Petnaest kandidata suočava se s devet prioriteta srpskog glasača
Vest je korektno napisana kada se u 35 reči odgovori na pet pitanja (ko-gde-kada-kako-zašto) – to zovu pravilo pet W. Biračko pravilo pet W je nešto složenije čak i od repertoara izbornih psovki. Ko je sad pa taj…? Šta ‘oće, koji k…? On to, kao, može…? Ko stoji iza njega? A šta (zapravo) mi hoćemo…? O tih pet pitanja za desetak dana, 13. juna, treba da se izjasni 6.531.549 punoletnih građana s pasivnim biračkim pravom.
Pažnju birača pokušava da privuče 15 verifikovanih predsedničkih kandidata (vidi antrfile „Ko?“). U toj grupi tri najmarkantnija kandidata personifikuju tri glavne struje srpske politike. Dve od njih karakteriše otvorenija ili uzdržanija proevropska orijentacija, a jednu proevropska mimikrija.
Predoktobarski put personifikuje Tomislav Nikolić, kandidat SRS-a, koji okuplja snage koje su pre oktobra 2000. godine predstavljale većinu; pokušava da prikaže da je oktobra 2000. godine u Srbiji bio puč te da je on najveći protivnik tog režima. Pokušava da neutrališe upozorenja da će vladavina radikala odvesti Srbiju u novu izolaciju. Pokušava da relativizuje učešće radikala u režimu (1990–2000) pod kojim je Srbija doživela slom. Najpre je najavljivao da će svojom pobedom biti vesnik skorih parlamentarnih izbora, ali je odlučio da se u ličnom pismu biračima predstavlja kao čvrst kontrolor vlade i faktor ravnoteže političkih snaga.
Predstavnik postoktobarske Srbije Boris Tadić, kandidat Demokratske stranke, čini se uz namerno prigušenu podršku većeg dela DOS-a minus, nastoji da se afirmiše kao lični autoritet, čuvar vrednosti srpske oktobarske revolucije i reforme, kao čovek kohabitacije, sporazuma i međunarode reputacije. Aktuelnoj vlasti prebacuje da poništava efekte reforme, naročito u oblasti prosvete. Repove afera iz postoktobarskog perioda preskače distancirajući se od njihovih aktera i porukama protiv revanšizma politizacije itd. u čemu ima podršku znatnog dela medija. Obećava podršku Maršićaninu u drugom krugu.
Predstavnik trećeg puta, kandidat vladajuće koalicije (DSS, G17 plus, SPO-NS) Dragan Maršićanin igra na kontinuitet sadašnje vlasti (što je karta na koju je igrala i prošla vlada i one pre nje), i na formulu „da ode ovo, a da se ne vrati ono (Vuk Drašković 2003). Odbija da se izjasni o eventualnoj podršci drugom demokratskom kandidatu u drugom krugu, sporadično šalje poruke da bi u slučaju neuspeha vladinog kandidata Srbija ponovo ušla u parlamentarne izbore. Ne distancira se od prebacivanja na račun prethodne vlasti čak i kad to nailazi na medijsku osudu i na demarš koalicionih partnera (kao da deo njegovog izbornog štaba računa i s tim da i te osude produžavaju vek već odaslane poruke Dejana Mihajlova). U ehu otvorenih slučajeva (bekstvo Miodraga Kostića i „šećerna afera“, porez na ekstraprofit za Bogoljuba Karića, vladina istraga o navodnoj korupciji vezanoj za dodeljivanje lokacija za benzinske pumpe) jedan od akcenata stavlja na borbu protiv korupcije. Pozajmljuje autoritet od premijera Koštunice i vlade koja počinje kampanju promovisanja svojih rezultata u prvih 100 dana vladavine.
PARTIJSKA ZNAČKA: U kakvoj areni se odvija taj meč? Da li poruke pretendenata i simbolički karakter ovih predsedničkih izbora korespondiraju s aspiracijama birača?
Po proceni sociologa Srećka Mihajlovića iznetoj u Istraživanju CeSID-a i izbornim ponudama na prošlim parlamentarnim izborima, realno biračko telo broji zapravo oko 5.500.000 građana koji se opredeljuju (1) na osnovu političke, odnosno stranačke identifikacije (to jest psihološke povezanosti ili osećaja lojalnosti prema određenoj stranci); zatim na osnovu tzv. (2) racionalnog glasanja (koje još nazivaju i „ekonomsko“ glasanje, „interesno“ glasanje, „problemsko“ glasanje); i preko tzv. (3) glasanja na osnovu imidža stranke, stranačkih lidera i kandidata.
