Šta su različite grupe birača želele na izborima u decembru 2003.
Pregovori o postizbornim koalicijama i o konstituisanju skupštine Srbije raspiruju ideološke i partijske svađe oko toga šta su birači rekli i ko to ispravno tumači.
Mereno ideološkim samoprepoznavanjem, sredinom 2003. levičara je bilo sedam odsto, onih na levom centru deset, u centru 28 odsto, na desnom centru deset, na ekstremnoj desnici četiri, a 41 odsto nije umelo da se izjasni.
Kad se analiziraju iskazi ispitanika o ključnim pitanjima (stavovska diferencijacija) tri odsto je na levici, 37 na levom centru, 49 na centru, deset na desnici, četiri na ekstremnoj levici, a 41 odsto ne zna da odgovori.
Ove interesantne indikacije objavili su krajem decembra 2003, praktično pred samu izbornu tišinu, istraživači Instituta društvenih nauka Jovan Komšić, Dragomir Pantić i Zoran Đ. Slavujević u naučnom radu „Osnovne linije partijskih podela i mogući pravci političkog pregrupisavanja“.
Dobre vesti iz tog istraživanja su da je posle 2000. nesporno manja zastupljenost ekstremnih, bigotnih oblika nacionalizma, kao i realistično prilagođavanje mirovnim postdejtonskim konsideracijama i međudržavnim relacijama u regionu.
Loše vesti predstavlja indikacija o ponovnom rastu etničke distance i o tome da će prevladavanje nacionalističko-kesnofobnog nasleđa biti dugoročan i težak posao .
Ose podela „nacionalno–građansko“ i „tradicionalizam–modernizam“ se u velikoj meri preklapaju, zaključuju istraživači.
U „lovu“ na glasače teška ekonomska i socijalna situacija primorala je i stranke desne ili centrumaške ideološke pozicije da ističu u prvi plan socijalne zahteve i da se pomeraju ka centru ili čak ka levom centru.
Tako na primer DS pokušava da se premesti sa pozicije malo desno od centra (liberalni ekonomski program, takozvana šok terapija), na poziciju socijaldemokratije.
G17 plus, tvorac sadašnjeg liberalnog programa privatizacije i reformi, prelaskom u status političke stranke potencira značaj socijalnog programa, aktivnu ekonomsku politiku vlade i slično.
DSS oficijelno stranka „umerene desnice“ insistira na određenju Srbije kao socijalne države, na socijalnoj pravdi, postepenoj i pravičnoj privatizaciji praćenoj snažnim socijalnim fondovima i slično.
Delovanje SRS-a, partije „desnog centra“, uvek je bilo impregnirano populističkim stavovima i demagoškom retorikom u pogledu socijalnih pitanja itd.
U odeljku ove studije koji nosi naslov „Pozicioniranje relevantnih stranaka u Srbiji na osi levica–centar–desnica“ Zoran Đ. Slavujević pravi upečatljiv fotorobot relevantnih stranaka, na osnovu njihovih programskih stavova, ponašanja u praksi tokom proteklih trinaest godina, ideološkog i političkog samoprepoznavanja glasača:
Socijalistička partija Srbije – partija levice
Nastala preimenovanjem ranije SKS i ujedinjenjem sa SSRNS, SPS deluje kao partija kontinuiteta. Ona na ideološkom planu zadržava socijalizam kao cilj društvenog razvoja, revidira svoj raniji stav o tome da društvena svojina predstavlja osnov socijalizma i usvaja stav o ravnopravnosti svih oblika svojine u okviru mešovite privrede (Osnove programa SPS-a 1992), zadržava snažan državni intervencionizam, raubuje infrastrukturne sisteme i poljoprivredu u cilju očuvanja socijalnog mira, zabranjuje otpuštanje radnika u vreme sankcija međunarodne zajednice, obećava besplatno školovanje i zdravstvenu zašitu.
SPS deluje i kao partija diskontinuiteta – 1990. menja ime, program i znak partije kao i Ustav Srbije, legalizuje višestranački sistem uz velike ideološke rezerve prema predstavničkoj demokratiji uz prenaglašavanje oblika neposredne demokratije, ukida samoupravljanje, pristaje, makar deklarativno, na privatizaciju, tržišnu privredu…
Programski SPS se na osnovu nekih šest indikatora, prema Slavujevićevoj analizi, pozicionira u levom centru. SPS, međutim, ima i karakteristike stranke ekstremne levice, sudeći prema radikalnim sredstvima političke borbe (progoni i fizički obračuni s političkim neistomišljenicima, represija kao put rešavanja međunacionalnih sporova, rat kao sredstvo rešavanja međudržavnih i međuetničkih konflikata), prema načinu upravljanja državom i društvom (potpuna koncentracija vlasti u rukama Slobodana Miloševića, dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom vlašću, svođenje parlamenta na mesto za legalizaciju već donetih odluka itd.).
