Pođimo od pretpostavke da su birači na ovim izborima glasali lokalno a mislili globalno. Barem neki od ono malo njih koji su uopšte glasali. U ovom slučaju globalno bi značilo da su se opredeljivali ne samo za ponuđene kandidate nego i za one koji stoje iza njih, za stranke i njihove lidere. I šta se dogodilo?
U celini, slika liči na onu od proletos, sa predsedničkih izbora. Demokrate i radikali su se izdvojili i to sada već deluje kao trajno opredeljenje najvećeg dela naroda. U doglednoj budućnosti imaćemo demokratsku i radikalsku Srbiju, pri čemu je u ovom trenutku prva ipak veća i možda ima perspektivu uspona, dok radikali deluju kao da su zaustavljeni, svuda osim u Vojvodini. To što su obe ove velike stranke trenutno u opoziciji je, dakako, smešno, ali to odnekud nikome ne smeta, čak ni Koštuničinoj vladi.
Posle predsedničkih izbora, kada je zabeležen veliki skok popularnosti demokrata, pojavila se teorija da je to efekt Tadićevog uspeha i da neće potrajati. Pogrešno, potrajalo je, možda zahvaljujući držanju samog Tadića, koji je „stao na loptu“, smirio političke strasti i time zbilja donekle stabilizovao zemlju. To svakako predstavlja izvesnu razliku u odnosu na Đinđićev stil, koji se prepoznavao upravo po brzini i nema sumnje da je Tadić već malo razočarao neke od „revolucionarnih demokrata“, ali je na drugoj strani dobio mnogo više. On i njegova stranka oblikovaće buduću vladu Srbije, koja će svakako biti koaliciona, ali demokratska.
Tadićeva orijentacija na okupljanje svih koji slično misle, neminovno je umanjila preciznost i oštrinu njegovih poruka, ali i strah od suviše naglih, nepripremljenih i nepredvidljivih poteza. Pritom je on zadržao osnovna opredeljenja stranke i za sada deluje kao da je strpljivo i sistematski priprema za preuzimanje vlasti. Ne vidim šta bi demokrate moglo da zaustavi na tom putu, osim što sami građani, pa i njihovi simpatizeri, mogu da se unervoze ako se pokaže da je put suviše dug.
Hoću da kažem da je proleće možda predaleko, da ipak nije normalno da jedna vlada kojoj narod evidentno jako malo veruje, traje tako dugo i da bi strpljivost i konstruktivnost demokrata mogla početi da izgleda kao oklevanje i strah od preuzimanja vlasti i odgovornosti. Mislim da je Boris Tadić mogao da iskoristi slučaj s objavljivanjem njegovog pisma Bušu, pisma koje nije bilo namenjeno javnosti, da odlučno insistira da institucija predsednika bude zaštićena od takvih prepada i da se služba bezbednosti najzad temeljno očisti i jednom zauvek odvikne od petljanja u politiku.
Nastupajući u ime ozbiljnosti, dostojanstva i zaštite autoriteta države Tadić je mogao da pojača i vlastiti autoritet ili barem da pokaže čvrstinu u očima onih koji su na ovaj način hteli da mu opipaju mišiće. A sva je prilika da su to oni isti koji, na suđenju za ubistvo premijera Đinđića, žele da provere da li se cela ova zemlja može navesti da poveruje njima umesto vlastitim očima i ušima, da pristane da je crno belo i da su ubice nedužne žrtve ubijenog.
Što se tiče radikala, oni su na lokalnim izborima dobili prvu opomenu, ali na prve opomene niko nikad ne obraća pažnju, što znači da ne moramo da brinemo da će radikali smesta zapeti da se popravljaju i odustaju od brutalne demagogije, eksploatacije svake nevolje i nesreće i manira namerno slabo prikrivene ratne retorike. Smatralo se da slab odziv birača najviše njima odgovara, pošto su navodno njihovi glasači disciplinovani. Utoliko su više Nikolić i Vučić ovog puta morali da budu razočarani. Utešili su ih donekle samo Novi Sad i Vojvodina, pa i to pomalo zaslugom Jožefa Kase, koji je uz pomoć nekih ambicioznih političara u Budimpešti pokušao da pomogne sebi, a usrećio je radikale.
Ali, sve u svemu, nema mnogo nade da će radikali početi brzo da se osipaju. Pre će biti da su oni, ovakvi kakvi su, dosegli svoje granice. Ne mogu se domoći stvarne vlasti, ali mogu da ostanu opasna i neprijatna opozicija, onoliko dugo koliko u Srbiji bude trajali beda, strah i neverica da se nešto može popraviti. Ako ostanu isti, a i ako se nekim čudom sasvim preobraze i batale Šešeljevu nauku, oni će verovatno blago padati, osim ako se iznutra pocepaju pa brzo padnu. Jedna takva stranka još dugo će izražavati volju znatnog dela građana ove zemlje. S tim valja živeti, što ne znači da smo obavezni da radikale brižljivo negujemo i mazimo.
Izgleda da se DSS takođe stabilizovao, mada na dosta niskom trećem mestu. Koštunica bi verovatno voleo da drži visoku cenu svoje koalicione saradnje pretvarajući se da može i s jednima i s drugima, ali to je nemoguće. S radikalima ne može i ne sme niko, pa ni on, ma koliko mu bilo neprijatno, njemu koji je leteo onoliko visoko, da sad u Tadića gleda odozdo nagore. Ali, ta stranka može da bude zadovoljna što je za sada njen pad zaustavljen.
Najzad, ostaje nekoliko malih stranaka u koje spada i Karićeva od koje je poneko naivno očekivao da se preko noći umeša među velike. Ništa od toga i možda će Bogoljub sada mudro zaključiti da je politika suviše skupa i pomalo rizična, da eventualni uspeh dolazi sporo i da ga sve to baš i ne zanima previše.
Priznaću da je sve moglo biti i bolje, ali čini mi se da je Srbija ipak na dobrom putu da izađe iz opake krize otvorene ubistvom premijera Đinđića. Klatno se lagano vraća, narod pokazuje neke znake volje za životom, čak i vere da može biti bolje i ne prima se sasvim na iste stare trikove. Srbija opstaje mada su joj ujedinjeni zloba i glupost umalo došli glave.
