Najavljeni zakon o verskoj slobodi predviđa rešenje svih problema vezanih za Srpsku pravoslavnu crkvu, ali otvara niz pitanja koja se tiču statusa malih verskih zajednica
Početkom marta ove godine, novopečeni ministar vera u novoj vladi Srbije, Milan Radulović, najavio je kao jedan od njenih prioriteta skoro donošenje
zakona o verskoj slobodi. On je u intervjuu Tanjugu rekao da će taj zakon konačno legalizovati Srpsku pravoslavnu crkvu jer je apsurdno da SPC u matičnoj zemlji nema status javne crkve. Prema njegovim rečima, u sadašnjem zakonodavstvu postoji samo opšta ustavna odredba (u kojoj SPC nije pomenuta) o slobodi veroispovesti, pa SPC samim tim i ne postoji u našem pravnom poretku. Osim toga, ovaj zakon trebalo bi i da reši status onih verskih zajednica koje su registrovane kao udruženja građana. Međutim, upravo ovaj segment zakona otvara najveći broj pitanja jer, prema Radulovićevim rečima, zakonsko pravo na osnivanje verskih zajednica treba da ima u vidu stav da će država tu odluku prepustiti tradicionalnim verskim zajednicama. Kriterijum po kome je napravljena razlika između tradicionalnih, ili istorijskih, i onih drugih, netradicionalnih verskih zajednica je jednostavan: tradicionalne su one verske zajednice koje su pre početka Drugog svetskog rata važile kao priznate crkve u Kraljevini Jugoslaviji. Dakle, o tome da li će neka verska zajednica moći da bude registrovana kao takva, ukoliko ovaj zakon bude usvojen, odlučivaće, pored SPC-a, još i Islamska zajednica, Katolička crkva, Jevrejska zajednica, Evangelističko-hrišćanske crkve augzburške veroispovesti i Hrišćanska reformatorska crkva, bar sudeći po onome što je navedeno u preambuli zakona.
TITO I CRKVA: Komentarišući ovakav nacrt zakona, Jovan Mihaljčić, starešina za južnu oblast Hrišćanske adventističke crkve, jedne od netradicionalnih verskih zajednica, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je ovaj zakon dobar po mnogim tačkama, ali da se, zbog ovakvog, po Mihaljčiću, diskriminatornog principa, navedenog u preambuli, stiče utisak da je zakon u celini loš: „Konkretno, dve stvari u zakonu su diskriminišuće. Jedna je ta da pravo na versku nastavu u školama imaju samo pripadnici tradicionalnih verskih zajednica, a druga je procedura vezana za registraciju, koja je mnogo komplikovanija za netradicionalne verske zajednice“, kaže Mihaljčić. On dodaje da su male verske zajednice možda bile u boljem položaju u bivšoj SFRJ, iz jednostavnog razloga što su, uprkos dominantnom negativnom stavu vlasti prema religiji uopšte, sve verske zajednice bile jednako tretirane i ravnopravne. „U Titovoj Jugoslaviji, predstavnici svih verskih zajednica, pa i adventisti, pozivani su, recimo, na proslave Dana Republike. Sličan običaj se zadržao u nekim bivšim jugoslovenskim republikama, ali ne i ovde. Naravno, mi ne tražimo tu vrstu počasti, ali to nam je pokazatelj da država na nas gleda na način koji nas ne čini srećnim“, kaže Mihaljčić.
