Nacionalno sumnjivo lice

Mlađan Dinkić je u nedelju suzio krug „sumnjivih lica“: ranije izrečenu tvrdnju Miroljuba Labusa da je najnovije medijsko razvlačenje slučaja Nacionalna štedionica zasluga Bogoljuba Karića, potpredsednik G17 plus dopunio je novom škakljivom informacijom. Prema njegovim rečima, naime, „kampanja“ protiv G17 plus počela je nakon sastanka u DS-u, kome su prisustvovali Zoran Živković, Boris Tadić, Dragoljub Mićunović, Žarko Korać i Goran Svilanović. Baš u tom društvu, otkrio je Dinkić, Labus je izrekao onu već čuvenu „previše otvorenu tvrdnju“ da „Karići moraju da vrate pare koje im je dao Božidar Đelić“ (35 miliona evra na ime ekstraprofita koji su Karićevoj kompaniji vraćeni u decembru). Nastavak Labusove rečenice Kariću je morao zazvučati još strašnije, jer se odnosio na glavni izvor njegovog profita – kompaniju Mobtel, koja ima nerešen vlasnički odnos s državom, i za koju je lider G17 plus planirao prodaju, posle koje bi sav novac bio uplaćen u Penzioni fond. Dan nakon toga, tvrdi Dinkić, „najmanje dve televizije, pet dnevnih novina i jedan nedeljnik koje kontroliše Karić“ počeli su ponovo da prenose tvrdnje prema kojima je, pojednostavljeno rečeno, zaslugom Dinkića i drugih članova G17 plus, kapital Nacionalne štedionice (NŠ) preliven u nekoliko privatnih džepova.

Dinkićevu teoriju dodatno je zakomplikovao Boris Tadić. Nosilac liste DS-a, gostujući u istoj TV emisiji, „zapretio“ je potpredsedniku DSS-a Draganu Maršićaninu, da bi, iznerviran uvredama koje kontinuirano trpi od DSS-a, sada DS mogao da počne javno da se bavi aferama DSS-a, pa je, u tom kontekstu, pomenuo nove akcionare NŠ-a i finansijere stranke Vojislava Koštunice, ostavljajući utisak da je reč o istim osobama.

Kako je i zašto baš Nacionalna štedionica postala sredstvo za političko obračunavanje?

Sve je krenulo početkom novembra prošle godine, kada su, odgovarajući na Dinkićeve optužbe za finansijski kriminal, Liberali Srbije ministra policije Dušana Mihajlovića potegli pitanje dokapitalizacije, ali i celokupnog poslovanja NŠ-a. Nekako istovremeno, čim se nevoljno oprostila od dužnosti ministra saobraćaja, nešto je tim povodom imala da izjavi i Marija Rašeta-Vukosavljević, čiji je rad takođe bio predmet optužbi G17 plus, a onda se na istu temu oglasio i ministar finansija Božidar Đelić. Predizborna kampanja bila je u jeku, pa je i Đelićevu priču bilo lako shvatiti kao predizboni obračun s konkurencijom (Dinkić sada tvrdi da je Đelić svojom pričom o Štedionici „pokrenutom iz stranačkih razloga“ oborio izborni rezultat G17 plus za dva procenta).

Ipak, desilo se i nešto konkretnije od predizbornih izjava – sredinom decembra Ministarstvo finansija sačinilo je izveštaj o poslovanju NŠ-a, kojim je ustanovljeno da su većinski vlasnici te institucije, koji imaju ukupno 54,22 odsto kapitala, šest firmi koje kontrolišu „of šor“ kompanije. Prema toj analizi, postoje osnovane sumnje da dotičnih šest firmi nemaju bonitet da bi bile akcionari NŠ-a, da se radi o međusobno povezanim licima, kao i da dokapitalizacija nije dovela do realnog povećanja potencijala sporne banke. Sve je to, ipak, bilo nedovoljno za nedvosmislen zaključak o mahinacijama oko NŠ-a, jer je Republički sekretarijat za zakonodavstvo praktično vratio Ministarstvo finansija na popravni, ukazavši da izveštaj „sadrži određene pravnotehničke nedostatke“.

