Majstori, majstori…

Kad pravi majstor uzme nešto da radi, onda on radi. Kad amater uzme da radi to isto – onda on majstoriše. Razlika je u tome što je Bog u svojoj beskonačnoj mudrosti udesio stvar tako da majstor prvo bude šegrt, pa kalfa, pa ide u fremt, pa tek posle nekoliko godina postane majstor i dobije majstorsko pismo. Zato majstor odgovara za svoj posao, a često daje i garanciju. Amater, međutim, radi pod pretpostavkom „kako ispadne – ispadne“ i po metodologiji „štapa i kanapa“; ali, kad majstora nema, dobar je i amater. Po skromnom poliglotskom iskustvu ovog autora, jedino Francuzi imaju reč koja odgovara našem „majstorisanju“: bricolage.

Amater majstoriše zato što to voli ili – ponekad – mora. Amateri imaju svoje dragocene zbirke alata za sve: od auta, preko bicikla pa do drveta i bravarije. Te su zbirke eklektične i, jednom reči, postmoderne; takve se kod ozbiljnog majstora ne mogu naći, jer pravi majstor ima alat samo za svoj zanat. Amateri koji za sebe misle da imaju „zlatne ruke“, kako njihove mame i žene vole da kažu, ponekad nakupe impresivnu zbirku raznih alata; nije nikakvo čudo što čitava jedna industrija jevtinog i nekvalitetnog alata parazitira na kućnom majstorisanju. Ozbiljan amater brzo nauči zašto burgija ili „gedora“ kupljene za male pare ubrzo puknu; mnogo kasnije naučiće zašto pravi majstori idu na zanat, umesto da odmah objave oglas u onim raznim oglasnicima i krenu u posao.

Kvalitetno i uspešno majstorisanje zahteva duboki duševni mir i prirodnu nadarenost. Jedino uz te dve osobine majstor-amater može da stekne potrebno iskustvo. Prirodni dar podrazumeva umetnost slušanja i hvatanja fazona od pravih majstora. Posle nekog vremena javljaju se prvi znaci zadovoljstva: čovek se specijalizovao za ovo ili ono, pa mu ide od ruke; popravlja prijateljima „zippo“ upaljače, kao vaš autor; tapecira nameštaj, kao jedna moja prijateljica; i u tom pravcu. Napredujući usput, pored svog glavnog profesionalnog života, majstor-amater uči svakakva korisna znanja: da se ventili šteluju „na hladno“, a karburator „na vruće“, na primer; da ne valja silom, nego pameću; da u rupu u zidu pored tipla uvek ide i drvena kajlica; da prilikom rasklapanja bilo kog uređaja delove treba vraćati istim redom kojim su vađeni; da ne valja da ostane višak delova, jer su pametni inženjeri godinama radili na istraživanju i razvoju tog uređaja, pa zbog toga taj naizgled suvišni deo ima svoje mesto u kosmosu; i – najvažnije od svega – mnogo više nego što ste mislili, da ima slučajeva kad se treba obratiti pravom majstoru. Napredak tehnologije ponekad eliminiše amatere: kompjuterski kontrolisani sistemi za ubrizgavanje goriva, na primer, traže svoje kontrolne uređaje, velike i skupe; nema više štelovanja u garaži ili pred kućom.

Ali, svet nauke i tehnike širi se i osvaja svakodnevni život u najbanalnijim detaljima. Majstorisanje postaje sve neizbežnije, jer teško da ćete naći majstora da vam promeni osigurač, da vam instalira prekidač na električnom kablu, da vam počisti đubre iz kompjutera, da vam razvuče telefonske kablove po kući, da vam popravi plovak rezervoara na WC-u, da vam zalepi ovo ili ono; ozbiljni majstori bave se složenim poslovima, tako da treba znati one jednostavne. Poznavao sam jednu gospođu poetesu kojoj su osigurače i sijalice u kući menjali isključivo profesori elektrotehnike, a krvni pritisak merili isključivo najmanje primarijusi; ali, to je izuzetak. Običan svet mora da poznaje elementarne tehničke i zanatske stvari; to se nekad učilo u osnovnoj školi (O.T.O; opštetehničko obrazovanje).

Osim svega toga i drugih koristi, majstorisanje pruža ljudima drugih zanimanja ono retko i duboko zadovoljstvo da odmah vide rezultat rada svojih ruku. Veliko je uživanje popraviti ili napraviti nešto za šta se niste školovali, pa makar to ispalo krivo i sklepano, kao da su ga pravila deca za ručni rad. Neka vam posle kažu da je to „skarabudženo“ (termin rezervisan za rezultate majstorisanja); važno je da nije smandrljano. Vaših ruku delo, sve i kad je nesavršeno i skarabudženo, nosi u sebi jednu toplinu, jednu autentičnost i ponekad jedan sklad (wu, kažu Japanci) koji ga izdvaja. Jedna Zen anegdota govori o posudi za čaj koja je bila toliko lepa i savršena da joj je nešto falilo i iritiralo posmatrača; onda je neko slučajno razbio posudu (da li je bilo baš slučajno treba pitati dr Frojda, F.M. Dostojevskog i kneza Miškina!), pa ju je Zen učitelj zalepio; tek tada je bila zaista savršena. Zato je – između ostalog – Bora Ćosić svojevremeno toliko isticao lepiteljski zanat: taj je zanat vrhunac majstorisanja.

I na kraju, majstorisanjem se iz nekog razloga više bave muškarci nego žene (mada ima blistavih izuzetaka). Biće da je to iz dva razloga: kao prvo, iz neispunjene potrebe da stvore nešto opipljivo i smesta proverljivo, što žene inače rade stalno; kao drugo, da ženku impresioniraju svojom svestranošću, da je uvere kako se na njega može osloniti u svemu, pa i stvarima svakodnevnim (sa ženske tačke gledišta, kaže Robert Muzil, muško je ionako tek predmet za naslanjanje glave…). Bilo kako bilo, majstorisanje donosi plodove; to što neke žene gunđaju jer njihovi muški imaju „hobije“, tek je puko licemerje, kao i nežno-majčinska kuknjava da „onaj moj ni osigurač ne zna da promeni“. Prvo gunđanje je oblik hvalisanja „kako sam se u stvari dobro udala“; druga kuknjava je isto takvo hvalisanje: „kako se on dobro oženio“.

Majstorišite, dakle, muškarci i žene podjednako: videćete da je „vaših ruku delo“ nešto smirujuće i ohrabrujuće, dobro za živce i za kardiovaskularni sistem. Napravite, popravite i zalepite nešto konkretno, a ne neku „teoriju“, „studiju“ ili „procenu“; nešto što se dade opipati i videti odmah, nešto što posle vaše intervencije radi ili je opet čitavo; biće vam mnogo lakše.