"Vodeće demokratski opredeljene snage u Srbiji moraju da shvate da će kad-tad morati ponovo da sednu za isti sto, da bi se dogovorile oko ključnih stvari. Ljudi koji danas vode državu moraju odgovorno da se odnose prema kriznoj situaciji jer ona nije nimalo naivna, kako neki smatraju"
Zoran Drakulić, predsednik već čuvenog Ist Pointa iz Nikozije, koji važi za jednu od najekspanzivnijih firmi koje posluju u Istočnoj Evropi, retko se oglašavao u našoj javnosti proteklih godina, mada je već i sama činjenica da je javno pružao podršku Koštuničinom DSS-u ukazivala na zaključak da ga ne interesuju samo trgovački nego i javni poslovi. Zbog toga, prilikom posete grupe beogradskih novinara luci u Konstanci, gde Ist Pointova ćerka firma Silotrans ima silose „prepunjene“ žitom (silosi su kapaciteta 100.000 tona), razgovor za „Vreme“ sa ovim poznatim preduzetnikom i počinjemo pitanjima od šireg značaja za ovaj trenutak u Srbiji.
„VREME„: G. Drakuliću, da li delite ocenu mnogih analitičara i političara da je Srbija ponovo u političkoj, pa i ekonomskoj krizi, to jest na novoj prelomnici?
DRAKULIĆ: Mislim da je Srbija u strahovitoj krizi. Smatram da demokratske snage treba da se suoče sa tom činjenicom i nađu rešenje za izlazak iz te krize. Svako odlaganje da se stvari počnu ozbiljno rešavati povećaće cenu izvlačenja iz problema.
Vodeće demokratski opredeljene snage u Srbiji moraju da shvate da će kad-tad morati ponovo da sednu za isti sto, da bi se dogovorile oko ključnih stvari. Ljudi koji danas vode državu moraju odgovorno da se odnose prema kriznoj situaciji jer ona nije nimalo naivna, kako neki smatraju. Na primer, tim predsedničkim izborima koji su sada raspisani ništa suštinsko ne može da se reši. Dakle, ako ne mogu da se dogovore oko puta izlaska iz krize, onda su neminovni parlamentarni izbori, što pre to bolje.
Iz Vlade Srbije stalno se nameće ocena da je reč o normalnoj tranzicionoj krizi i da je ta vlada sada meta kritika zato što je „reformska vlada„. Da li je po vašem mišljenju ta vlada doista reformska, to jest da li su njeni potezi doista reformski?
Ja mislim da su potezi koje su oni pokušali da naprave u značajnom delu imali reformske ciljeve, ali se postavlja pitanje da li su ti potezi postigli ciljane efekte. Na primer, ja jesam za privatizaciju, i to brzu privatizaciju, ali smatram da su prethodno morale biti donete neke ozbiljne strateške odluke o tome kako da se ona izvede da bismo dobili jednu efikasniju i konkurentniju privrednu strukturu, uz što manje troškova i štete. Mala i srednja preduzeća mogla su biti privatizovana ekspresno, ali prethodno su morale biti donete odluke o sudbini najkrupnijih preduzeća koja predstavljaju kičmu privredne infrastrukture – u kom pravcu da krenu, šta se s njima može postići, na koji način i kada ih treba privatizovati. Tu nije dobar diktat budžetskog deficita i ona se ne mogu prodavati od danas do sutra, da bi država došla do nešto novca. Mora se misliti na to šta nas čeka za tri, za pet godina i duže.
Vladini vodeći ljudi odbijaju tu primedbu i kažu da oni dosad i nisu „rasprodavali“ privrednu infrastrukturu, sem što je izuzetno privatizovana duvanska industrija i nekoliko krupnijih firmi (cementare, Smederevo i Beopetrol). Na koje privatizacije ciljate?
Jednostavno, pitam se ko je kreirao praktičnu koncepciju i tajming privatizacije. Da li ti ljudi koji sada donose ključne ekonomske odluke Srbije uopšte imaju neko iskustvo u privredi, u bilo kojem od privrednih tokova? Ko se među njima bavio ozbiljnim privrednim pitanjima Srbije? S kim su se oni konsultovali? Ja mislim da je u traganju za odgovorima na toliko ozbiljna pitanja morala biti izgrađena šira strateška platforma, a ona se morala koncipirati uz konsultacije sa nizom naših ljudi koji su stekli veliko praktično iskustvo u privatizacijama u istočnoevropskim zemljama.
