U kandžama žute štampe

Kako za sada stvari stoje, ispašće da je oralni seks Bila Klintona čist amaterizam, štipkanje zadnjica kojem je pribegavao Arnold Švarceneger akcija koja nije vredna pomena, a da su Džon Kenedi (sa sve Merilin Monro u krevetu) i Ričard Nikson (sa dve ljubavnice) đaci početnici. Ispašće, takođe, da Josip Broz Tito nije bio tako veliki šmeker kako se priča i da njegova navodna afera s primadonom Gertrudom Munitić nije otišla dalje od šetanja pudlica brionskim parkovima. O nekad onoliko izvikanoj vezi Milorada Vučelića s Vesnom Zmijanac u tom kontekstu ne bi trebalo ni govoriti. Naime, ako je verovati domaćim tabloidima, svi gorenavedeni ne mogu ni primirisati onome čime se, navodno, bave viđeniji srpski političari. Do sada opravdano ili neopravdano optuživani za sve i svašta, dotični su, pored svega ostalog, odnedavno promovisani i u neviđene švalere, sposobne da uspešno kombinuju ljubavne avanture s privatizacijom, estradom, pa čak i diplomatijom.

(NE)SLAVNI POČECI: Čitava stvar počela je „aferom Vuk Obradović“ u maju 2001. godine. Bivši general, u trenutku izbijanja afere potpredsednik republičke vlade i predsednik Komisije za istragu korupcije i finansijskih malverzacija, u javnosti je tada optužen za seksualno uznemiravanje koleginica svoje Socijaldemokratije, novinarki i, uopšte, svog ženskog sveta koji je s njim imao nekakav kontakt. Za razliku od ostalih skandala, obično iniciranih u jednom mediju ili u jednoj političkoj stranci, ovaj je izbio nekako istovremeno na svim mogućim i nemogućim mestima: počevši od 5. maja 2001, svedočenja napastvovanih žena pojavljivala su se kako u ozbiljnim političkim magazinima tako i u tabloidima; portparolka tadašnje SD Ljiljana Nestorović postala je prava pravcata estradna zvezda; javnost je saznala i za specifičan način na koji je Obradović u raznim prilikama zamandaljivao vrata; problem seksa u politici zauzeo je zasluženo mesto na konferencijama za novinare svih stranaka, a u anketama na zadatu temu pojavljivale su se istovremeno pevačice „Grand“ produkcije i predstavnici NGO sektora.

Atipična po svemu, afera Obradović imala je i atipičan epilog. Već 8. maja Glavni odbor SD isključio je 15 viđenijih članova stranke koji su optuživali predsednika, da bi 11. maja istim povodom zasedalo Predsedništvo DOS-a na kojem je Obradović izvukao deblji kraj: pošto je odbacio zahtev vladajuće koalicije da podnese ostavku, Predsedništvo je skoro jednoglasno smenilo Obradovića sa mesta potpredsednika vlade, kao i sa mesta predsednika komisije za ispitivanje zloupotreba. Isključeni deo SD-a potom je osnovao svoju stranku, sudstvo se prilično često bavilo pitanjem koja je čija stranka i čije su prostorije, da bi stvar konačno bila rešena podelom na Socijaldemokratiju (Obradović i njemu verni članovi) i Socijaldemokratsku partiju (Slobodan Orlić, Ljiljana Nestorović i ostali). Sudski proces u vezi s napastvovanjem i dalje traje, baš kao i hipoteze o tome „ko je smestio Vuku“. Kako bilo, „afera Obradović“ jedina je afera seksualne prirode koja je imala konkretne posledice i kojom se nisu bavili samo tabloidi. S druge strane, ona je i jedina koja podrazumeva ne vanbračnu ljubavnu vezu, već seksualno uznemiravanje i jedina u kojoj postoje svedočenja osoba s imenom i prezimenom, što joj u ovoj storiji ipak obezbeđuje donekle specifično mesto.

NOVO DOBA: Već početkom 2002. postalo je, međutim, jasno da Vuk Obradović neće biti jedini koji je umešan u seksualne afere. Naime, 22. januara 2002. dnevnik „Nacional“ objavljuje priču o vezi Dragana Maršićanina s 30 godina mlađom službenicom Narodne skupštine: sočna i prepuna detalja, priča je podrazumevala boravak para na Zlatiboru, poglede koje su jedno drugom upućivali, konobara koji im je donosio obroke u sobu, držanje za prstiće i ostale stvari koje domaćoj javnosti baš i nisu bile neophodne. Konkretnijih posledica ovog puta nije bilo – Maršićaninova ostavka na mesto predsednika Skupštine bila je već stvar prošlosti (7. 12. 2001), a u DSS-u, kao ipak ozbiljnoj stranci, nikome nije padalo na pamet da poteže pitanje privatnog života rukovodstva.