Posle izbornih poraza 2000, izručenja Slobodana Miloševića Hagu i odvajanja dela stranke, temeljni programski stavovi stranke se ne menjaju.
Neke najavljene značajne promene tokom 2003, s pokušajem konsolidovanja stranke, nisu dale rezultat do kraja 2003. Tokom 2003. jača orijentacija pristalica SPS-a ka levici (45 odsto njih vide sebe na levici, a 23 na levom centru).
Oficijelno programsko pozicioniranje SPS-a kao partije levog centra odgovaralo je strukturi pristalica SPS-a do 1992. godine kada su među njima dominirali radnici. SPS se na vrhuncu svoje moći deklarisao kao opštenarodna partija najbliža radnicima, seljacima. Sredinom devedesetih SPS je transformisan u ruralnu partiju poljoprivrednika, neaktivnog dela biračke populacije, najmanje obrazovanih, siromašnih, najstarijih birača.
DSS – partija centra koja se pozicionira kao partija desnog centra
DSS se oficijelno pozicionira kao partija desnog centra (V. Koštunica, Izborna Skupština DSS-a 17. juna 2003) i izrazito prokapitalistička partija (Program DSS-a, 1992), koja tvrdi da se pobedom na izborima ne završava borba protiv komunizma (Koštunica, „Politika“ 17. decembra 1992). Ova stranka se zalagala da se proglase nevažećim svi pravni akti Drugog zasedanja AVNOJ-a, rehabilituju nevine žrtve komunističke vladavine i obeštete oštećeni.
DSS u privatizaciji vidi najvažniji zadatak na području ekonomije, zalaže se za privatizaciju na principu ekonomske racionalnosti, državne arbitraže i socijalne pravde (Program DSS-a 1992). Odnos prema tržištu je ambivalentan – s jedne strane bio je za favorizovanje sitnokapitalističkog sektora, slobodnog tržišta, potpunu slobodu kretanja kapitala i radne snage, uključivanje u svetsko tržište, minimalnu ulogu države, a s druge strane zalagao se za socijalnu pravdu, odnosno „socijalnu državu“ (Program DSS-a, 1992) i naglašene razvojne funkcije države (Ekonomski program DSS-a, 1993), što u osnovi nije promenjeno do danas.
Programski DSS se pozicionira bliže desnom centru nego centru.
Međutim, DSS predstavlja stranku sa najmanje pristalica (posle SSJ) koji nisu u stanju da sebe pozicioniraju na osi levica–desnica, što, kako konstatuje Slavujević, ukazuje da DSS privlači značajan segment nekompetentnih birača, onih sa nedovoljno izgrađenom ideološkom identifikacijom. Pristalice DSS-a sebe pozicioniraju više levo od centra, a vide DSS više desno od centra. Uočava se blago pomeranje pristalica DSS-a ka centru, a „levičarski“ segment među pristalicama obe stranke postojan je i čini deset do petnaest odsto ukupnog broja pristalica.
Za DSS glasa šest odsto ekstremnih levičara, 13 pristalica levog centra, 26 centrumaša, 13 pristalica desnog centra, tri ekstremnih desničara, a 39 odsto ne zna tačno gde se nalazi na ideološkoj osi.
Oficijelno i programsko pozicioniranje DSS-a u raskoraku je sa heterogenom socijalnom strukturom pristalica koja od DSS-a čini „narodnu partiju“, „partiju konglomerat“, zaključuje Slavujević. Ovim se razotkriva strukturni konflikt DSS-a. Pred tom strankom je dilema da li da bude partija konglomerat sa relativno širokom ali plitkom, nestabilnom i heterogenom podrškom zasnovanom velikim delom na 2000. godine izuzetno visokoj a kasnije sve manjoj popularnosti predsednika stranke, ili će se snažnije profilisati kao programski utemeljena stranka umerene desnice sa užom ali dubinskom podrškom.