Oko 40 odsto punoletnih građana (tj. oko 2.200.000) pokazuje znake političke identifikacije, njima je a priori jedna stranka bliža od drugih i oni uglavnom za nju i glasaju; tu je oko 10 odsto članova (tj. oko 550.000); oko 20 odsto simpatizera (tj. oko 1.110.000); i oko 10 odsto (tj. oko 550.000) onih koji su blago („plitko“) povezani sa strankama.
Oko 40 odsto (tj. oko 2.200.000) građana je izborno neopredeljeno (u proseku najčešće se mogu izborno aktivirati tri od četiri pripadnika ove grupe; dakle izborno aktivnih a neopredeljenih je ne više od 30 odsto).
ASPIRACIJE: Kakve su preferencije birača? Tzv. racionalno glasanje je karakterističnije za obrazovanije slojeve. Na primer, NK i PK radnici se u 39 odsto slučajeva opredeljuju na osnovu racionalnog izbora, a 61 odsto na osnovu imidža. Kod stručnjaka je sasvim obrnuto (77 odsto pribegava racionalnom izboru, a 23 odsto prosuđuje na osnovu imidža). No ne treba zaboraviti da elita igra i ulogu tzv. lidera mnjenja.
Prema istraživanju Centra za proučavanje alternativa (autori sociolog Srećko Mihajlović, psiholog Mirjana Vasović, sociolog Sonja Liht, sociolog Stjepan Gredelj, politikolog Zoran Stojiljković, ekonomista Petar Đukić, sociolog Gradimir Zajić i sociolog Milan Nikolić), prošle nedelje objavljenom pod naslovom „Aspiracije građana Srbije i Crne Gore 2004“, oko 85 odsto građana podržava ideju pristupanja Evropskoj uniji u bilo kom obliku, a u tom kontekstu tek 36 odsto ispitanika kaže da treba da se ide i u EU i u NATO. Samo oko 15 odsto smatra da Srbija ne treba da bude članica ni EU-a ni NATO-a. Oko 36 odsto ispitanika navodi države zapadne Evrope kao poželjan model, 12 odsto skandinavske zemlje, 12 odsto navodi zemlje centralne Evrope (koje postaju članice EU-a), SAD oko 9 odsto, Rusiju 4 odsto, a azijske zemlje 1 odsto. Evropske integracije su popularnije od evroatlantskih, zbog bombardovanja i politike NATO-a na Balkanu.
Elita je evropocentričnija (74 odsto) od prosečnog birača, a takođe manje sklona opciji vođenja samostalne spoljnje politike (14 odsto elita – 30 odsto narod).
Većina stanovnika nije zadovoljna svojim sadašnjim životnim standardom. Može se, doduše, primetiti i stari fenomen prikrivanja ličnog siromaštva – građani često sa više optimizma gledaju na svoju situaciju nego na situaciju kod komšije. Istraživači u tome vide i izvesne znake individualnog optimizma. Većina stanovnika međutim nije spremna da se upusti u poslovni rizik. Tri četvrtine ispitanika je potpuno izvan toga.
Privatni sektor još nije ključni motiv i faktor, još nije viđen kao dinamičan izvor ostvarivih prihoda, već kao rezervni obezbeđivač socijalnih beneficija, konstatuju istraživači CPA. Čak 52 odsto ispitanika daje prednost zaposlenju u državnoj firmi, a samo 7 odsto njih bi se radije zaposlilo u privatnoj firmi. Šta bi bio uzrok tome – inercija starih shvatanja ili je, kako primećuju istraživači CPA, nepoverenje bazirano na lošim početnim iskustvima – u ovom trenutku privatni sektor ne obezbeđuje značajna ulaganja, ne otvara nova radna mesta, ne podržava tehnološki razvoj, a u privatnim firmama radnici su često bez osnovnih radničkih prava.
U zemlji u kojoj nezaposlenost iznosi 32 odsto (po nezvaničnim pokazateljima taj procenat iznosi čak i 45 odsto), za istraživače CPA nije iznenađenje to što građani daju prednost sigurnosti i predvidivosti nad rizikom koji možda donosi veća primanja.