Slovenci su se dosta široko konsultovali o svakoj od važnijih firmi, ne pitajući se šta privatizacija ove ili one fabrike donosi ovoj ili onoj političkoj stranci ili njenim liderima, nego šta ta privatizacija donosi budućnosti Slovenije. Stalno iznosim primer ljubljanske farmaceutske kuće Lek, koja je krajem osamdesetih godina imala vrednost od najviše 50 miliona dolara, a nedavno je prodata za milijardu evra.
I mi imamo takvih firmi čiju smo vrednost mogli udesetostručiti, čak i samo brigom da se one makar na menadžerski način uspešnije vode do nekog povoljnijeg vremena za privatizaciju. Da ne govorim da bi se one pametnom dokapitalizacijom mogle dovesti na kvalitetniji nivo, što bi nam omogućilo da ih kasnije prodamo višestruko povoljnije.
Vaše kritike prema procesu privatizacije u Srbiji na neki način daju mi povod za pitanje: da li ste nezadovoljni tretmanom ponuda vaše kompanije na tenderima za privatizaciju nekih firmi u Srbiji i da li one u nekim slučajevima nisu bile uspešne, jer su protiv njih radili određeni politički ili uži ekonomski razlozi lokalne konkurencije?
I sa pozicije Ist Pointa imam razloga da tvrdim da se u privatizaciju nije išlo sa nekom dugoročnijom koncepcijom. Evo našeg primera kod tendera za Seval (valjaonica aluminijuma u Sevojnu), za koji smo mi ponudili ukupno više para nego konkurent koji ga je na kraju kupio. Doduše, mi nismo ponudili ništa državi, ali smo zato sva ulaganja usmerili za oporavak i razvoj fabrike. Međutim, odgovorno tvrdim da našu ponudu niko nije ni pročitao. Jer da je neko pažljivo proučio ponude na tom tenderu, shvatio bi da Slovenci, kojima je Seval prodat, nemaju interes da u Srbiji proizvode finalnu robu, već samo da dođu do poluproizvodâ, koje će finalizovati u svojim pogonima u svojoj državi ili negde drugde. A glavni profit se ostvaruje na finalnom proizvodu.
Mi smo, na drugoj strani, nudili koncept koji bi Sevalu omogućio da već kroz tri godine u samoj Srbiji knjiži znatan profit. Ponovo tvrdim, oni koji su kupili Seval nikad neće u Srbiji prikazati profit.
A da ne kažem da su stručnjaci Agencije za privatizaciju morali utvrditi srednjoročne ciljeve Impola u Sevalu. Mi imamo informaciju da se slovenački Impol zadužio kod srpskih banaka za finansiranje proizvodnje u Sevalu i da on zapravo ne unosi „svež kapital“, a posle kupovine fabrike izvlači iz države ono što je u prvom trenutku uložio. Mi bismo u samoj Srbiji ostvarivali profit, taj profit bi Srbija oporezivala, i tako redom.
Kod te valjaonice niste uspeli, a zapelo je i kod Beogradske pekarske industrije. Međutim, poslednjih dana stižu povoljnije vesti za vašu firmu, a već ste vlasnik i Žitomlina. Da li se stvari menjaju u korist boljih izgleda Ist Pointa u privatizaciji u Srbiji?
Kad je reč o BPI-ju, nisam siguran da ćemo učestvovati na nekom drugom ponovljenom konkursu jer smo ove sedmice kupili nešto manji Klas. Sada nam se više isplati da investiramo u Klas, pekaru koja ima, čini mi se, pet puta manje zaposlenih nego BPI, a proizvodnju samo dva puta manju. Uz određena ulaganja i modernizaciju, mi možemo znatno uvećati proizvodnju Klasa i pooštriti konkurenciju na tržištu pekarskih proizvoda u Beogradu.