SPONTANO: Slučaj NŠ ni u jednom trenutku predizborne kampanje političari nisu u potpunosti zaboravili, ali su se, zaista, mediji neko vreme bavili drugim temama. Ali, polovinom januara, u jeku pregovora oko formiranja vlade, u nekoliko dnevnih listova istog dana pojavio se gotovo identičan tekst koji govori o ulozi G17 plus u sumnjivim rabotama vezanim za dotičnu banku. Iz G17 plus odmah je stiglo tumačenje s početka teksta – funkcioneri te partije su čisti ko suza, pa Karić, baš zbog toga što ne može da ih kontroliše, pokušava na sve načine da spreči ulazak te stranke u vladu i tako zaštiti svoju poslovnu imperiju od najavljenog preispitivanja poslovanja. Beogradskom političkom čaršijom, međutim, kružilo je tumačenje Labusove rečenice o „preteranoj iskrenosti“, koje nije sasvim u saglasnosti s Dinkićevom nedeljnom prozivkom sumnjivih. Prema toj verziji, „ptičicu“ koja je informisala Karića trebalo je tražiti u redovima koalicije SPO–NS, a argument su bile učestale izjave Velimira Ilića da u budućoj vladi nema mesta za Dinkića, kao i istaknuto mesto koje je, u programu BK TV-a, pripalo poseti grupe čačanskih biznismena, s Ilićem na čelu, Udruženju preduzetnika u kome Karić ima značajnu ulogu. S tom teorijom slagalo se i iznenadno saopštenje Predsedništva G17 plus, kojim se govori o potrebi dogovora između DS-a, DSS-a i G17 plus, dok se SPO–NS ni rečju ne pominje.

Posle prilično očiglednog pokušaja obrijanog Karića da podstakne medijsku prozivku Dinkića i čitavog G17 plus, stvar je, paradoksalno, postalo moguće gledati iz sasvim suprotnog ugla: svako bavljenje slučajem NŠ sada se lako može tretirati kao ispunjenje zadatka dobijenog od predsednika BK grupe, s jedinim ciljem da se imperija Miloševićevog tajkuna zaštiti od zastupnika narodnih interesa u liku Mlađana Dinkića.

Ipak, neozbiljno bi bilo reći da je činjenica da je NŠ postao moneta za potkusurivanje sukobljenih političara i sredstvo u borbi za zaštitu interesa jednog „kontroverznog biznismena“ sama po sebi dokaz da su sve tvrdnje o poslovanju i dokapitalizaciji dvogodišnje, ali već moćne finansijske institucije samo puke izmišljotine.

RAZLOZI: Priča je komplikovana, i zato je neophodan hronološki pristup: Nacionalna štedionica osnovana je krajem 2001. godine, uz neblagonaklon stav Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda („nepodobna, suvišna i kontraproduktivna inicijativama privatnog sektora“). Jedan od razloga za osnivanje NŠ-a bila je potreba da se servisira devizna štednja za banke koje su u stečaju – stručnjaci Svetske banke smatrali su da je potrebno raspisati tender za taj posao, a domaći učesnici na sastancima branili su ideju osnivanja nove institucije tvrdnjom da nijedna postojeća banka nije zainteresovana za taj posao, kao i da će Štedionica biti privatizovna kad državi to bude odgovaralo. Bilo je to, podsećanja radi, nakon gašenja četiri velike banke i u vreme transformacije Zavoda za obračun i plaćanje (ZOP) i prelaska platnog prometa u banke. Činjenica da su gašenjem ZOP-a (koji je servisirao i velik deo isplate stare devizne štednje) mnogi ostali bez posla takođe je bila razlog za osnivanje nove banke, koja bi preuzela deo radnika Zavoda.