Razlika između građana i elite jeste onakva kakva je otprilike između partija levog i desnog centra u stabilnijim zapadnim državama (vidi antrfile „Šta“)
Građani na vrh liste prioriteta stavljaju pristojan životni standard, zatim dobre mogućnosti za zaposlenje, pravnu državu i vladavinu prava, uspešnu privredu, jak ekonomski razvoj i smanjenje obima kriminala i korupcije na najmanju moguću meru…
I elita na prvo mesto stavlja pristojan životni standard, ali na drugo mesto stavlja uspešnu privredu, a zatim jak ekonomski razvoj, pa pravnu državu i vladavinu prava, smanjenje obima kriminala i korupcije na najmanju moguću meru, a tek onda dobre mogućnosti za zaposlenje…
Poboljšanje životnog standarda je visoko na listi prioriteta, ali po zapažanjima istraživača, smanjene aspiracije nacije ogledaju se u veoma skromnim očekivanjima.
Stanovništvo Srbije želi da živi u društvu koje ima nizak stepen kriminaliteta i korupcije i koje je u mogućnosti da obezbedi dobre uslove za život, dobre mogućnosti za zapošljavanje, u društvu u kome je obezbeđena vladavina prava i efikasan sudski sistem. Čak 98 odsto ispitanika kaže da treba povećati kazne za kriminal i korupciju.
Roditelji imaju visoke aspiracije kad je u pitanju obrazovanje njihove dece – čak 79 odsto ispitanika u Srbiji smatra da njihova deca treba da imaju fakultetsko obrazovanje. Pored pretpostavke da će potomci tako lakše naći svoj posao, održava se i starija tradicija gledanja na obrazovanje kao na vrednost samu po sebi. Vidljivost te prosvetiteljske težnje i u teškim okolnostima i tranzicionoj nesigurnosti možda ozbiljno dovodi u pitanje izvesne dijagnoze o Srbiji kao inertnom, reakcionarnom, nazadnom, zatvorenom, seljačko-domaćinskom društvu.
Republička izborna komisija (RIK) objavila je 27. maja konačnu listu od 15 kandidata za izbor predsednika Srbije, na kojoj su kandidati poređani po azbučnom redu, po početnom slovu prezimena:
1. Ljiljana Aranđelović – Jedinstvena Srbija (JS)
2. Vladan Batić – Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS)
3. Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije (SPS)
4. Milovan Drecun (Preporod Srbije)
5. Dragan Đorđević (Stranka državljana Srbije)
6. Branislav Ivković – Socijalistička narodna stranka (SNS)
7. Mirko Jović – Narodna radikalna stranka Srbija i dijaspora i Evropski blok
8. Jelisaveta Karađorđević – Grupa građana „Za lepšu Srbiju“
9. Bogoljub Karić – Grupa građana
10. Dragan Maršićanin – zajednički kandidat Demokratske stranke Srbije (DSS), G17 plus i koalicije Srpski pokret obnove – Nova Srbija (SPO-NS)
11. Zoran Milinković (Patriotska stranka dijaspore)
12. Tomislav Nikolić – Srpska radikalna stranka (SRS)
13. Borislav Pelević – Stranka srpskog jedinstva (SSJ)
14. Marijan Rističević – Narodna seljačka stranka (NSS)
15. Boris Tadić – Demokratska stranka (DS).
Šta traže: građani – elita
Funkcionalna demokratija: 13 – 27
Dobre mogućnosti za zaposlenje: 43 – 30
Politička stabilnost Srbije: 25 – 28
Pravna država – vladavina prava: 39 – 45
Pristojan životni standard: 58 – 57
Smanjenje obima kriminala i korupcije na najmanju moguću meru: 36 – 40
Uspešna privreda, jak ekonomski razvoj: 36 – 48
Socijalna pravada: 15 – 9
Ostvarenje nacionalnih interesa: 6 – 10
Izvor: „Aspiracije građana Srbije i Crne Gore 2004“, SPM, Beograd
Po Nikoliću, posle 14, realno, dolazi 15, Budimo ljudi Batić ne može da ispravi ruke od maltera, a Samo napred Tadić čit’o, a i posetio vojvodu Mišića
Evo, predsednička kampanja takoreći u završnici, kandidati svuda stižu, neko ‘vako, neko ‘nako, neko pojedinačno, neko kolektivno, ali svi na zadatku, svi u misiji koja treba da rezultira poverenjem naroda. To se sve rastrčalo, to teško savatati, zato se „Vreme“ opredelilo da ih isprati pod istim uslovima i u istom mestu. Kako su oni u svakom mestu, u svakom gradu, trebalo se samo opredeliti i ubosti. Tako su iz tih, a ima i drugih, razloga, za ove potrebe, kandidati dočekani i ispraćeni u Valjevu.
