"Nekome se moglo gotovo učiniti da čuje zvuke violine i vidi prigušeno svetlo dok su čovek na optuženičkoj klupi i onaj na klupi za svedoke pokušavali da osveže sećanja na slavne dane Miloševićeve vladavine"
EKS PREDSEDNIK: Zoran Lilić
Dva bivša predsednika SRJ, dva bivša vrhovna komandanta (od kojih su samo jednog tako oslovljavali) i dva nekada bliska saradnika i partijska druga, Slobodan Milošević i Zoran Lilić, sreli su se prošle nedelje po drugi put u haškoj sudnici broj 1. Lilić je tamo posle jednogodišnjeg preganjanja doveden kao svedok optužbe, ali su samo neupućeni mogli da očekuju kako će se čovek koji je ne tako davno za sebe rekao – „bio sam jedan od najiskrenijih i najkorektnijih Miloševićevih saradnika“ – u sudnici najednom pretvoriti u onaj „pištolj koji se puši“, za kojim od početka suđenja bivšem predsedniku SRJ neprekidno tragaju (neki ih u svojim izveštajima redovno i pronalaze) pojedini novinari, često u misiji nezvaničnih portparola haškog tužilaštva. Ali, s obzirom na to da je Lilića u Hag dovodilo upravo tužilaštvo, još manje se moglo očekivati da će na tamošnjim konferencijama za novinare zvaničnim portparolima tima Karle del Ponte biti postavljano pitanje – a što ste ga uopšte dovodili.
Slušajući Miloševića („samo još to da se složimo, pa da idemo dalje“) i Lilića („vi dobro znate da ja nikada nisam bio zlonameran“), jedan od haških izveštača je prošle nedelje zapisao: „Nekome se moglo gotovo učiniti da čuje zvuke violine i vidi prigušeno svetlo dok su čovek na optuženičkoj klupi i onaj na klupi za svedoke pokušavali da osveže sećanja na slavne dane Miloševićeve vladavine.“ Violine su zaista nedostajale u jednom posve nadrealnom trenutku koji se u Hagu do juče mogao očekivati koliko i jednoga dana oslobađajuća presuda za Miloševića: optuženi u „procesu stoleća“ nežno čita programska načela Jugoslovenske levice, pažljivo naglašavajući svaku reč, sudija Mej pazi da mu nešto slučajno ne promakne, tužilac Najs nema ništa protiv da program JUL-a bude zaveden kao dokazni materijal i zvaničan sudski dokument, a svedok Lilić gleda ispred sebe i kaže „pa, dobro, jedno su programska načela“… I onda optuženi s ponosom zaključuje da je sve to pisala njegova supruga i da je reč o najboljem programu levice napravljenom krajem prošlog milenijuma.
Do JUL-a se inače došlo preko Lilićeve opaske da su članovi stranke Miloševićeve supruge okupirali najznačajnije pozicije u društvu i uticali na mnoge važne odluke, donošene najčešće u veoma uskom krugu. I taman kada je izgledalo da je tužilac Najs u tom iskazu dobio potvrdu za to kako su važne odluke u ratnim godinama donošene na „porodičnom kućnom savetu“, dakle mimo legalnih, institucionalnih kanala, Lilić je sutradan na Miloševićevo insistiranje potvrdio da ne zna ni za jednu nelegalnu odluku državnog ili vojnog vrha. Oni koji su posle Lilićevog svedočenja pitali „a što ste ga uopšte dovodili“ najverovatnije su se poveli za opštim utiskom i prilično učtivim odnosom svedoka i optuženog, što se u Hagu retko dešava kada Milošević ispituje svedoke tužilaštva. Iza te učtivosti ostalo je, ipak, ponešto koristi i za tužioca Najsa. On je od Lilića iznudio priznanje da je lično kao predsednik SRJ potpisao ukaz o penzionisanju generala Galića, čoveka kome se u Hagu sudi za nemilosrdno višegodišnje granatiranje i opsadu Sarajeva. Lilić je priznao i da je Beograd davao plate (objasnio je to kao brigu o socijalnom statusu porodica vojnih lica) oficirima koji su ratovali u Vojsci RS. Rekao je takođe da se u Beogradu veoma brzo saznalo za masakr u Srebrenici, da na Vrhovnom savetu odbrane o tome nikada nije bilo reči i da nikada nije sprovedena nikakva istraga. Tužilac Najs mogao bi biti zadovoljan ovakvim odgovorom iz koga se može zaključiti – plaćali ste, između ostalog, i one koji su počinili zločine u Srebrenici, ali vas nije interesovalo šta na terenu rade ljudi kojima vi dajete plate. I uz to, nikada ih niste ni pitali šta se u Srebrenici dogodilo i ko je to naredio masovne likvidacije ljudi.
Za većinu izveštača najvažniji deo Lilićevog svedočenja bio je, međutim, njegov pokušaj da objasni kako Slobodan Milošević nije imao nikakve veze sa zločinom u Srebrenici, da za njih nije znao (baš kao i celokupno tadašnje vojno i državno rukovodstvo), da je bio „vidno potresen i ljut“ kada je za sve saznao, rekavši da su to mogli da učine „samo ludi ljudi“. Neke agencije (AP, na primer) opisale su svedoka Zorana Lilića i kao čoveka koji je takvim tvrdnjama zadao potencijalno težak udarac tužilaštvu jer Džefri Najs namerava da Miloševića poveže sa genocidom upravo preko priče o zločinima u Srebrenici.
Lilićevo svedočenje možda je pojačalo utisak da će priča o Miloševiću i njegovoj odgovornosti za genocid koja se pominje u optužnici ići prilično teško, ali se nekako upravo tih dana (verovatno ne baš sasvim slučajno) saznalo za postojanje dokumenta koji bi ovaj medijski utisak mogao brzo da zatrpa i čitavu priču okrene na drugu stranu. U vreme dok je Lilić tvrdio da Milošević o Srebrenici ništa nije znao, novinari bliski tužilaštvu, a zatim i zvaničnici Suda, saopštili su da je među zvaničnim sudskim dokumentima odnedavno zaveden i jedan koji nosi datum 10. jul 1995, a koji dokazuje da su i zvanične jedinice MUP-a Srbije učestvovale u operacijama oko Srebrenice. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova RS Tomislav Kovač (za koga se inače tvrdi da je prošle godine emigrirao u SAD sa mnogo dragocenih informacija) potpisao je u julu 1995. naredbu kojom se i deo jedinica MUP-a Srbije poziva da se pomeri iz okoline Sarajeva i uključi u operacije oko Srebrenice.
Postojanje takvog dokumenta i dokaza o otiscima beogradskih prstiju na događajima u Srebrenici već je ovih dana proglašavano i kao jedno od najvažnijih otkrića do kojih se u Hagu do sada došlo na suđenju Slobodanu Miloševiću. Prošlog aprila, posle šestogodišnjeg istraživanja i utrošenih šest miliona dolara u traganju za istinom, holandski Institut za ratnu dokumentaciju zaključio je u izveštaju napisanom na oko 7.000 stranica da ne postoje dokazi koji bi događaje u Srebrenici na bilo koji način povezali sa nekadašnjim vlastima u Beogradu.
Predstavnici sadašnjih vlasti u Sarajevu već su izrazili uverenje da će preko novih dokaza oba suda u Hagu lakše završiti posao: Milošević će, bez obzira na Lilićeve tvrdnje, biti odgovoran i za Srebrenicu, dok će bosanska tužba pred Međunarodnim sudom pravde, na kome se sudi državama, izgledati mnogo uverljivije.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
