Jurnjava po terenu

Kada se nemački kancelar Vili Brant spustio na kolena u starom varšavskom getu u decembru 1970. godine, nije izgledalo da će time olakšati savest svog naroda, ali istovremeno staviti na teška iskušenja čelnike zemalja koje u budućnosti budu ratovale, a pre svega one na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Posle više od trideset godina još su žive slike Branta kako lagano prilazi do mermerne ploče postavljene u znak sećanja na pet stotina hiljada Jevreja koji su ubijeni tokom Drugog svetskog rata, zastajući na trenutak u tišini, koju je remetio samo šum gasa iz dva kandelabra. Kao da je želeo da okaje sva nemačka zlodela počinjena susedima, kada je položio venac, Brant je stao, kleknuo, i izgovorio sudbonosne reči: „Ljudi ne mogu pobeći od svoje istorije“. Nemački narod mogao je da odahne, ali od kada su prve granate pale na hrvatske i bosanske gradove, stalno se ponavljalo isto pitanje: Ko će biti srpski Vili Brant? Trebalo je da prođe dvostruko više vremena nego što su trajali ratovi da bi konačno stigao nekakav odgovor: srpski Vili Brant je Crnogorac Svetozar Marović.

Predsednik Srbije i Crne Gore poprilično je zatekao hrvatskog predsednika Stjepana Mesića prilikom njegove posete Beogradu, budući da nikakva razmena izvinjenja nije bila predviđena protokolom. Izgleda da niko, pa ni sam Mesić nije znao da će Svetozar Marović izgovoriti reči pokajanja: „Ne želimo niti pristajemo da živimo u prošlosti, već u zajedničkoj evropskoj budućnosti. Svi nosimo puno emocija i predrasuda koje ponekad opterećuju racionalno prosuđivanje. Kao predsednik državne zajednice, u ime prošlosti koju ne možemo zaboraviti, želim da se izvinim za sva zla koja je bilo koji građanin Srbije i Crne Gore učinio bilo kome u Hrvatskoj.“ Gostu iz Hrvatske zatečenom razvojem događaja nije preostalo ništa drugo nego da na kraju svog govora uzvrati u sličnom tonu: „Prihvaćam ovu simboličku ispriku i ispričavam se svima onima kojima su građani Hrvatske nanijeli bol i štetu zloupotrebljavajući poziciju ili zakon, u bilo koje vrijeme, ili bilo kada.“

IZNENAĐENjE I ZABUNA: Samozvane srpske patriote taj udarac su izdržale na nogama, očiju punih iskonske gladi za radikalskim hlebom koji će koštati tri mala dinara, dok su u bratskim, domoljubivim krugovima suseda Mesićeve reči proglašene „nemuštim“, „sramotnim“ i „bezočnim“, „jer je sramno i bezočno ispričavati se za Domovinski rat za ostvarivanje svoje slobode, i to onima koji su izvršili pokolj u Hrvatskoj“, kako se galamilo na Saboru Hrvatskog bloka. Dok je u Srbiji Marovićevo izvinjenje prihvaćeno bez prigovora, predsednika SCG počastili su jedino crnogorski liberali podsećanjem da Vili Brant nije bio blizak sa Adolfom Hitlerom, a da je on „bio prvi saradnik Slobodana Miloševića i da, kao učesnik u ratu koji je proizveo žrtve, nema moralno pravo da traži izvinjenje od hrvatskog naroda“.