Za razliku od Đelića, koji tvrdi da je Štedionica osnovana odlukom savezne vlade, direktor NŠ-a Bojan Stanivuković kaže da je ona osnovana kao komercijalna banka – akcionarsko društvo u koju je trinaest uglednih banaka, osiguravajućih društava i domaćih firmi udružilo svoje uloge i interese. Ugovor o osnivanju zaključen je 26. decembra 2001. godine, sa osnivačkim kapitalom od 364.000.000 dinara, odnosno pet miliona dolara. Stanivuković kaže da je postojao i „opšti milje političkog konsenzusa relevantnih političkih faktora“.

Đelić je više puta govorio o „usmenom dogovoru“ o većinskom učešću države u kapitalu i rukovođenju novom finansijskom institucijom, postignutom na sastanku kojem su, pored njega, prisustvovali pokojni premijer Zoran Đinđić, Mlađan Dinkić, tadašnji guverner NBJ-a, ministar saobraćaja Marija Rašeta-Vukosavljević i drugi. Stanivuković kaže da je prema tom dogovoru državi trebalo da pripadne 30 odsto kapitala NŠ-a, a po 35 odsto domaćim privatnim akcionarima i stranim licima.

Istovremeno, direktor NŠ-a odbacuje Đelićevu tvrdnju o „izigravanju dogovora“. Đelić, naime, kaže da od samog početka država nije imala kontrolu nad osnivanjem i poslovanjem NŠ-a, ističući da je u trenutku osnivanja Štedionice država indirektno, preko savezne vlade, kroz učešće u vlasništvu Jubmes i YU Garant (sadašnje Srpske) banke imala samo 48,08 odsto akcija NŠ-a.

Stanivuković, međutim, kaže da je, u trenutku osnivanja država posredno raspolagala sa 62,50 odsto kapitala NŠ-a, zahvaljujući svom udelu u vlasništvu Jubmes banke, koja je raspolagala sa 38,46 odsto akcija NŠ-a, YU Garant banke (9,62), Beopetrola (9,62) i DDOR Novi Sad (4,81).

Nejasno je, međutim, zašto nije prihvaćen predlog da se proceni vrednost imovine ZOP-a, koja je data na korišćenje NŠ-u i tretira se kao osnivački ulog države. Umesto toga, Republika Srbija je postala neposredni akcionar NŠ-a tako što je iz budžeta izdvojila 73,5 miliona dinara za otkup akcija Jubmes banke, i tako 14. novembra 2002. postala vlasnik 13,83 odsto akcionarskog kapitala NŠ-a.

Štedionica je, kao i 13 drugih banaka (Komercijalna, Delta, Cepter, Vojvođanska…), krajem 2002. sa NBJ-om zaključila ugovor kojim je dobila pravo na trogodišnje besplatno korišćenje poslovnog prostora ZOP-a, uz obavezu preuzimanja dela zaposlenih radnika. Prema Stanivukovićevim rečima, NŠ koristi 4,2 odsto ukupnog poslovnog prostora ZOP-a „i to neadekvatnog“, a preuzela je 616, odnosno deset odsto radnika ZOP-a.

MARKETING: Direktor NŠ-a kaže i da ime koje ta banka koristi nikad nije trebalo da predstavlja izraz vlasničke strukture, već je to bio marketinški potez s ciljem da nova finansijska institucija postane opšteprihvaćena od svih slojeva stanovništva i s jasnom teritorijalnom strategijom poslovanja u svim krajevima zemlje. Takvi slučajevi postoje i u međunarodnoj praksi (npr. National Bank of Grece, koja takođe nije državna banka).

Ipak, kombinacija imena, učešća najviših državnih funkcionera na otvaranju NŠ-a, koji su pred TV kamerama ulagali novac upravo u tu banku, preuzimanja posla isplate stare devizne štednje i korišćenja poslovnog prostora ZOP-a, stvorila je kod građana utisak da je reč o banci iza koje stoji država.

