih godina bila omiljen Sadamov dućan.“ Sem toga, na osnovu Sadamovog „spiska želja“ iz ovog dokumenta, moglo se štošta zaključiti o njegovim odbrambrenim potencijalima.
Ali, postojao je i mnogo vredniji zalog. Tokom osamdesetih godina, jugoslovenske građevinske firme i vojna preduzeća pod okriljem Jugoimporta hrlili su u Irak, a ukupan obim poslova dosegao je jednog trenutka 1,7 milijardi dolara. Jedan bivši jugoslovenski ambasador u regionu rekao je za „Vreme“ da je to vreme predstavljalo zlatno doba bagdadsko-beogradske saradnje. „Sadam je kupovao sve živo, čitave vojne baze, skloništa, aerodrome, postrojenja za desalinizaciju, električne centrale i brane“, kaže ambasador. „Između ostalog, naše firme su izgradile luku Um Kasr i sedište partije Baas u Bagdadu.“
CENA PRODAJE: Planovi za ova postrojenja, sa detaljima kao što su debljina zidova i specifikacije betona, bili su i te kako dragoceni u završnoj fazi priprema za rat. „To nam je i te kako koristilo, i pre i za vreme rata u Iraku“, kaže zapadni diplomata. Ostalo je da se Amerikanci oduže SCG za ovu uslugu. Modus je nađen u poslovima na obnovi i rekonstrukciji razrušenih objekata u okupiranom Iraku. Ukupno je za ove svrhe predviđeno oko 1,8 milijardi dolara, ali je najveći pojedinačni ugovarač američki koncern Behtel, sa 680 miliona dolara. Trenutno je u toku Behtelov konkurs za podugovarače. Mada bi na konkursu trebalo da se odlučuje na osnovu najpovoljnije ponude, politika će po svemu sudeću biti važan faktor. Firmama iz Francuske i Nemačke, čije su vlade gurale klipove u točkove američke ratne mašine, javno je skrenuta pažnja da se ne trude da se prijavljuju. Uostalom, kako je naglasio američki državni sekretar Kolin Pauel, red je da te države „snose posledice“ za politiku svojih vlada. Toliko o principima slobodnog tržišta.
Ovdašnjim firmama, naprotiv, Amerikanci su sugerisali da obavezno konkurišu. U te svrhe, već je formiran konzorcijum pod okriljem Privredne komore i budnim okom Stevana Nikčevića, bivšeg radnika Državne bezbednosti i novog direktora Jugoimporta. Do sada se u konzorcijum uključilo dvadeset pet preduzeća iz Srbije, ali se očekuje da taj broj uskoro višestruko naraste. Niko zasad ne može ili neće da kaže koliki deo Behtelovog kolača treba da pripadne Beogradu, ali se govori o desetinama, pa i stotinama miliona dolara. Sem toga, američka vlada nagradila je kooperativnost i u vidu direktne vojne pomoći, pre svega u sredstvima veze i elektronskoj opremi. Upravo je u tome smisao nedavno objavljene naredbe predsednika Džordža Buša o prestanku zabrane izvoza američke vojne tehnologije u SCG.
Ni tu nije kraj: uslužnost prema Amerikancima je uz neke druge faktore – simpatije posle ubistva premijera Đinđića i naglo pojačana saradnja sa Hagom – dovela do dosad neviđenog otopljavanja odnosa između Beograda i Vašingtona. „Naša politika prema SCG se promenila“, kaže jedan američki diplomata. „Odsad će biti manje štapa, a više šargarepe.“
RUKA RUCI: Tako se SCG svrstala među malobrojne evropske zemlje koje su pomogle američku invaziju na Irak, a nisu tim gestom pokvarile odnose sa Francuskom i Nemačkom. Nasuprot tome, neki naši susedi bili su veoma glasni u svojoj verbalnoj podršci Americi, ali time nisu bogzna šta zaradili, osim packi iz Pariza i Berlina. U MIP-u ne kriju zadovoljstvo: „Najzad smo nešto pametno odigrali“, kažu.
I jesu. Prijateljstvo i poslovne veze između Beograda i Sadama Huseina trajalo je decenijama i nadživelo Josipa Broza Tita, vladavinu Slobodana Miloševića, pa i prve dve godine vladavine Koštunice i DOS-a. Možda nije lepo prodati starog prijatelja, ali smo stekli novog i korisnijeg, a Sadam je ionako bio gotov. Ako je još živ, izdaja Beograda verovatno nije na vrhu spiska njegovih problema. A ni on nije bio veran drug: onih 1,2 milijarde dolara koje nam je ostao dužan nikada nije nameravao da nam plati, i sve je verovatnije da će taj dug biti otpisan. Što bi rekao Rambo Amadeus: „Prijatelju, prijatelju…“