DS – između centra i desnog centra
DS se određivao kao moderna partija građanskog centra (Izborni program DS-a, 1992), a pozicija žutog kruga u plavoj pozadini u vizuelnom znaku identiteta stranke ukazuje na poziciju nešto malo desnije od centra, piše Slavujević. U programu DS-a iz 1997. ova partija se definiše kao stranka centra koja „obezbeđuje ravnotežu opravdanih programskih ciljeva desne i leve političke tradicije“. U Programu DS-a iz maja 2001. stranka ovako deideologizuje svoju poziciju: „Mi demokrate smo svoje delovanje uvek zasnivali na svojim vrednostima, a nikad na ideologiji ili dnevnopolitičkom interesu.“
Dodatnu konfuziju izazvaće i prijem stranke u prolevičarsku Socijalističku internacionalu, zaključuje Slavujević.
Kad se meri samopozicioniranje pristalica DS-a, pet odsto njih su ekstremni levičari, tri odsto optira za levi centar, 48 su centrumaši, 13 je na desnom centru, šest ekstremnih desničara, a 25 odsto ne zna svoju ideološku odrednicu. Simpatizera levog centra među glasačima DS-a bilo je tri puta više 2001. nego 2003. godine kada je ova stranka ušla u internacionalu.
Programski, istraživači DS pozicioniraju desno od centra. Pristalice DS-a su najkompetentnije u razvrstavanju svoje stranke na osi levica–desnica, ali i među njima se uočava izvestan stepen konfuzije: oko 55 odsto njih deli centrumaške stavove, 28 stavove desnog centra, a 17 levog centra, a doslednih desničara ili levičara među njima nema.
Inače, u predizbornoj kampanji 1993. godine DS određuje srednji sloj i seosko stanovništvo kao svoju ciljnu grupu, ali posle preuzimanja vlasti od strane koalicije DOS 2000. pristalice DS-a se uglavnom regrutuju među mlađim, najobrazovanijim, najdinamičnijim biračima srednjeg i višeg sloja, dobitnicima u celokupnom procesu tranzicije.
Transformacija doskorašnjeg saveznika G17 plus vertikalno je prepolovila pristalice DS-a – obe stranke imaju sličnu strukturu pristalica. Ipak, dok se G17 plus profilisao kao urbana stranka, DS je postao u podjednakoj meri i urbana i ruralna stranka.
G17 plus – od desnog centra ka centru
G17 plus se oficijelno pozicionira kao stranka desnog centra (Uvod u politički program i Državni program evropske Srbije). Politička predistorija smešta G17 plus kao ekspertsku grupu u desni centar (naglašeno liberalni program ekonomskih reformi, radikalna i brza privatizacija) što će ostaviti traga i na programskim dokumentima stranke. Ipak G17 plus kao stranka pokazuje značajno pomeranje ka centru (napuštanje liberalnog shvatanja uloge države, zagovaranje „aktivne ekonomske politike“, jednakih šansi stranih i domaćih investitora, zaštite nacionalnih interesa u procesu privatizacije, insistiranje na socijalnoj solidarnosti, socijalnom dogovoru, borbi protiv siromaštva i stvaranje adekvatnog sistema socijalne zaštite). Programski stav o samostalnoj Srbiji mogao je da bude interpretiran kao skretanje stranke ka desnici, a Slavujević zaključuje da preračunavanje šta Srbija plaća a šta dobija od državne zajednice možda nije nacionalistički, a da može da bude populistički cilj. Ta ideja ima možda i marketinšku pozadinu pošto je promovisana tek pošto je DHSS usvojio Deklaraciju o redefinisanju odnosa Srbije i Crne Gore i o održavanju referenduma.
Na osnovu analize šest stavova iz Ekonomskog programa DOS-a, Uvoda u politički program G17 plus i Državnog programa Slavujević locira G17 plus u centar.
Pristalice G17 plus spadaju u ideološki najkompetentnije – njihova lična ideološka identifikacija poklapa se sa stranačkom. Među glasačima ima dvs odsto ekstremnih levičara, šest onih sa levog centra, 52 centrumaša, 14 onih sa desnog centra, deset ekstremnih desničara, a 17 odsto se ideološki ne prepoznaje.
G17 plus regrutuje pristalice uglavnom među mlađim, najobrazovanijim najdinamičnijim biračima srednjeg i višeg sloja, dobitnicima tranzicije, ali za razliku od DS-a izrazito među urbanim biračima. Kritika načina na koji se sprovodi privatizacija, naglašavanje socijalnih pitanja lociraju G17 plus nešto bliže centru od DS-a.
