„Raznovrstan, poletan, pravilno raspoređene građe, umetnički jasan i oštrouman, koji ume da ushiti kao i da razočara, urođenog smisla za neobično, pun talenta, na trenutke čak i izvesne snage koja podseća na genijalnost. Ukratko, nula.“
(Horhe Luis Borhes)
Četvrti film Kventina Tarantina počinje objavom koja glasi upravo tako: „Četvrti film Kventina Tarantina“. Ime reditelja nije tu slučajno, ono predstavlja ključno ovaploćenje holivudske verzije američkog sna i potpuno samosvojan filmski brend. Od radnika u video klubu, bez ikakvog obrazovanja, samo opsesivnom zatelebečenošću u sve filmove koji su mu došli pod ruku, stigao je do statusa najtalentovanijeg reditelja mlađe generacije. Pored svih priznanja i uspeha Tarantino se nije promenio u doslednom sprovođenju svoje repetitivno samozadovoljavajuće karijere. Njegove privatne i po mnogo čemu infantilne fascinacije su sticajem raznih okolnosti i srećnog tajminga, uspevale da proizvedu bitno i originalno filmsko delo, što su početkom devedesetih Petparačke priče definitivno bile. Njegov novi film uspeva tek u tome da bude zabavan. Međutim, posle braće po oružju, pretencioznih i preozbiljnih filmova kao što su Pritajeni tigar, skriveni zmaj, Matrix ili Heroj, koji borilačke veštine koriste u kontekstu metafizičkih, ili lirskih zapleta, ovaj film svojim zabava–radi–zabave pristupom predstavlja dugo očekivano osveženje.
Kill Bill je nastavak Tarantinovog konzistentnog interesovanja za fenomene treš kulture. Ovoga puta to su kung-fu filmovi, poreklom iz Hongkonga i Japana pomešani sa njegovim standardnim špageti vestern i pulp-fiction fascinacijama. Ipak, ovom filmu nedostaje dosta toga što je bilo osnova njegovog scenarističkog i rediteljskog pečata. Film je potpuno simplifikovane strukture koja po složenosti podseća na spisak za pijacu. Spisak, umesto namirnica, sadrži pet imena. „Nevesta“, kako se naziva lik koji glumi Uma Turman, u osvetničkom pohodu ubiće svih petoro. That’s all falks. Pažnja reditelja je usmerena prema uzastopnim scenama borbe i malo čemu drugom. Radnja je prva žrtva ovakvog koncepta, rascepkana je na epizode i lišena neizvesnosti. Komplikovanih sižea, na koje smo navikli u njegovim filmovima, ovde nema. Od pravolinijskog pripovedanja odustaje samo u par navrata, uglavnom da bi uveo novog junaka.
Likovi, drugo bitno obeležje Tarantinovih filmova, krajnje su uprošćeni. U njegovim ranijim ostvarenjima bili su tako živi i uverljivi zahvaljujući tome što nisu mogli da prestanu da brbljaju o svemu i svačemu. Slušali smo ih kako pričaju o Madoni, bakšišu, masaži nogu, metričkom sistemu, pravom dobu dana za duvanje, veličini dupeta i sl. Ovaj film ima samo malo više dijaloga nego crtać o Ptici trkačici. Svi likovi su, sem par sporednih, ukalupljeni u kliše tipova koje viđamo po B filmovima. Iako su većinom u pitanju žene, ovo je jedan izrazito muški film, gde ideološka matrica kič mačoizma deluje besprekorno. Glavni protagonisti se, sa patetičnom ozbiljnošću, služe nemuštim pseudoherojskim diskursom, koji bi trebalo da liči na nešto za šta Tarantino misli da je istočnjačka mudrost. Nakon što čujete ovakav monolog: „Vi srećnici koji još imate svoje živote ponesite ih sa sobom! Međutim, ostavite udove koje ste izgubili. Oni sada pripadaju meni“, ne preostaje vam ništa drugo nego da počnete da se smejete. Tu se negde krije glavni kvalitet filma, ta neuhvatljiva blizina pompezne gluposti i autoironije koja proizvodi tarantinovski humor. S tim specifičnim humorom povezano je i pravilno shvatanje nasilja u filmu. U stotinak minuta „Nevesta“, u kameru, ubija između 80 i 90 ljudi. Sve je zaliveno, pa verovatno, cisternom lažne krvi. Ali, i pored toga ovo nije nasilan film. Nasilja ima u tolikoj meri da proizvodi efekat stripovske nestvarnosti i u jednom trenutku prelazi u čistu zabavu.
Kill Bill vrvi od žanrovskih citata, kojih ima skoro u svakom kadru. U vezi s tim evo jednog instant kviza za male kilbilaše: pronaći što je moguće više citata iz remek–dela slične orijentacije. Ako je odgovor preko 20, vi ste luzer koji je gledao previše loših filmova. Šalu na stranu, pomisliti da ovaj film ima veze sa japanskom samurajskom tradicijom naivno je kao i pomisliti da je Indijana Džons film o arheologiji ili neki od filmova iz serijala o Džemsu Bondu film o Britanskoj obaveštajnoj službi. Radi se, zapravo, o Tarantinovoj posveti specifičnom doprinosu kung-fu filmova svekolikom trešu kojim je bio zadojen u detinjstvu. Kako stvari stoje, o dotičnom detinjstvu još ćemo čuti.
Ovaj Titanik treša je pre svega jedan zabavan film koji se ne stidi svojih namera. Po pristupu, ovo je filmovani strip. Po količini prerađenog đubreta, ovo je jedan ekološki film. Zasniva se, isključivo, na iskustvu gledanja filmova i nema nikakve veze sa bilo kojim iskrenim osećanjem, realnom situacijom ili životnom pričom. Kada i Kill Bill 2 stigne za nekoliko meseci, zajedno mogu imati veliku budućnost kao omiljeni izbor svih vozača autobusa na onim noćnim relacijama do Crnogorskog ili nekog drugog primorja, sledećeg leta.