Predsednika Srbije i Crne Gore to nije obeshrabrilo niti se zadovoljio samo srpsko/crnogorsko-hrvatskim pokušajem da se prevlada teret novije prošlosti. Tokom nedavne posete Sarajevu, nakon susreta sa predsedavajućim Predsedništva BiH Draganom Čavićem, Marović se izvinio i građanima ove države: „Ja želim ovu priliku da iskoristim da se za svako zlo ili nesreću koju je bilo ko u Bosni i Hercegovini pretrpio od bilo koga iz Srbije i Crne Gore izvinim i da kažem da narodi nemaju pravo i da ne smiju da trpe krivicu i zla koja su napravili pojedinci.“ Mada su se ovakve reči mogle očekivati s obzirom na to da je predsednik Srbije i Crne Gore nagovestio da će reći nešto slično pre nego što se zaputio u Sarajevo, bosanski sagovornici ostali su nemi. Marovićev domaćin Dragan Čavić jedva je promrljao kako izvinjenja nisu pominjana na sednici Međudržavnog veća i da predsedništvo BiH nema zvaničan stav o tome, uzvrativši nešto krajnje neodređeno: „To je jedna civilizacijska poruka, jedna civilizacijska norma koja će pomoći da sve duševne i fizičke boli koje su mnogi osjetili na ovom prostoru lakše zacijele.“ Kada se izvukao iz neprijatne situacije u koju ga je gurnula etnička podeljenost zemlje koju je predstavljao, Dragan Čavić je objašnjavao kako su Bosni i Hercegovini potrebna tri Vilija Branta da bi izvinjenje imalo smisla. Samo jedan, valjda, ne može da predstavlja tri naroda.

IZOSTALO ČUDO: Tom prilikom je i najviše zapelo oko „srpskog Vilija Branta“ koji se pojavio u obličju Svetozara Marovića. Te „Marović je Crnogorac, a ne Srbin“, „njegova je moć u Beogradu mala“, te „Vojislav Koštunica je par puta posetio Sarajevo kao predsednik Jugoslavije, ali se nije izvinio“, pa „nije sigurno da Marovićevo izvinjenje predstavlja stav čitave državne zajednice Srbije i Crne Gore“ i „Marović nije važan“, sve do toga da je „izvinjenje verovatno stiglo prekasno“. Očito da je potrošeno mnogo više snage na prizivanja i iščekivanja da se neko izvini u ime susedne države nego što je bilo radosti i olakšanja kada se to dogodilo. Zamerki nisu imali jedino predstavnici međunarodne zajednice koji su izvinjenja dočekali u svečanom tonu, kao istorijske događaje i nagoveštaje novih odnosa, pokušavajući da iznude sličan gest i od albanske strane, na šta su dobili tvrd odgovor, da se ne može izjednačavati državni teror sa aktima pojedinačnog nasilja i da nema izvinjenja dok Kosovo ne dostigne punu samostalnost.

Izvinjenja, očito, nisu tako čudotvorna kako je u prvi mah izgledalo. To se moglo videti još pre tri godine, kada se Milo Đukanović izvinio građanima Hrvatske, nakon razgovora sa hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem u Cavtatu: „Ovu priliku želim iskoristiti da u svoje ime i u ime građana Crne Gore, posebno onih građana koji dijele moja moralna i šira politička uvjerenja, uputim iskreno žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno Dubrovnika i Dubrovačko-neretvljanske županije, za svu bol, sva stradanja i sve materijalne gubitke koje im je nanio bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu JNA u tim tragičnim događajima.“ Saslušavši gosta, Mesić je u armstrongovskom stilu uzvratio kako je to „mali korak za Evropu, a veliki za Hrvatsku i Crnu Goru“. Uz hajku režimskih medija o „amnestiranju ustaških zločina“, „ukaljanom obrazu Crnogoraca“, „pilatovskoj kreaturi“ i „pranju ruku tuđom krvlju“, „Politika“ je za tu prigodu izvukla iz arhiva Đukanovićeve reči iz vremena kada su Crnogorci hrabro palili i pljačkali sela u Konavlima, da „ustaške formacije najdirektnije ugrožavaju Crnu Goru i živote njenih građana“, da je Hrvatska „htela i dobila rat“. Tek da se ne zaboravi. Mesića, međutim, niko nije podsećao da je kao visoki državni funkcioner uglavnom ćutao dok su pojedini zastupnici hrvatskog Sabora govorili „da Srbe treba staviti u geto“, „da će Hrvatska na srpsko pravo odgovoriti oštrim mačem“ ili da „djeca od rođenja trebaju naučiti da su im neprijatelji Srbi“, nakon što je na ovogodišnjoj komemoraciji u Jasenovcu rekao: „Danas i ovdje u Jasenovcu, kao predsjednik Hrvatske, želim izraziti svoje duboko žaljenje zbog nevinih žrtava koje su pale od onih koji su zloupotrijebili ideju hrvatske države kao pokriće za ubojstva, pljačke i progone. Bilo kada i u bilo kojem kontekstu.“