Ipak, publicista Mirko Đorđević ne slaže se s ovakvim stavom. Prema njegovim rečima, reći da su verske zajednice bile u boljem položaju u eri komunizma, samo je delom tačno. „Za vreme komunizma, svi jesu bili jednako tretirani, ali tako što su svi bili jednako skrajnuti“, kaže Đorđević u razgovoru za „Vreme“, i nastavlja: „I onda je bilo napetosti između malih i velikih verskih zajednica, ali se one nisu javno manifestovale. Ni onda, kao ni sada, SPC i Katolička crkva nisu pristajale da budu tretirane kao druge verske zajednice, zato što su smatrale da imaju dužu tradiciju na ovim prostorima.“ S druge strane, protojerej dr Zoran Krstić, rektor Bogoslovije „Sv. Jovan Zlatousti“ u Kragujevcu, smatra da je podela na tradicionalne, tj. istorijske, i neistorijske verske zajednice osnova za sve dalje razgovore: „To znači da država priznaje one verske zajednice koje na ovim prostorima imaju kulturni i istorijski značaj. Tu je, svakako, najznačajnija SPC. Ona ne može da bude tretirana isto kao neka verska zajednica koja ovde postoji desetak ili petnaest godina.“ Krstić dodaje: „Potpuno je iluzorno da država od nas traži da se registrujemo. To ne dolazi u obzir, jer je na ovim prostorima crkva starija od svake države.“
BEZAKONjE: Druga tema za razmišljanje, vezana za ovu oblast, malo je šira. Naime, ako se uporno insistira na tome da Srbija treba da bude moderna, demokratska, pa uz to još i građanska država, pitanje je kosi li se uopšte samo postojanje Ministarstva vera s takvim ciljem i treba li ovu oblast bilo kako zakonski urediti, osim u načelu. Jovan Mihaljčić, iz Hrišćanske adventističke crkve, smatra da je odvojenost crkve i države jedna od najvrednijih tekovina modernog vremena: „To ne znači da među njima treba da postoji antagonizam, već međusobno uvažavanje, ali i nemešanje koga sad ima jer mi, na primer, smatramo da verska nastava treba da se održava u okvirima verskih zajednica, pošto je posao verske zajednice a ne države da edukuje svoje buduće vernike.“ Nasuprot Mihaljčiću, protojerej Zoran Krstić smatra da takva vrsta odvojenosti na ovim prostorima nije čak ni realno moguća: „Jedna takva postavka zasnovana je na komunističkim stavovima navodnog razgraničenja crkve i države. Ipak, u krajnjoj liniji, nama je svejedno kako će država odrediti tog nekog ko je zadužen za saradnju s nama. Svejedno je da li će to biti ministarstvo, sekretarijat, komisija, tek, neko takav treba da postoji“, kaže Krstić. Dodaje da ni SPC ne može da bude zadovoljna tretmanom od strane države: „Uprkos postojanju različitih mišljenja, u periodu Miloševićeve vladavine crkva je bila samo tolerisana, uz pravljenje manjih ustupaka. Sistemski ništa nije menjano, nije se ušlo u pregovore o vraćanju imovine SPC-u, niti o njenom statusu.“ Kao veliki pomak po pitanju statusa SPC-a, Krstić navodi uvođenje veronauke u škole, ali dodaje da su za normalizaciju odnosa između države i SPC-a neophodni i hitno donošenje zakona o verskoj slobodi i povratak imovine crkvi. Međutim, publicista Mirko Đorđević u razgovoru za „Vreme“ kaže da je ministarstvo vera suvišno u slobodnom demokratskom društvu i da su sasvim dovoljne ustavne odredbe koje garantuju slobodu vere. Kao dobar primer takvog načina regulisanja ove oblasti navodi Francusku, gde ne postoji ministarstvo vera, već su svi problemi vezani za verske zajednice u domenu ministarstva unutrašnjih poslova, i, prema Đorđevićevim rečima, niko se ne žali da su mu prava ugrožena. „Ja verujem da crkva odvojena od države samo može od toga da nešto dobije, a ne da gubi. Ako uzmete ovaj francuski model koji preovladava u Evropi, vidite da tu niko nije ugrožen. Tamo gde su crkva i država spojene, postoji približavanje po liniji struktura moći, koje je štetno za crkvu“, kaže Đorđević. On dodaje da u Evropi u XX veku vlada jedno pravilo, naime, da crkva bira između dva puta. Jedan je klerikalizacija društva, a drugi permanentna evangelizacija, odnosno zadržavanje slobode i širenje jevanđelja. „Nažalost, ovaj drugi je ‘put kojim se ređe ide’. Mislim da mi sada u Srbiji imamo jedan talas klerikalizacije i veliko je pitanje da li će crkva imati koristi od toga.“
