Na ime pukovnika Beare nailazi se i u nekim čudnim dokumentima saveznog ministarstva pravde bivše SRJ (do kojih je "Vreme" došlo), štampanih mnogo pre nego što je ovaj bivši oficir prošle subote postao dostupan vlastima. U takvom jednom dokumentu koji je adresiran na Haški tribunal ispada da se Beara dobrovoljno predao i tajno otišao u Hag (i zatim odande takođe tajno vratio) bar dve godine pre nego što je to stvarno učinio i da su za njega ispisivane garancije bivše savezne i republičke vlade neuporedivo pre nego što je to pre nekoliko dana kao mogućnost pomenuo ministar Zoran Stojković. Uz napomenu da bi verodostojnost ovog papira još trebalo dodatno proveriti, ostaje čudno da je neko u Ministarstvu pravde, makar i onako iz zabave, svojevremeno štampao blanko i tipske potvrde-garancije za haške optuženike koji su u to vreme, bar zvanično, bili prilično daleko od predaje i još dalje od Haga
NA PUTU U HAG: Ljubiša Beara i Zoran Stojković
Iz Beograda za Hag (kada se neko dobrovoljno preda ovdašnjim vlastima) do sada se obično putovalo redovnom linijom JAT-a do Amsterdama. Na aerodromu se okupi nešto rodbine, zatim poštovalaca lika i dela optuženog, poneki advokat i vrlo diskretno predstavnici carine koji u tim prilikama izbegavaju da pitaju ono inače obavezno – imate li nešto da prijavite. To – šta imate da prijavite – prvo je pitanje koje ionako sledi na Aerodromu Šiphol u Amsterdamu gde optuženog čekaju ljudi iz tima glavne haške tužiteljice Karle del Ponte, koji gotovo u putu do zatvora u Ševeningenu obave prvi intervju sa novopristiglim sa njihove liste.
Pojedini haški optuženici su odavde (Vojislav Šešelj, na primer) odlazili tako što su ih do ulaska u avion pratili trubači, što je trebalo da pojača utisak o herojskom odlasku i držanju, nešto što se obično u sličnim prilikama viđa samo na Aerodromu Zagreb (doduše bez trubača) kada u Hag kreću tamošnji generali-dragovoljci. Tek u nekoliko slučajeva, ovdašnje haške optuženike sve do zatvora pratili su i pojedini ministri, kao što je svojevremeno svog partijskog druga admirala Dušana Jokića ispratio nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i to baš u vreme dok je u njegovom resoru naveliko trajala pobuna „crvenih beretki“. Oni koji nisu želeli da se predaju ili da putuju, u Hag su obično odlazili posle spektakularnih hapšenja ili otmica, posebnim letovima i letelicama (Beograd–Tuzla–Hag), ponekad i sa crnom kesom na glavi, kao na primer bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević.
VIPILIKESA: Na dosad najzagonetniji način u Hag je prošle subote uveče odleteo bivši pukovnik Vojske RS Ljubiša Beara, oficir bezbednosti protiv koga je još u martu 2002. godine haško tužilaštvo podiglo optužnicu zbog učešća u svakako najtežem zločinu svih minulih ratova – masakru u Srebrenici. Beara je jedini koji je put Haga krenuo iz VIP salona Aerodroma Beograd posebnim avionom, pratio ga je srpski ministar pravde Zoran Stojković i do ulaska u avion kamera Vlade Srbije, a na Aerodromu u Roterdamu u dva iza ponoći lično ga je sačekala Karla del Ponte. Već sutradan počela su nagađanja oko toga da li je Beara haški dobrovoljac, kako su tvrdile srpske vlasti, ili ga je zapravo uhapsila policija, kako je to u prvi mah poručila portparol Tužilaštva Florans Artman i zatim i gospođa Del Ponte lično.