Moram ponovo direktno da vas pitam da li smatrate da su neki „neuspesi“ Ist Pointa na tenderima u Srbiji, pa i neke nelogičnosti u našoj privatizaciji uopšte, posledica političkih pritisaka na Agenciju za privatizaciju ili je pak reč samo o „podzemnom radu“ nekih interesnih lobija?
Pošto ne vidim političke razloge za marginalizaciju Ist Pointa, verujem da je tu reč o delovanju nekih konkurentskih interesnih lobija iz privrede. Podsećam, mi smo čitavu deceniju podržavali demokratsku opciju Srbije…
Vi dobro znate da ciljam na rivalitet DS–DSS.
Pa, mislim da to u slučaju Pekarske industrije s tim rivalitetom nema veze. Tu su problem možda zakuvali neki prozaičniji interesi.
Da se vratimo na krupnija pitanja. Pošto kritički govorite o politici Vlade Srbije, verovatno imate spremnu drugačiju koncepciju. Vlada, naime, zamera svojim kritičarima, pa i vladi u senci DSS–a, da osporavaju sve, a ne nude ništa. Uzgred, da li vas je premijer te vlade u senci, Dragan Maršićanin, pozvao da uđete u njegovu ekipu?
Nije bilo varijante da uđem u vladu u senci. I da razjasnimo, kada ja kritikujem Vladu, ne kritikujem je sa neke stranačke pozicije, sa pozicije simpatizera DSS-a, nego kao Zoran Drakulić, poslovan čovek koji nikada ništa nije bio pitan o tome šta treba uraditi u privrednim oblastima koje on dobro poznaje. Vlada je trebalo da okupi uspešne ljude i da s njima zajedno gradi strategiju…
Pa, premijer Živković je, evo, nedavno okupio vodeće direktore i vlasnike Srbije, ali su mnogi primetili da je reč o istim ljudima koje je okupljao i nekadašnji premijer Marjanović!
Nije loše ni što je sa tim ljudima popričao, bez obzira na sve, jer to su ključni privrednici Srbije danas, drugih gotovo da nema. No, trebalo je da takvih skupova bude mnogo više i morao se okupiti mnogo širi krug ljudi. I nije trebalo čekati tri godine, da bi se zatražilo nečije mišljenje. Mislim da dosad niko izvan uskog kruga u vrhu DOS-a nije konsultovan ni o najozbiljnim ekonomskim stvarima – ni struka, ni nauka.
Konsultovane su svetske ekonomske organizacije, MMF pre svega. Da li smatrate da se u tim pregovorima moglo postići nešto što bi možda bilo povoljnije za Srbiju?
Mi smo suviše mala zemlja da možemo mnogo da se igramo sa podrškom vodećih svetskih institucija. Dakle, cena nekadašnje zavade Miloševića sa vodećim svetskim faktorima mora da se plati. Mi, dakle, moramo da se povinujemo, da pratimo i ono što nam kaže Amerika i ono što nam kaže Evropa (a to ponekad nije lako uskladiti). Pošto je brz izlazak iz ekonomskih teškoća naš najdragoceniji cilj, tu se ne može mnogo zatezati.
U Beogradu se sada razvila neka potmula polemika o tome je li Srbija prezadužena i neće li uskoro pasti u dužničku krizu ili ima prostora i za dodatno zaduživanje na strani. Kakvo je vaše mišljenje?
Ja se uopšte ne plašim dugova i nisu dugovi primaran problem. Problem je što naša privreda ne radi. Dosad nismo uspeli da privučemo ni onaj kapital koji naši ljudi drže uz sebe. Posebno oni u inostranstvu, koji raspolažu sa znatnim parama. No, da li smo njihova ulaganja mogli privući sa zakonima koje predlaže Đelić? Poreski nameti su ubili konjunkturu u Srbiji i oni nikog ne motivišu na ulaganja. Ministar finansija, valjda, treba da se bavi i nečim drugim, a ne samo skupljanjem poreza. Zar nije redosled, prvo privući ulaganja, oživeti privredu, pa onda početi priču sa porezima.