PAZI, SEKTA!: Cela ova priča o eventualnoj obespravljenosti malih u odnosu na velike verske zajednice tekla bi glatko da ne postoji opaka i strašna reč, kojom majke plaše malu decu: sekta. Šta ako se iza bezazlenih lica koja vas presreću na ulici u želji da s vama prijateljski proćaskaju na temu skore propasti sveta i mogućih načina spasenja od iste, kriju zli sektaši koji samo hoće da vam isperu mozak i pokupe pare? Jovan Mihaljčić smatra da upravo podela na tradicionalne i netradicionalne verske zajednice može da dovede do daljeg bujanja predrasuda koje u društvu postoje kada je reč o malim verskim zajednicama: „Iz ovakve klasifikacije proističe i svest ljudi, kao – ove su priznate, a ove nepriznate, iako su priznate i jedne i druge, pa kažu: ‘Vi ste sekta!’. Ta reč je ovde toliko zloupotrebljena da čitava kampanja donosi samo negativne posledice i nepošten pristup malim verskim zajednicama. Ne znam u čijem je to interesu, ali pretpostavljam da oni koji promovišu tu ideju znaju šta rade“, kaže Mihaljčić. Odgovarajući na pitanje da li su sekte realna opasnost po duhovni i mentalni život građana Srbije, Mirko Đorđević kaže da, kada je reč o sektama, treba razlikovati dve stvari. Naime, ako je sekta grupa ljudi koja se bavi drogom ili prinosi ljudske žrtve, reč je o sociopatološkom problemu, ali ako se radi o grupi ljudi koja samo želi da veruje drugačije od ostalih, to pravo im se ne sme osporiti. Đorđević napominje da ove verske zajednice nisu nešto što je uvezeno sa Zapada, već da ih je ovde uvek bilo: „Problem je što ih tradicionalne verske zajednice prećutno ne trpe. To najčešće nije zvaničan stav crkve, već posledica oslanjanja određenih struktura unutar crkve na određene političke strukture, pa prvi put posle mnogo godina imamo incidente sa žrtvama i povređenima, a takve slučajeve policija gotovo nikad ne rasvetli.“ Đorđević dodaje da su i same male verske zajednice jednim delom krive za predrasude koje o njima postoje, jer imaju kompleks da su mali, pa se tako i sami getoiziraju i izoluju od društva. Kada je reč o kontroli rada malih verskih zajednica, Đorđević smatra da njihov rad mora biti javan i da je u interesu svih da tako bude. „Centralni problem nije toliko politički koliko društveni, jer šta god da zakonodavac propiše, činjenica je da svima treba dati prostor na javnoj sceni, pa će se tako videti ko zavređuje pažnju“, kaže on, uz napomenu da nema bolje kontrole od potpune slobode, jer je onda reč o kontroli javnosti. „Ipak, ključ za čitavu situaciju je jedna stara reč koje se mnogi plaše: tolerancija“, zaključuje Đorđević.
Bezobrazni „Bezbožnik“
Pojava ovog drskog fanzina kome „ništa nije sveto“ mogla se očekivati
U trenutku pisanja ovih redova (utorak popodne) još se ne čuju užasnuti vriskovi Crkve i Kola srpskih sestara; nema pretnji epitimijama, iako je prekršaj mnogo veći od jedenja kobasica za vreme posta i zaslužuje anatemu, gašenje sveća naopako i večito prokletstvo; Vojislav Koštunica još nije izrazio svoju zabrinutost, niti je Radoš Ljušić planuo u pravednom svetosavskom gnevu; ne znamo, međutim, da li je BIA dobila zadatak da tu stvar istraži; Obraz, Dveri, Sv. Justin filozof i navijačka plemena ćute. To ne sluti na dobro.
Fanzin (štampana stvar koja potiče od određene supkulturne grupacije) pod imenom „Bezbožnik“ pojavio se prošle nedelje prvo u Novom Sadu, a kasnije i u Beogradu. Impresum i uvodnik ukazuju na anarhoidno nastrojenu ekipu mlađeg sveta i – valjda zbog toga – skromnijeg obrazovanja i bez životnog i političkog iskustva. Zato im je motivacija jaka: rešili da uzvrate svim sredstvima, to jest onom argumentacijom koju su mogli da pribave. Nije da su se mnogo potrudili: uvatili su se – od svih stvari – za sovjetsku publikaciju „Bezbožnik“ iz dvadesetih godina, dirljivi primer pogrešnog vojujućeg ateizma, nešto nalik na onu epizodu iz Nikoletine Bursaća Branka Ćopića, kad glavni junak versko pitanje rešava tako što svojoj staroj majci kaže da je Bog ukinut naredbom Vrhovnog štaba. Ne zna se koliko je sovjetskih građana preobraćeno delovanjem lista „Bezbožnik“, ali se zna da su Čeka i OGPU bili na tom planu mnogo efikasniji, tako da je isticanje tog istorijskog primera donekle neukusno.
