Dušan Mihajlović je Valjevac i, iako je u Beogradu na političkim i državnim funkcijama od ’89, to je i ostao. Sam je, i to podosta, doprineo da se Valjevci, zbog prošlosti, svog duha, čistog jezika, osećaju pomalo izabranim. Verovatno bi jedno od većih priznanja, za života naravno, bilo da se Valjevci, i zbog njega, osećaju više Valjevcima. Međutim, iako bi verovatno rekao da je ceo život bio posvećen Valjevu, da li zbog puta koji je izabrao, uspeha, načina praktikovanja uspeha, onih kojima se okružio, Dušan kod Valjevaca izaziva suprotna osećanja. Za manji deo građana Dušan je najveći Valjevac, drugi, veći deo, dobija ospe i na pominjanje njegovog imena. Kako bilo, Dušan traje, traju i njegovi Valjevci, što se sad zovu Liberali Srbije, za koje je većina građana, iako su formalno demokrate na vlasti, uverena da i dalje vladaju gradom, a naročito biznisom. Sutra da se održe izbori, pa u Valjevu, i to čovek na čoveka, dušanovci ne bi imali čemu da se nadaju. Takva realnost, moguće da je takav i program, sva je prilika da dušanovci ne bi imali ništa protiv da sutra vladaju Srbijom na način kako se praktikuje u Valjevu, bez izbornog pokrića. Ne bi iznenadilo ako se to, pa jednog dana, i ostvari, i zašto ne pod imenom Dušanovci. Uostalom, oni su politički pragmatičari koji svoj program žele da ostvare za života. Do sada su pokazali da su sposobni, to da baš žive za života.
VAĐENjE: Mihajlović nije imao skokova u karijeri, ali, i kad se činilo da stoji ili nazaduje, on je napredovao. Rođen je u Valjevu 1948, završava prava, zapošljava se u SUP-u, biva potpredsednik, pa predsednik opštine. Nije nebitno da je bio predsednik Društva mladih istraživača jer je ta organizacija, ljudi koji su prošli kroz nju, jedan od oslonaca Mihajlovićevog programa. Slovi za najuspešnijeg predsednika Valjeva, centar je dobio fizionomiju, otvorenost prema privatnom preduzetništvu. Ipak, imidž najboljeg zaslužio je preko kulture i alternativnih programa. Nije se na vreme priključio na „Događanje naroda“, ali se izvadio tako što je prvi proglasio Miloševića za počasnog građanina Valjeva. Još se bolje izvadio kad je, a za života, podigao spomenik Desanki Maksimović, koja je bila recenzent „Godina raspleta“. Kad se izvadio koliko je trebalo, ’89. odlazi u Beograd i postaje potpredsednik republičke vlade kod premijera Stanka Radmilovića.
I dok je bio u Valjevu, nije mislio lokalno, vikendica na Povlenu postala je mesto hodočašća za mnoge koji su, u datom trenutku, mislili da bi Srbija trebalo da ide drugačijim putem. Gosti su se, naravno, menjali, nekad su to bili Klara Mandić, Ljuba Tadić, Brana Crnčević, Matija Bećković, vele i Dobrica Ćosić, kasnije je bilo i Vuka Draškovića sa Danom mu, danas gore, opet vele, glavu bistri mlađani i zahuktali Čeda Jovanović. Dakle, nije Dušan nigde kretao nespreman, uvek se unapred potkivao.
BLIZU KESE: Kad je otišao u Beograd, u Valjevu ostavio svoje. Na mesto predsednika, neposrednim izborima, postavljen njegov Slobodan Đukić, danas pomoćnik ministra trgovine i turizma. I na ostalim važnim funkcijama u gradu ostali njegovi ljudi. Bila je to partija i pre formalnog konstituisanja. Zato je Valjevo, kad je Dušan, biće ’90, napustio republičku vladu i Miloševića i baš u Valjevu osnovao Novu demokratiju, bilo jedini opozicioni grad u Srbiji, čelnici opštine, i čelnici društvenog biznisa krenuli su za njim. I još su s njim. I ne žale se, daleko bilo. Valjevski pelcer se širio Srbijom, Dušan je uvek pogađao stranu, kad je trebalo sa Draškovićem, kad je trebalo sa Miloševićem, kad je trebalo gde je trebalo. Kao dobrom domaćinu, stado mu se uvećavalo. Političko angažovanje svakog grla u stadu bilo je pokriveno pristojnim životom koji je ishodovao iz uloge koja mu je pripadala. Ne bi se reklo da su članovi njegove partije patili u bilo kom periodu poslednjih deset i kusur godina. Što kaže jedan Valjevac i, biće, oponent, uvek je to bilo blizu kese, blizu čantre, državne ili društvene, svejedno. Otkad je Dušan ministar policije, i pandursko zanimanje, ili pre poslovi u policiji, otkriveno je kao prava stvar.
Dok je bio u Valjevu, nije zapaženo da ima biznismenskih sposobnosti, pa ni sklonosti. To mu se dogodilo nakon što je otišao u Beograd. Tako, ili tamo, dogodila mu se i Lutra, što mu znači vidra. Jeste vidra retka zverka koje ima u čistim rekama, pa i valjevskom Gradcu, ali pokazalo se da je i Dušan vidra. Vidra bio i kad je svojima, zahvaljujući tome što je bio u raznim vladama, obezbeđivao izvozno-uvozne dozvole, koje su u vreme sankcija bile, malo li je reći, strašna stvar. Još tada su dušanovci izvozili, naravno prvo tovili, bikove u Grčku. I ne samo bikove, recimo, zna se da je onaj njegov Slobodan Đukić, što je sad u vladi glavni za turizam, izvozio malinu, moguće i drugo voće. Naravno, Dušan je uvek znao da odgovori na svako pitanje, pa i o biznisu. Eto, u knjizi 99 odgovora Dušana Mihajlovića piše ono što Dušan kaže. A kaže: „Uspešan biznismen je samo onaj ko je nezavisan od svake političke strukture. Biznis koji počiva na političkoj podršci nije prava, već prolazna pojava. Kao i bogatstvo stečeno na taj i drugi nepošten način.“ Mogao bi to i Dinkić da pročita, a ne da proziva nevinog čoveka.
Inače, bar u Valjevu, reklo bi se i inače, Mihajlović se ne ističe po imovini. Ima poveću kuću u ulici SPS-a (u njoj sedište socijalista) u kojoj mu živi brat, i onu vikendicu na Povlenu, koja je takođe nešto narasla, a, otkad je ministar policije, naraslo je i obezbeđenje oko nje. Možda je to tako jer je kod Mihajlovića biznis, i bogatstvo, u funkciji politike. Da li je i politika u funkciji biznisa, moguće, ali da je isprepleteno, jeste, mnogo je isprepleteno.