Znam da nije korektno postavljati hipotetička pitanja, ali usuđujem se da vas pitam da li biste vi lično, ukoliko biste bili pozvani, preuzeli neku odgovornu dužnost u okviru neke temeljno rekomponovane vlade ili u okviru neke nove demokratske vlade posle parlamentarnih izbora, vanrednih ili redovnih, svejedno?
I sami ste ovde u Konstanci videli da se naša firma bavi veoma ozbiljnim poslovima za koje osećam veliku odgovornost i koje nije jednostavno napustiti. Nije lako iskočiti iz voza koji je u punoj brzini, izaći iz jedne velike firme koja puno radi, od koje živi mnogo ljudi i koja je u usponu.
Ako bih preuzeo nešto u Beogradu, morao bih sve drugo ostaviti. No, ako bi u Srbiji bilo ono „stani-pani“ i ako bi me neko ubedio da nema boljeg rešenja, odgovor je – da, prihvatio bih taj poziv da pomognem u jednom kraćem, strogo ograničenom razdoblju.
Vidite li na političkoj sceni Srbije neku bolju kombinaciju demokratskih snaga koja bi uspešnije odgovorila na izazove koji se postavljaju pred državu?
Podsećam vas da ja nisam političar i da nemam veliko političko iskustvo, ali ću ipak reći svoje mišljenje. Verovatno je rešenje u nekoj novoj koaliciji unutar postojećeg bloka demokratskih snaga. Pošto se realne promene moraju pokrenuti veoma brzo, nešto novo u političkoj sferi nije moguće odmah stvoriti. Problem je i što jedan ogroman broj ljudi više neće da se pača u politiku. To je možda manje vidljiva, ali veoma opasna posledica devalvacije političke scene u Srbiji koje smo svedoci.
Kada je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu (1977), Zoran Drakulić je, kako sam kaže, uz podršku oca, koji je radio u Aviogenexu, uspeo da dobije posao u banci tada prestižnog Generalexporta u Beogradu (1978). Mada nije bio ekonomista, brzo se snašao u domenu finansija i krupnih novčanih transakcija, pa su ga brzo, početkom osamdesetih godina poslali na pola godine u London na usavršavanje. Već 1982. godine postaje finansijski direktor Genexove firme na Bliskom istoku – Yugo Arab, koja se narednih godina eksplozivno razvijala i čije je sedište (zbog građanskog rata u Bejrutu) uskoro premešteno u Nikoziju, na Kipar. I od tada, zapravo, počinje priča o kiparskom poslovnom uporištu srpskih trgovaca i bankara.
Pošto je Kipar stranim kompanijama omogućavao povoljan of šor tretman (sa niskim porezima) i pošto je tada davao povoljne izvozne premije za sve poslove koji se obavljaju sa zemljama u razvoju, Genex je tamo prvo hteo da povuče Ljubljansku banku, no kada je ona odustala, uskočila je Beogradska banka (1985. godine). Tek posle dolaska Miloševića na vlast, to ostrvo postaje centar i svih maglovitih srpskih poslova i zbog toga u Beogradu izlazi na loš politički glas.
No, da se vratimo na Drakulićevu karijeru. On se 1989. godine vraća sa Levanta u Beograd i postaje ne samo zamenik direktora Genex banke nego se o njemu počinje govoriti kao o „prirodnom nasledniku“ Mikija Savićevića, čuvenog generalnog direktora Genexa, čiji položaj počinje da se ljulja iz političkih razloga. Međutim, kada je u januaru 1990. godine Savićević smenjen „bez otpora“ rukovodeće ekipe i kada je na čelo najbogatije srpske firme postavljen Andrija Dozet, Drakuliću se sve to nije dopalo i već u februaru te godine odlučio je da u poslove krene mimo državne firme. Kruži priča da je u poslednjem razgovoru sa Dozetom ovom rekao: vratiću se i „kupiti Genex“, no Drakulić kaže da je tačno da mu je zapravo kazao da će kada napusti firmu „odvesti najbolje ljude iz Genexa“. Bilo je istine u tome, on je doista ubrzo iz te evropski ugledne firme povukao, kako sam naglašava, „srednji, najbolji kadar“ (ali to je učinio i sa mnogim drugim uspešnim ljudima iz drugih srpskih firmi). A za svetsku trgovinu sposobni ljudi su najvažniji, kaže Drakulić, važniji od početnog kapitala.