No, valjda vođeni tezom zamenika glavnog i odgovornog urednika tadašnjeg „Nacionala“ Dragana J. Vučićevića da je „svaki detalj o ljudima koji nas vode bitan za javno mnjenje i biračko telo“, tabloidi su nastavili svoju humanu i interesu građanstva namenjenu delatnost. U tom smislu, već tokom leta 2002. počela je verovatno najduža seksualno-aferaška kampanja koja i dalje traje, a čiji je glavni lik ministar finansija Božidar Đelić. Na samom početku plasirana kao informacija da se ministar pojavio u tom-i-tom klubu „sa zanosnom plavušom“, priča je vremenom dobila dimenzije koje daleko prevazilaze granicu dobrog ukusa. Neidentifikovana „zanosna plavuša“ dobila je najpre konkretno ime i konkretan lik. Naime, iako je tabloidska javnost već bila upoznata s činjenicom da Jasna Milenković Jami (folk pevačica, nekad pominjana kao ljubavnica Mila Đukanovića) voli izvesnog „strpljivog gospodina“, 24. januara 2003. saznala je i da je taj gospodin političar. Ničim izazvana, upitana samo kako je uspela da tog džentlmena toliko dugo zadrži daleko od javnosti, Jami izjavljuje „s njim se nigde ne pojavljujem… što je naročito pametno ako muškarac sa kojim si ima neke veze s politikom“. Iako je istom prilikom Jami obznanila da misli kako je „Boris Tadić dobra faca“, da „Maršićanin uživo uopšte ne izgleda loše“ i da je „Milo bolji od svih“, ministar Đelić je nekako postao žrtva: već tokom leta, u „Svetu“ se pojavljuje naslov „Ministar u kandžama ‘Divlje mačke’: Boža Džek izgubio glavu za Jasnom Milenković Jami“. Isti tabloid otišao je čak toliko daleko da je izneo tezu da su na fotografijama kojima je navodno ucenjen Đelić, a koje je pominjao Mlađan Dinkić, ovekovečeni upravo Jami i ministar. Iako je pevačica tada već tvrdila kako Đelića i ne poznaje, još svež ministrov razvod i prilično sočni napisi učinili su svoje. Ne, međutim, zadugo. Već krajem leta, Božidar Đelić doveden je u vezu sa šeficom svog kabineta Aleksandrom Drecun, ali ta varijanta vrlo brzo je propala, pošto je utvrđeno da se gospođica Drecun viđa s nekim drugim. Početkom novembra, međutim, nađena je alternativa i Jasni Milenković i Aleksandri Drecun: umesto zanosnih plavuša, kako piše „Kurir“ od 8. novembra, „sva ljubavna energija“ ministra Đelića „usmerena je ka Jeleni Milenković“, koja je „zgodna crnka, veoma upadljive spoljašnjosti“. Ni po’ jada da dotična Jelena nije „potpredsednik menadžmenta preduzeća Citadel“, koje je „dobilo poslove procene većine tendera u privatizacijama srpskih firmi“. Kako je istovremeno Zoran Janjušević optužio Đelića da „svojoj devojci namešta milionske profite“ i kako je odmah potom Marija Rašeta-Vukosavljević izrekla nešto na temu „ministra koji svojoj devojci namešta poslove“, priče su se savršeno poklopile: sa sve naslovnom stranicom s krupno ispisanom rečju „švaler“, a bazirano na izjavama neimenovanih i (podrazumeva se) dobro upućenih izvora, „Kurir“ je optužio ministra za sukob interesa i slične marifetluke.

DOBA NAJNOVIJE: U međuvremenu, na seksualno-aferaškoj sceni pojavili su se i Goran Svilanović i Zoran Živković, s tim što se republički premijer nekako izvukao i spasio naslovnih stranica – priče o njegovoj vezi s izvesnom službenicom Vlade Srbije (kojoj je, navodno, kupio masku za mobilni telefon od čuvenog Svarovski kristala) ili s glumicom Katarinom Radivojević nekako se nisu „primile“. S druge strane, Goranu Svilanoviću, kako se čini, muke tek predstoje: afera koju je 29. avgusta 2003. lansirao „Kurir“, nastavio je proteklog vikenda „Inter-Nacional“. Reč je, naime, o navodnoj vezi ministra inostranih poslova s izvesnom Draganom Mitrović, ministrom savetnikom u ambasadi u Pekingu. Dotična Dragana, kako je onomad pisao „Kurir“, „ekspresno je napredovala s mesta savetnika, iako nema potrebno iskustvo i znanje“, a glavne preporuke su joj bile „redovni kontakti sa Svilanovićem“. Glavni „svedok“ u ovom slučaju, bivši konzul u Pekingu Mirko Manojlović, vremenom je postao znatno eksplicitniji: rukovodeći se njegovim izjavama, „Inter-Nacional“ je tako obelodanio detalje poslednje Svilanovićeve posete Kini, koji podrazumevaju uobičajeno sočne detalje navodne vanbračne veze.