Srpska radikalna stranka – stranka levice ili desnice
Oficijelno SRS se pozicionira kao stranka umerene desnice (V. Šešelj, „Velika Srbija“). Međutim, praktični angažman ove stranke izaziva nedoumice kod istraživača. Po ekstremizmu u pojedinim stavovima (ekstremni nacionalizam, izolacionizam, u početku izraziti antikomunizam), Slavujević kvalifikuje SRS kao stranku ekstremne desnice, ali na nizu drugih pitanja (egalitarizam, kolektivizam, naglašena socijalna demagogija, ranija izrazita antiopoziciona orijentacija, koalicije sa JUL-om i SPS-om) uočava da se SRS-u mogu pripisati obeležja levice.
Po programskim stavovima SRS bi zaista mogao da bude svrstan i u stranke krajnje desnice, ali i u stranke krajnje levice, konstatuje Slavujević. Na osnovu ekonomskog programa, na primer, SRS spada u stranke liberalne orijentacije, ali zagovaranje snažnog državnog intervencionizma može da bude karakteristika stranaka i ekstremne levice i ekstremne desnice. U vreme izborne kampanje 1993. SRS je bio za etatizaciju društvenog vlasništva, odmah zatim za radikalnu privatizaciju društvene svojine prodajom putem licitacije uz obaveze novih vlasnika da ne smanjuju broj zaposlenih, a malo kasnije (1994) za jedan tačerovski koncept. Ili, na načelnom programskom planu (Program SRS-a) ova stranka svodi državu na monetarnu, poresku i socijalnu funkciju, ali se u razradi ovog načela vidi koncept jake centralizovane države.
I po izboru sredstava političke borbe SRS-u se mogu pripisati pozicije i krajnje desnice i krajnje levice. Ekstremizam, agresivnost u političkom delovanju ispoljavala se kroz otvorene teritorijalne pretenzije prema bivšim jugoslovenskim republikama, opredeljenje za rat kao rešavanje problema, slanje dobrovoljaca na ratišta širom bivše Jugoslavije, zagovaranje retorzije manjinskog življa, verbalni ekstremizam, i kroz brojne fizičke nasrtaje lidera SRS-a na neistomišljenike.
Među pristalicama SRS-a dominira 24 odsto radništva, 22 nezaposlenih, 21 penzionera. SRS se snažnije profiliše kao radnička stranka, a uz to ide i povećanje starosti glasača, povećanje procenta niže i srednje obrazovanih i najsiromašnijih birača.
Istraživači tako programski pozicioniraju SRS između centra, levog centra, sasvim različito od oficijelnog desničarskog pozicioniranja SRS-a.
Prošle godine istraživači su među glasačima SRS-a našli šest odsto ekstremnih levičara, 12 pristalica levog centra, 18 centrumaša, deset pristalica desnog centra, 25 odsto desničara. Godinu dana ranije, 2002, među njima nije bilo ekstremnih levičara, a bilo je šest odsto pristalica levog centra, 35 centrumaša, deset sa desnog centra, a 16 odsto desničara.
SPO – partija desnice
SPO, u dugom periodu najjača opoziciona partija u Srbiji koja je 2000. izgubila status parlamentarne stranke, sada se vratio i izbegava da se eksplicitno pozicionira na osi levica–desnica. Istraživači SPO svrstavaju u stranke desnice (naglašeni antikomunizam, nacionalizam, monarhizam, tradicionalizam, konzervativizam). SPO se zalagao za obnovu imovinskog sistema Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije, zagovarao neki tip dirižističkog modela, korporativističke tržišne privrede sa značajnim razvojnim funkcijama države. Društvenu svojinu smatrao je nasilnom i neravnopravnom kategorijom koja mora biti ukinuta (Program SPO-a 1993), pa je promovisao kombinovan model brze privatizacije – prodaja preduzeća pod komercijalnim uslovima, kombinovana sa radničkim akcionarstvom i besplatnom deobom ostatka društvenog kapitala stanovništvu (Tranzicija u Srbiji – SPO, 1995). Posle 1992. SPO je pokušavao bar retorički da se premesti na poziciju centra, da bi se posle odbijanja da se priključi koaliciji DOS vratio na pozicije desnice. Na Četvrtom saboru SPO-a u maju 2001. u novom Statutu SPO je definisan kao nacionalna stranka liberalnih građanskih i demokratskih opredeljenja, što bi moglo da implicira da se ta stranka nalazi na desnom centru, što lider SPO-a Vuk Drašković verbalno i potvrđuje u trenutku sklapanja koalicije s Velimirom Ilićem u novembru 2003. kada svoju stranku definiše kao demokratsku desnicu.
Pristalice SPO-a se postojano pozicioniraju bliže desnom centru, pa ova stranka ima u proseku najdesnije pristalice.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