Autori ovog našeg „Bezbožnika“ čine istu grešku kao i sovjetski vojujući ateizam: ne vide razliku između ateizma i antiklerikalizma. Nametanje ateizma isto je što i nametanje verskog uverenja, jer je reč o duboko intimnim stvarima i osećanjima svakog ljudskog bića: svako je slobodan da ne veruje u Boga, ali i da veruje u Boga onakvog kakvog ga sam doživljava; opredeljenje za bilo koji oblik organizovane religije takođe je stvar ličnog izbora i ne sme se nametati. Pogotovo se ne sme nametati po osnovu etničke pripadnosti, što paradržavne crkve u Srba i Hrvata sistematski čine već dugo, iako je reč o unebovapijućoj jeresi, osuđenoj više puta u poslednjih stotinak godina na relevantnim crkvenim skupovima.
Drugim rečima, insistiranje i objašnjavanje da Boga nema pogrešan je pristup, kako ljudski, tako i taktičko-politički. To je očigledno već posle prvog čitanja prvog poglavlja Majstora i Margarite, dela koje inače iskreno preporučujemo autorima „Bezbožnika“. Naša savremena dilema nije ima li Boga ili nema, jer je to duboko lično i intimno pitanje na koje svako sebi nalazi odgovor; naša savremena dilema jeste pitanje pretenzija na monopol na Boga, dakle mnogo bolnije pitanje klerikalizma i klerofašizma, pojava eminentno političkih. U tom smislu ovaj fanzin uzalud aktuelizuje pitanja koja su bila od značaja još za Volterovog života i na koja je pakosni filozof uredno i na vreme odgovorio. Razmatranja na temu da li je Isus postojao ili nije i da li se za života lepo ponašao irelevantna su; relevantne su moralne pouke jevanđelja i ništa drugo. Ponavljati danas tekstove Bakunjina i Eme Goldman (roditelja anarhizma XIX i XX veka) bez osvrtanja na kontekst u kome su nastali besmisleno je: uprkos naporima paradržavnih crkava u Srba i Hrvata, organizovane religije ne igraju ni izdaleka sličnu ulogu u našim političkim životima kakvu su igrale u XIX i početkom XX veka.
Drugi aspekt sadržaja ovog našeg „Bezbožnika“, onaj političko-aktuelni, uspešniji je, relativno gledano, s obzirom na mladost i neiskustvo autorskog tima. „Bezbožnik“, naravno, uočava opasnost od klerofašizma i kritikuje nasilno nametanje Nikolaja Velimirovića kao novog svetog Save. Osim toga, pakosno i s punim pravom eksploatiše pedofilske skandale u Crkvi. U svojoj površnosti, međutim, olako prelazi preko važnih i mnogo značajnijih pokazatelja ambicija i pohlepe klerikalnih i klerofašističkih krugova. „Bezbožnik“, na primer, navodi manje poznatu izjavu vladike Filareta: „Manastiri moraju imati svoju ekonomiju, narod se mora savijati oko manastira“ („Nezavisna svetlost“, Kragujevac, br. 348), ali ne izvodi nužne zaključke iz nje, ne znajući karakter i sklonosti preosvećenog. „Savijanje naroda oko manastira“, prevedeno na jezik političke ekonomije, znači crkveni feudalizam – ideal kome streme novokomponovani klerikalci u Srba i u Hrvata podjednako, snevajući o starim dobrim vremenima. Ono što Filaret želi je da opet ima prnjavor (od grčkog pronia), manastirsku zemlju na kojoj će seljaci raditi kao napoličari ili još gore, sve „savijajući se“ i radeći u uslovima težim nego pod turskim spahijama.
Uz sve mane i površnosti, ovaj naš „Bezbožnik“ ostaje zanimljiva supkulturna pojava samim svojim nastankom. Naime, klerikalne i klerofašističke ambicije marginalnih ekstremno-desnih krugova i crkvenih knezova, podržane udvaranjima političkih stranaka tipa DSS i „nacionalnih intelektualaca“ počele su da iritiraju normalan svet preko svake mere. Ovakva reakcija omladine mogla se očekivati – takva nezgrapna kakva je. A nezgrapna je do te mere da bi se sumnjičavom „zaverologu“ učinila kao ciljana psihološka operacija iz upravo klerikalnih krugova. S druge strane, čak i takav kakav je, ovaj „Bezbožnik“ trebalo bi da nastavi da izlazi: ovo je slobodna zemlja u kojoj čak i ateisti imaju pravo da se izraze – kako znaju i umeju.
Reakcije se i dalje očekuju.
Miloš Vasić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
