"Nekome se moglo gotovo učiniti da čuje zvuke violine i vidi prigušeno svetlo dok su čovek na optuženičkoj klupi i onaj na klupi za svedoke pokušavali da osveže sećanja na slavne dane Miloševićeve vladavine"
Dva bivša predsednika SRJ, dva bivša vrhovna komandanta (od kojih su samo jednog tako oslovljavali) i dva nekada bliska saradnika i partijska druga, Slobodan Milošević i Zoran Lilić, sreli su se prošle nedelje po drugi put u haškoj sudnici broj 1. Lilić je tamo posle jednogodišnjeg preganjanja doveden kao svedok optužbe, ali su samo neupućeni mogli da očekuju kako će se čovek koji je ne tako davno za sebe rekao – „bio sam jedan od najiskrenijih i najkorektnijih Miloševićevih saradnika“ – u sudnici najednom pretvoriti u onaj „pištolj koji se puši“, za kojim od početka suđenja bivšem predsedniku SRJ neprekidno tragaju (neki ih u svojim izveštajima redovno i pronalaze) pojedini novinari, često u misiji nezvaničnih portparola haškog tužilaštva. Ali, s obzirom na to da je Lilića u Hag dovodilo upravo tužilaštvo, još manje se moglo očekivati da će na tamošnjim konferencijama za novinare zvaničnim portparolima tima Karle del Ponte biti postavljano pitanje – a što ste ga uopšte dovodili.
Slušajući Miloševića („samo još to da se složimo, pa da idemo dalje“) i Lilića („vi dobro znate da ja nikada nisam bio zlonameran“), jedan od haških izveštača je prošle nedelje zapisao: „Nekome se moglo gotovo učiniti da čuje zvuke violine i vidi prigušeno svetlo dok su čovek na optuženičkoj klupi i onaj na klupi za svedoke pokušavali da osveže sećanja na slavne dane Miloševićeve vladavine.“ Violine su zaista nedostajale u jednom posve nadrealnom trenutku koji se u Hagu do juče mogao očekivati koliko i jednoga dana oslobađajuća presuda za Miloševića: optuženi u „procesu stoleća“ nežno čita programska načela Jugoslovenske levice, pažljivo naglašavajući svaku reč, sudija Mej pazi da mu nešto slučajno ne promakne, tužilac Najs nema ništa protiv da program JUL-a bude zaveden kao dokazni materijal i zvaničan sudski dokument, a svedok Lilić gleda ispred sebe i kaže „pa, dobro, jedno su programska načela“… I onda optuženi s ponosom zaključuje da je sve to pisala njegova supruga i da je reč o najboljem programu levice napravljenom krajem prošlog milenijuma.
Do JUL-a se inače došlo preko Lilićeve opaske da su članovi stranke Miloševićeve supruge okupirali najznačajnije pozicije u društvu i uticali na mnoge važne odluke, donošene najčešće u veoma uskom krugu. I taman kada je izgledalo da je tužilac Najs u tom iskazu dobio potvrdu za to kako su važne odluke u ratnim godinama donošene na „porodičnom kućnom savetu“, dakle mimo legalnih, institucionalnih kanala, Lilić je sutradan na Miloševićevo insistiranje potvrdio da ne zna ni za jednu nelegalnu odluku državnog ili vojnog vrha. Oni koji su posle Lilićevog svedočenja pitali „a što ste ga uopšte dovodili“ najverovatnije su se poveli za opštim utiskom i prilično učtivim odnosom svedoka i optuženog, što se u Hagu retko dešava kada Milošević ispituje svedoke tužilaštva. Iza te učtivosti ostalo je, ipak, ponešto koristi i za tužioca Najsa. On je od Lilića iznudio priznanje da je lično kao predsednik SRJ potpisao ukaz o penzionisanju generala Galića, čoveka kome se u Hagu sudi za nemilosrdno višegodišnje granatiranje i opsadu Sarajeva. Lilić je priznao i da je Beograd davao plate (objasnio je to kao brigu o socijalnom statusu porodica vojnih lica) oficirima koji su ratovali u Vojsci RS. Rekao je takođe da se u Beogradu veoma brzo saznalo za masakr u Srebrenici, da na Vrhovnom savetu odbrane o tome nikada nije bilo reči i da nikada nije sprovedena nikakva istraga. Tužilac Najs mogao bi biti zadovoljan ovakvim odgovorom iz koga se može zaključiti – plaćali ste, između ostalog, i one koji su počinili zločine u Srebrenici, ali vas nije interesovalo šta na terenu rade ljudi kojima vi dajete plate. I uz to, nikada ih niste ni pitali šta se u Srebrenici dogodilo i ko je to naredio masovne likvidacije ljudi.
Za većinu izveštača najvažniji deo Lilićevog svedočenja bio je, međutim, njegov pokušaj da objasni kako Slobodan Milošević nije imao nikakve veze sa zločinom u Srebrenici, da za njih nije znao (baš kao i celokupno tadašnje vojno i državno rukovodstvo), da je bio „vidno potresen i ljut“ kada je za sve saznao, rekavši da su to mogli da učine „samo ludi ljudi“. Neke agencije (AP, na primer) opisale su svedoka Zorana Lilića i kao čoveka koji je takvim tvrdnjama zadao potencijalno težak udarac tužilaštvu jer Džefri Najs namerava da Miloševića poveže sa genocidom upravo preko priče o zločinima u Srebrenici.
Lilićevo svedočenje možda je pojačalo utisak da će priča o Miloševiću i njegovoj odgovornosti za genocid koja se pominje u optužnici ići prilično teško, ali se nekako upravo tih dana (verovatno ne baš sasvim slučajno) saznalo za postojanje dokumenta koji bi ovaj medijski utisak mogao brzo da zatrpa i čitavu priču okrene na drugu stranu. U vreme dok je Lilić tvrdio da Milošević o Srebrenici ništa nije znao, novinari bliski tužilaštvu, a zatim i zvaničnici Suda, saopštili su da je među zvaničnim sudskim dokumentima odnedavno zaveden i jedan koji nosi datum 10. jul 1995, a koji dokazuje da su i zvanične jedinice MUP-a Srbije učestvovale u operacijama oko Srebrenice. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova RS Tomislav Kovač (za koga se inače tvrdi da je prošle godine emigrirao u SAD sa mnogo dragocenih informacija) potpisao je u julu 1995. naredbu kojom se i deo jedinica MUP-a Srbije poziva da se pomeri iz okoline Sarajeva i uključi u operacije oko Srebrenice.
Postojanje takvog dokumenta i dokaza o otiscima beogradskih prstiju na događajima u Srebrenici već je ovih dana proglašavano i kao jedno od najvažnijih otkrića do kojih se u Hagu do sada došlo na suđenju Slobodanu Miloševiću. Prošlog aprila, posle šestogodišnjeg istraživanja i utrošenih šest miliona dolara u traganju za istinom, holandski Institut za ratnu dokumentaciju zaključio je u izveštaju napisanom na oko 7.000 stranica da ne postoje dokazi koji bi događaje u Srebrenici na bilo koji način povezali sa nekadašnjim vlastima u Beogradu.
Predstavnici sadašnjih vlasti u Sarajevu već su izrazili uverenje da će preko novih dokaza oba suda u Hagu lakše završiti posao: Milošević će, bez obzira na Lilićeve tvrdnje, biti odgovoran i za Srebrenicu, dok će bosanska tužba pred Međunarodnim sudom pravde, na kome se sudi državama, izgledati mnogo uverljivije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