VIŠNjE I KAJSIJE: Prvi stig’o onaj koji je poslednji uspeo da skupi potpise za kandidaturu, dakle Mirko Jović. Ko se ne seća delije Jovića, Pazova, Srpska narodna obnova, Beli orlovi…? Sad kandidat Narodne radikalne stranke, plus nešto što ima veze sa dijasporom, i nešto što, u imenu, ima veze sa Evropom. Kakva baza. Okrupnjali Mirko doš’o sa nekoliko ljudi, neka bude lidera, seo u hotel i rek’o se. On je jedina prava opozicija, ima da pokaže da srpski radikali nemaju onoliko glasova koliko misle, i koliko se misli.
Onda stigli Srpski radikali. Svi, sa kandidatom Tomislavom Nikolićem na čelu. Jes’ bila kiša, ali bilo ih, kao da nije bila kiša. Sve sam uzorak, sve kadrovi za dokumentarac. Uzduž i popreko, po dijagonali, po dubini, kako ‘oćeš. Tomo sve rek’o, i da posle 14. juna dolazi 15, i da će tada on onom Koštunici da kaže da ide kući.
Pa negde iza podneva stig’o kandidat Vladan Batić. Prvo na plato kod spomenika vojvodi Mišiću stig’o kombi, istovareno šta ima, montiran veliki pano na kome je pisalo „Budimo ljudi“ i ime i prezime kandidata. Kako su počeli da se montiraju u bordo i žutim bojama, desila se policajka sa pločicom Ćosić koja je uzela da tefteri nepropisno parkiranje. Akciju na licu mesta odobrio doskorašnji načelnik Kolubarskog okruga batićevac Milan Gavrilović, i to kako, Platićemo šta treba državi, a što se tiče organa države to nećemo nikad poštovati. Onda su se skroz namontirali, stavili promotivne Budimo ljudi kape, u više boja, obukli majice, u jednoj, onoj na bordo, boji. Onda došlo još nekoliko ljudi, sa zastavom, odakle, iz Obrenovca, i sve je bilo spremno. U to vreme pojavio se kandidat, sa naočarima za sunce i brojanicom na ruci, u istoj, crnoj boji. Kad su se oni njegovi rasporedili oko njega, on se sa svima predsednički pozdravi, pa uze da potpisuje, pa svojim ljudima, svoje slike i one svoje pasoše. Onda se rek’o, prioriteti su bolji život, mir, bezbednost i pravda. Do boljeg života vode pare, a pare su na Kipru, ovo što se traži od MMF-aa je sitnurija u odnosu na stotine miliona dolara koje je bivši režim Miloševića sklonio na Kipar. Ako Dinkić ne kaže nešto o tome, on će, kad dođe vreme. Zalaže se za povratak morala u politiku, pa njegov slogan je Budimo ljudi, ljudi koji mogu da pokažu biografije, eto njegove, kao dečak prodavao višnje i kajsije na obrenovačkoj pijaci, završio faks, doktorir’o, bio ministar, ima kuću, i još jednu kuću, sve od svog rada, ruke nije mog’o da ispravi od maltera, ničega se ne stidi. Neka drugi pokažu biografije, dosta je praznih reči, imamo premijera koji čangrizavo vlada Srbijom, a svako jutro ne zna da li da se umije ili da se ubije. Od glavnih pretendenata za predsednika samo jedan je demokrata, imena Tadić, drugi je prokumunistički, a treći profašistički kandidat. Ne misli da je rezultat ovih izbora presudan, prava utakmica tek počinje. Šta je onda bilo, onda kandidat Batić, pa sa svojim ljudima, produžio dalje, prvo u Struganik, rodno mesto vojvode Mišića.