Prema rečima nekoliko ekonomskih eksperata i brokera koje je „Vreme“ konsultovalo, mogući glavni razlog za spor oko NŠ-a posledica je upravo isplate stare devizne štednje, koja je poverena Štedionici. Jer, za razliku od Stanivukovića koji tvrdi da NŠ ima dva miliona dinara godišnjih troškova na ime isplate devizne štednje, prema tumačenjima konkurencije, trgovina akcijama devizne štednje, na način na koji posluje NŠ, donosi ogroman profit za tu instituciju. A sve to na štetu malih štediša koji obično svoje obveznice unovče odmah, na šalteru NŠ-a, jer im je tako jednostavnije ili čak ne znaju da bi to mogli da učine po znatno povoljnijim uslovima kad bi se obratili nekoj brokerskoj kući. Dokaz za tu tvrdnju, ekonomski pismeni čitaoci mogu da pronađu u neobičnom rasponu cena obveznica u bilo kom od izveštaja koji se redovno objavljuju u štampi. Laicima za ekonomiju zanimljiv bi mogao biti drugi argument: zar bi se uspešni srpski biznismeni interesovali za dotičnu firmu kad ne bi bilo reči o visokom profitu?

Najzad, priča koja čini okosnicu čitave afere: prema Đelićevoj tvrdnji, u trećoj dokapitalizaciji banke učestvovale su firme za koje postoji „osnovana sumja da nemaju bonitet“. Prema njegovim rečima, otkriven je „čudan finansijski čvor“ između NBJ-a, NŠ-a, Evroaksis banke iz Moskve i učesnika u dokapitalizaciji NŠ-a.

OSTRVA: Opet malo hronologije: Izmenama i dopunama Zakona o bankama i ostalim finansijskim organizacijama, određeno je da su banke dužne da najkasnije do 31. decembra 2003. dostignu cenzus od deset miliona evra (odluka guvernera je precizirala dinamiku dokapitalizacije – do 31. decembra 2002. šest miliona, do 30. juna 2003. osam miliona). Skupština NŠ-a zato je 20. maja 2002. donela odluku o drugoj emisiji deonica, da bi, na kraju te emisije, prema Stanivukovićevim rečima, država raspolagala sa 41,31 odsto kapitala NŠ-a.

Treća emisija raspisana je u februaru 2003, a završena 10. septembra 2003. Nakon nje udeo države smanjen je na 25,23 odsto kapitala, odnosno, prema Stanivukovićevim rečima, najpre na dogovorenih 30 odsto. Ali, onda je prodat Beopetrol, preko koga je država imala posredno učešće u NŠ-u, pa je time i smanjeno to učešće. Đelić tvrdi da posle te dokapitalizacije, 54,22 odsto kapitala NŠ-a ima šest firmi, čiji su većinski vlasnici „of šor“ kompanije sa Devičanskih ostrva, Grenadina i Ostrva Sveti Vinson, kao i jedna firma iz Beča. Reč je o firmama Mali kolektiv (13,67 odsto), Elim (13,67), Pima (9,87), Dajners klub (6,92), Skvadra (5,09) i Principal (5 odsto). Prema pismu koje je Stanivuković, nakon izbijanja afere, uputio premijeru Zoranu Živkoviću, na sednici Skupštine NŠ-a od 27. februara 2003. odluka o izdavanju treće emisije donesena je „uz aktivno učešće opunomoćenog predstavnika Vlade Republike Srbije, o čemu postoji odgovarajuća dokumentacija“. Đelić, međutim, tvrdi da predstavnici Vlade u UO Štedionice nisu znali za detalje transakcije.

Prema tvrdnji ministra finansija i njegovih saradnika, postoji osnovana sumnja o povezanosti nekih od novih akcionara NŠ-a, zahvaljujući čemu njihov ulog prelazi zakonski cenzus od 15 odsto. Stanivukovićev kontraargument leži u činjenici da je emisiju kao uspešnu odobrila Komisija za hartije od vrednosti i upisana je u sudski registar.

