Pet minuta sa Velimirom Ilićem

Vođen novinarskom maksimom da ne postoje loša pitanja, već samo loši odgovori, upitao sam u TV intervjuu Velimira Velju Ilića šta se desilo sa pompezno najavljivanom fabrikom duvana u Čačku, na šta mi je odgovoreno da u Srbiji postoji veliko crno tržište duvana… A na pitanje „da li vam je brat Strahinja Ilić“, odgovor je petnaestocentimetarski otisak đona Ilićeve cipele na mom kolenu. Nastavak je sledio: „Ti si došao da me zajebavaš, pederu jedan!“

Posle je gdin Ilić pokušao da se opravda rekavši da me nije šutnuo, već da je samo udario fasciklu u mojim rukama. To nekako liči na svojevremenu izjavu snajperiste koji se pravdao činjenicom da je žrtvu samo pogodio, ali je nije ubio. Moja je sreća da je koleno usporilo Velimirov udarac, jer se i na snimku može videti do koje je visine i blizine mog lica došao njegov đon. Međutim, jedan od aktera događaja je i ženska osoba iz Ilićeve pratnje koja mu je sve vreme trajanja intervjua gestikulirala, da bi u jednom momentu demonstrativno odlučila da prekine razgovor. Ilićev vokabular, inače dobro poznat javnosti, došao je do izražaja u narednih petnaestak minuta koliko je mojoj ekipi bilo potrebno da spakuje opremu. Nekako mi se i to učinilo mnogo lakše nego da mu u ruke predamo trake koje predstavljaju jasno svedočanstvo o celokupnom incidentu. A da je tragao za njima po kameri svedoči, takođe, televizijski snimak. Ceo slučaj svakako ne sme biti personalizovan jer Ilić nije napao Vladimira Ješića privatno, već Ješića novinara koji je obavljao svoj profesionalni zadatak i iz toga sleduje suštinsko pitanje – šta se može dogoditi novinarima kada ne budu pred uključenim kamerama? Ma koliko mu se nije sviđalo moje pitanje da li je Strahinja Ilić njegov brat ili ne imao je širok spektar mogućnosti da na takvo pitanje odgovori – sa DA, NE i ne želim da odgovorim. Svaka dalja priča je besmislena. Svako pojašnjavanje da li je stradala fascikla ili koleno, da li sam obučavan u Budimpešti za specijalne oblike provokacije, da li sam špijun ili ne, ne zaslužuju dalje komentare, ali će svakako predstavljati predmet pravosudnih organa. Do tada će put ka novoj Srbiji biti zaobilazan.