ISCERENO LICE: Summa summarum, Marović i Mesić izvinili su se po dva puta u ime građana svojih država, Đukanović jednom za Crnogorce, Bošnjaci nijednom, mada ne beže od toga, nisu su izvinili kosovski Albanci, niti njihovi politički predstavnici pomišljaju na nešto slično. Osim Mesića, koji je smogao snage da to izgovori na jasenovačkoj komemoraciji, ostali su reči pomirenja ponavljali pred novinarima, u ušuškanim prostorijama državnih institucija, što je mnogo bezbolnije od direktnog sučeljavanja s porodicama žrtava na stratištima, bilo da je reč o postradalima u srebreničkom masakru, Ovčari ili Oluji, bez bilo kakvog upoređivanja ovih događaja, jer se samo tako može videti da li su izvinjenja prihvaćena. U protivnom, gomilaju se reči bez stvarnog praštanja, dajući za pravo svima koji misle da je istorija suživota na ovim prostorima samo nepregledan lanac uzajamnih povreda, i da niko, nikad, nikome ništa nije oprostio; sve se pamti, samo se nižu razlozi za nove osvete.

Poput zanetog igrača koji nije čuo zvižduk sudije, Svetozar Marović i dalje juri po terenu. Kada je sa Hrvatima i Bošnjacima koliko-toliko raščistio stvari, predsednik Srbije i Crne Gore nastavio je da izražava žaljenje drugima. Tako se nedavno izvinio građanima Crne Gore koji su bili protiv rata na prostoru bivše Jugoslavije, ali i onima koji su bili u uniformi: „Spreman sam i želim da se izvinim onima koji su bili protiv rata, koji nijesu oblačili uniformu i onima koji su, kao i oni, bili protiv rata, ali su oblačili uniformu, ne da bi ubijali, palili, činili zla drugim ljudima, već duboko vjerujući da je njihova dužnost da se odazovu da brane zemlju u kojoj su rođeni i za koju su vjerovali da je njihova.“ Na kraju se i suždržani Mesić sažalio zbog tolikog kajanja, pa je u utešnom tonu primetio da crnogorska vlast i nije kriva za bombardovanje Dubrovnika, već da su za to isključivo odgovorni vojni vrh JNA i Slobodan Milošević.

Tako su, napokon, izgovorene reči koje su svi dugo priželjkivali, ali da li se, osim civlizovanijih tonova, nešto suštinski promenilo? Očekivalo se malo čudo, kao da će se neka svemoćna ruka protegnuti s neba, pomilovati grešnike i pomesti zlodela, posle čega će svi jedni drugima pasti u isceljujući zagrljaj. One koji se mrze izvinjenja nisu obeshrabrila, svi koji se vole time nisu dobili dodatne razloge za naklonost, tako da su najbolje prošli oni koji su nezainteresovani za verbalne gestove. Ili možda najgore, zavisi kako se gleda na posledice njihove neverice. U svakom slučaju, proteći će još dosta vremena do praštanja u kome reči neće služiti da bi se otklonila neka površinska nelagoda. Za to je, međutim, neophodno mnogo više od izvinjenja srpsko-crnogorskih državnika. Potrebno je iskreno kajanje onih koje predstavljaju, ali se glasovi birača na upravo završenim predsedničkim izborima otvoreno cere u lice jednoj takvoj mogućnosti.