VEZE: Đelić posebno ističe firme Mali kolektiv i Elim, koje zajedno imaju preko 27 odsto akcija, što znači da im je za kupovinu akcija bila neophodna saglasnost NBJ-a. Stanivuković je već preko medija demantovao da postoji povezanost te dve firme, a prema podacima kojima raspolaže NŠ, prema saznanjima „Vremena“, Mali kolektiv je registrovan na izvesnog Milana Škorića i firmu Anglo juropijen marketing sa Devičanskih ostrva, gde je do marta 2001. Vuk Hamović bio zapisan kao prvi čovek, dok se firma Elim, bar zvanično, vodi na dva imena – Igor Gorohov (Beč) i Aleksej Gorohov (Moskva). Zvanični podaci, prema našoj informaciji, međutim, kažu i da su vlasnici firme Pima Pluto International Vojin, Olivera, Vladan i Jelena Lazarević, a najobičnije internet „guglovanje“ dovoljno je za podsećanje da su se Vuk Hamović i Vojin Lazarević, u ime londonske kompanije Energy Financing Team (EFT) u avgustu prošle godine medijski prepucavali s Ministarstvom energetike oko izvesne trgovine sa Elektroprivredom Srbije i Naftnom industrijom Srbije.

„Postoji osnovana sumnja da je moćni energo-lobi, koji čine Euroaksis banka iz Moskve, te EFT, uvoznici struje i nafte, pokušao da preuzme NŠ“, upozorio je više puta ministar Đelić. On i njegovi saradnici, objašnjavajući ulogu Euroaksis banke iz Moskve (iz koje je Kori Udovički povukla depozit Narodne banke čim je došla na funkciju guvernera), ustvrdili su da je većina novih akcionara, zapravo, dobila kredit od Evroaksis banke da bi upravo tim novcem kupili akcije NŠ-a, „što znači da se novac samo papirološki prošetao, a da dokapitalizacija nije dovela do stvarnog povećanja kapitala NŠ-a“.

Stanivuković tvrdi da su i te optužbe neosnovane i na čitavu priču odgovara kontrapitanjem: „A šta da je sve urađeno preko neke druge banke, Dojče banke na primer?“ Jer, u čitavoj priči o Euroaksis (bivšoj Veksim) banci nije bitan samo obrazac – kredit, pa uplata akcija preko iste banke, već i činjenica da je reč o banci u kojoj je Dinkić držao depozit NBJ-a, a za koju deo medija tvrdi da je sada u vlasništvu – Vuka Hamovića.

Nagađanje medija o tome ko iza čega stoji i kako je ko do čega došao možda će ad akta staviti novi izveštaj Ministarstva finansija, koji se, prema najavama, očekuje tokom ove ili sledeće sedmice (kao i izveštaj o vraćanju novca od ekstraprofita Kariću). Deo priče proveriće i Narodna banka Srbije, koja je svim bankama u Srbiji naložila da do 1. marta dostave podatke o svakom akcionaru („sve do fizičkih lica, krajnjih vlasnika u lancu vlasništva“, njihovom učešću u vlasničkom kapitalu, kao i identitetu direktora i članova Upravnog i Nadzornog odbora akcionara, o tome kog akcionara predstavlja u Upravnom, odnosno Nadzornom odboru, gde su zaposleni, kao i osnovne podatke o svakom od njih.

Đelić, koji priznaje da snosi deo odgovornosti za nastali problem, koji se sastoji u tome što je „verovao Dinkiću i Stanivukoviću“, već je nagovestio rešenje u vidu pretvaranja novca akcionara u depozit kod NŠ-a, posle čega bi se ta banka pripojila „jednoj drugoj, naravno državnoj instituciji“. Đelićev mandat je pri kraju, a kao budući ministar finansija pominje se upravo Mlađan Dinkić. Stanivuković, koji demantuje tvrdnje da je član G17 plus i „Dinkićev čovek“, s druge strane, kaže da je uveren da je poslovanje NŠ-a potpuno u skladu sa zakonom. A što se institucija tiče – da su ozbiljno funkcionisale i sarađivale i do sada, čitave ove priče možda ne bi ni bilo.