Pridružio se Vuku Hamoviću, koji je sa jednim partnerom iz Izraela radio u Milnah grupi u Beogradu, a kada su se razišli sa tim strancem, njih dvojica osnovali su Yu Point. Posle je Hamović otišao svojim putem, a Drakulić se, shvativši da Srbija pod Miloševićem i sankcijama nema šansi, vratio na Kipar i tamo osnovao Ist Point.
Već samo ime kompanije jasno je odslikavalo poslovnu strategiju – ceo istok Evrope bio je u tranziciji i Drakulić i njegovi ljudi ušli su u velike poslove sa derivatima i obojenim metalima raspadajućeg Sovjetskog Saveza (kasnije su, osim u Rusiji, kupili firme i u Kazahstanu i Ukrajini), zatim su aranžirali krupne bartere sa rumunskom metalurgijom (koks i ruda za limove), a počeli su razvijati i veletrgovinu žitaricama (prvo u Mađarskoj i Rumuniji), itd. Danas ova kompanija ima predstavništva i svoje firme u 12 zemalja, 350 miliona dolara godišnjeg prometa i akcijski kapital od 52 miliona dolara.
Ljudi iz Ist Pointa poznavali su svetsko tržište i imali su podršku uglednih evropskih banaka, BNP Paribas (pokriva 50 odsto aktivnosti Ist Pointa), Fortis Bank u Roterdamu, Banque Cantonal de Geneve, neke kiparske banke i, što je kruna, stekli su dobru poziciju kod EBRD-a, a istočnoj Evropi nedostajali su upravo novac i evropske veze.
Gotovo od starta Demokratske stranke odlučio se da podrži Miloševićeve protivnike. Kada je DS počeo da se cepa, Drakulić je nastavio da finansijski pomaže Koštunicu, koji mu je, kako kaže, bio najbliži. Drakulić kaže da se u novembru 1993, nakon što je godinu i po dana ranije svoju firmu kompletno preneo u Nikoziju (zajedno sa čitavim osobljem, uključujući i sekretarice), zarekao da se neće vraćati u Miloševićevu Srbiju – i nije se vratio sve do prevrata 5. oktobra. I u poslednjih nekoliko godina, kada su formirani novi frontovi unutar „demokratskog bloka“ u Srbiji, ostao je dosledno uz Koštuničinu politiku, mada dozvoljava da ta politika može biti poboljšana. To će mu, na neki način, u početku, otežati poslovni povratak u Srbiju.
No, iako ni poslednjih „demokratskih godina“ nije dobijao unosne državne poslove i nije pobedio na tenderu za kupovinu Valjaonice aluminijuma u Sevojnu, a tender za Beogradsku pekarsku industriju, gde je bio prvorangirani, bio je poništen, za Zorana Drakulića su stvari poslednjih meseci ipak krenule bolje. Kupio je Žitomlin u Beogradu, Žitopromet Bratstvo u Sremskoj Mitrovici, pa, prošle sedmice, i beogradski Klas. Čuje se da je prvi i na konkursu za Valjaonicu bakra u Sevojnu i da ima najveće šanse da preuzme i Fabriku kablova u Zaječaru. Na horizontu budućih ulaganja je i Bor, itd.
Zoran Drakulić, koji je, moglo bi se reći, stvorio „prvu srpsku multinacionalku“, očigledno je čovek koji se u Srbiju vraća „na velika vrata“.
„Više nije pitanje da li će Srbija morati ili neće morati da uvozi pšenicu zbog sušne godine“, kaže Zoran Drakulić, „jer, pšenica se već uvozi. Stručnjaci iz Ist Pointa su još u junu procenili da će taj uvoz biti neophodan – i zbog malih količina i zbog lošijeg kvaliteta u ovogodišnjem rodu. Mi smatramo da će biti potrebno u Srbiju uvesti oko 200.000 tona pšenice. I naravno, mislimo da je reč o godini u kojoj će cene do sledeće kampanje biti u porastu, jer od žetve, kada je kilogram pšenice koštao osam dinara, ta cena je do danas već narasla na 12 dinara.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