SLUČAJEVI I KANDIDAT: Naravno, u međuvremenu su se lepile plakate, delio materijal, a bilo i konkretnih akcija, i isto takvih doprinosa svome kandidatu. Beležimo da je jedan iz GSS-a delio neku ko novčanicu „Radikalski dinar“, sa oznakom Tri i Tominom slikom. Na istu temu, ali iz drugog tabora, bilo još isticanja. Lokalni odbor G17 plus, kad je to Dinkić radio u Bg, zamesio neke minijaturne hlepčiće. Hlepčiće pratila cena Tri dinara plus slogan Realno. To bilo tako uspešno da su svi hlepčići ostali na broju, ali ne treba sumnjati da je efekat postignut, aktivnost je utefterena.
Onda doš’o ponedeljak, koji je pao na Druge Trojice, slavu demokratskog grada Valjeva. Slavskoj liturgiji prisustvovao, i u litiji učestvovao, kandidat Mirko Jović. Onda seo ispred kafane, popio piće i otiš’o. Još pre podne pored spomenika vojvodi Mišiću počele da se montiraju demokrate. Jes’ bio kombi, ali policajke nije bilo. Bila bina, pano Samo napred, nosioci kačketa i majica sa istim sloganom. Kad je trebalo da počne, oko jedan, sve bilo cakum-pakum, sve Samo napred, plakati, zastavice, baloni, zastave, sve u nacionalnim bojama. I državne zastave, pokupljene po kancelarijama mesnih zajednica i susednih opština u istim, pa nacionalnim, bojama. Preko razglasa biju trubači, pristižu aktivisti, članovi, simpatizeri, nigde stranačke boje, to sve nacionalno. Nekoliko stotina ljudi, atmosfera za pozdraviti, pravi građanski zbor.
Kad izbiše zastave, nacionalne, stranačke, jedna evropska sa zvezdicama, kad se sjuriše kamere, eto kandidata Borisa Tadića, uza njega, oko njega, uznapredovani lokalni stranački prvaci, jedan što ga zovu Mićo, već poslanik, drugi, što ga drugačije viču, koji najbolje ume da, jašta nego demokratski, preti novinarima, već u rukovodstvu, već u centralnom izbornom štabu. To uze da samo napred napreduje, Tadić, sivo odelo, bledoplava košulja bez kravatu, baš predsednički prosed, uze da se pozdravlja i pita. Salete ga jedan ženski slučaj, pa muški, pa slučajeva još. Stiže kandidat, sa svojim kandidatima, do bine, za njim baloni, transparenti i zastave. Pope se, stade, rasporedi se i sve sami lokalni stranački lider, kandidat uze mikrofon u desnicu, kako je stigao pravo iz Struganika, citira vojvodu Mišića, ču se, Ko se ne boji, samo napred. Pa reče još o vojvodi, ali ne zato što je bio ministar odbrane, što je čitao što je on pisao, nego zato što je vojvoda umeo da misli kroz vreme koje je dolazilo… Bilo i aplauza, a najbolje i najprvlje aplaudirala bina. Kandidat reče da je njegov plan jednostavan, Srbija u Evropi, da ima tri prioriteta, da predsednik bude advokat građana, ambasador srpske privrede, i projekat, koji je započeo pokojni premijer Đinđić, hiljadu mladih lidera.
Obrati se i Tomi Nikoliću, pa posredno, koji je počeo da izjavljuje da će biti advokat građana, upita šta je sa autorskim pravima, kladi se, da kaže da će, kad postane predsednik, dubiti na glavi, Nikolić će isto to reći za dva dana, ovde me secite, reče, i pokaza. Šta je još rekao, da je rekao da je od prijavljenih najbolji kandidat za predsednika, ali ne i da je najbolji kandidat srpskog naroda, jer se najbolji deo naroda ne bavi politikom. On hoće da se najbolji bave politikom, tu se ne okrete oko sebe, da ne pobegnu od onog mesta gde se odlučuje o sudbini ove zemlje. Još rek’o da svako hoće da bude Tito, on neće, hoće da bude Boris Tadić, ima svoje ime i prezime, svoj život, svoje delo, sve što je uradio to je vidljivo, zato će da pobedi, pa efektira, jašta nego iz sve snage, Ima da pobedim.
Šta je onda bilo, kandidat, sve sa svoji ljudi, siš’o sa bine, up’o u građane, među novinare, uz’o da se izjavljuje, na važne teme sa važni odgovori. I ode samo napred, oko njega oni njegovi, one njegove zastave, baloni, transparenti…
Dragan Todorović
(Na slici: Vladan Batić u Valjevu)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