Kada se ima u vidu da tabloidi, po prirodi svog posla, moraju da objavljuju sve i svašta, da ponekad moraju i da lažu, da kako znaju i umeju moraju da postižu astronomske tiraže, sve do sada rečeno i napisano možda bi i bilo u najboljem redu: tabloidi pišu, čitaoci im najčešće ne veruju, ali vole da ih pročitaju. Sve bi, dakle, bilo u najboljem redu da storije o seksualnim aferama bar u dva slučaja nisu otišle malo predaleko.

Među pismima čitalaca u novosadskom „Dnevniku“ 3. juna 2003. objavljeno je pismo „Ko nas i kako predstavlja u Kini“, koje su potpisali „građani i privrednici SCG na privremenom radu i boravku u NR Kini“, a koje po svemu liči na slavne čitalačke komentare u „Politici“ devedesetih: ima tu teza da je „ambasada ponovo postala bastion iz espeesovsko-julovskih vremena“, ima priča o tome kako se Dragana Mitrović ponašala za vreme komemoracije Zoranu Đinđiću, ali je pravi biser pasus u kome piše da je „kolektiv koji je korektno radio, počeo da se krajnje neuobičajeno i paranoično ponaša, što je čak vidljivo i kod smirenog, poslovično nasmejanog, agilnog i za svaku pomoć uvek spremnog konzula Manojlovića i ekonomskog savetnika Rondića“. Zgodno poklapanje imena glavnog krivca za „čudne stvari koje se dešavaju“ sa imenom navodne Svilanovićeve ljubavnice (Dragana Mitrović), baš kao i zgodno poklapanje imena „smirenog, poslovično nasmejanog, agilnog i za svaku pomoć uvek spremnog konzula“ sa imenom glavnog izvora „Kurira“ i „Inter-Nacionala“ (Mirko Manojlović), već u startu doprinose labavosti čitave konstrukcije. Pismo u majskom „Dnevniku“, lansiranje afere u „Kuriru“ u avgustu i, konačno, sočni detalji u „Inter-Nacionalu“ u novembru, čak i neupućenom čitaocu nameću samo jedan zaključak, a on se ne tiče situacije u ambasadi, već tipično tabloidskog „nameštanja“ jednom ministru. Pitanja zašto, ko i s kojim ciljem „namešta“ Svilanoviću, verovatno bi zahtevala dublju analizu diplomatskog kora i njegovih međusobnih odnosa, ali već i sada prilično je jasno da primarni cilj navodne seksualne afere nije informisanje javnosti o „svakom detalju o ljudima koji nas vode“.

Druga storija koja je otišla predaleko i tako sama po sebi postala sumnjiva, jeste ona o avanturama ministra Đelića. U novosadskom „Svetu“ od 7. novembra 2003. pojavio se, naime, tekst od kojeg je muka čak i onima s jačim želucem. Ovog puta, pored Đelića, glavni akter je Marija Rašeta-Vukosavljević: Đelić, kako piše „Svet“, tokom poslednjih nekoliko nedelja „nije propuštao da ministarku pomiluje po kosi, da joj stavi ruku na rame, pa i da se prisloni uz nju“, što je za epilog imalo to da je ministar „popio šljagu od Marije“ pošto ju je „uštinuo za guzu“. Kad se tome doda novinarski (???) komentar s pitanjem „kakve sve sklonosti imaju ti naoko nalickani tehno-menadžeri, za javnost uzorni očevi koji u šlihtarske emisije dovode svoje komšije i članove familije da pričaju o njihovom primernom liku i delu“, eventualne ljubavne avanture Božidara Đelića definitivno padaju u drugi plan. I ovog puta nije toliko važno zašto, ko i s kojim ciljem „namešta“ Đeliću. I ovog puta nije toliko važno da li je i s kim je Đelić u ljubavnoj vezi. I ovog puta nije toliko važno koji čitalački sloj veruje u takve priče. Bitno je to da se pod firmom važnosti „svakog detalja o ljudima koji nas vode“ objavljuju priče koje ne bi trebalo da imaju bilo kakve veze ni sa javnim mnjenjem ni sa biračkim telom. Osim ako, a da o tome nismo obavešteni, nečija (van)bračna aktivnost ne utiče fatalno na sposobnost za rešavanje finansijskih, diplomatskih ili nekih sličnih problema. A to nije uspeo da dokaže čak ni Frojd.