Priču o hapšenju (predaji) Beare pokušala je da ovih dana, iz ugla haškog tužilaštva, rekonstruiše i agencija Sense, sugerišući da se u ovom slučaju radilo o „dobrovoljnoj predaji u prisustvu vlasti“. Ta priča se ne razlikuje previše od onoga što su nekim beogradskim redakcijama saopštili „anonimni izvori bliski vlastima“. Za vreme razgovora sa premijerom Vojislavom Koštunicom, gospođa Del Ponte je, izgleda, saopštila da ima specijalnu informaciju o tome gde se krije Ljubiša Beara. Koštunica je, navodno, hteo da tu adresu preda u ruke šefu BIA Radetu Bulatoviću, ali je gospođa Del Ponte insistirala da se to ne čini i da Koštunica bude jedini koji je video cedulju s njenom informacijom. U subotu uveče glavnu hašku tužiteljicu nazvao je ministar pravde Zoran Stojković i saopštio joj da sa Bearom, koji se dobrovoljno predao, kreće ka Roterdamu gde ih je ona sačekala dva sata posle ponoći. Stojković je objasnio da je policija opkolila kuću u kojoj se Beara skrivao posle čega se on mirno predao. Beogradska zvanična verzija istog događaja glasi nešto drugačije i po njoj s Bearom umesto policije kontaktirao upravo ministar Stojković. U toj verziji, ponovljenoj više puta, nema previše detalja o tome kako se ovaj nekadašnji oficir bezbednosti našao pred vratima vladinog lir-džeta. Zvaničnici u Beogradu nisu ujedno bili jedini koji su prošle nedelje nudili različite verzije nekih događaja od Karle del Ponte. Glavnu hašku tužiteljcu demantovale su i vlasti iz Podgorice zbog optužbe da im povremeno preko granice sa RS svraća Radovan Karadžić. Demantij je poslao i hrvatski predsednik Stjepan Mesić, koji je ponovo odlučno poricao kako se odbegli Ante Gotovina krije negde na teritoriji Hrvatske.
Tehnički gledano, za one u Hagu „slučaj Beara“ predstavljao je hapšenje, dok je za vlasti u Beogradu to očito bila predaja jer policija nije morala da interveniše. Kamera koja je u VIP salonu Aerodroma zabeležila susret i pozdravljanje Beare sa suprugom i sinom u prisustvu ministra pravde insistirala je na toj „dobrovoljnosti“. Kao u onom lošem TV spotu u kom Zdravko Čolić reklamira neko pivo i jednoj od svojih saradnica u pauzi koncerta poletno kaže „ne bih ja tu, razumeš, ništa dir’o“, tako i Beara u aerodromskom salonu pre polaska za Hag nekoliko puta traži potvrdu i proverava da li je baš dobro razumeo – penzija mu, dakle, neće biti dirana. I zatim mnogo spokojnije ulazi u avion koji ga vodi ka Karli del Ponte i suočavanju s najtežim optužbama za zločine počinjene u Srebrenici.
Mnogima je u tom prizoru ponešto zasmetalo iako je slika očigledno trebalo da sugeriše se u Hag može ići bez crnih kesa na glavi, bez dramatičnih hapšenja i lisica na rukama, ali i bez trubača i dekora koji priliči lažnim „nacionalnim herojima“. S te strane gledano, pitanje da li je Ljubiša Beara otišao u Hag dobrovoljno ili tako što je prethodno uhapšen, postaje manje važno. (Kao što je danas malo važno da li su famozni snimci napravljeni ispred kuće Gorana Hadžića u Novom Sadu zaista načinjeni neposredno uoči njegovog bekstva, kako tvrde u Tužilaštvu, ili mnogo ranije, što onako usput pominju upućeni iz vlasti. Jedino što je važno jeste da Hadžića nema, pa nema). Odlaskom u Hag Ljubiše Beare, spisak onih za kojima su odavno raspisane haške optužnice skraćen je za jedno prilično važno ime, spisak onih koji su optuženi za zločine u Srebrenici i nalaze se u bekstvu takođe je skraćen, država je posle duže vremena na nekim važnim svetskim adresama dobila priznanje da se oko Haga ipak nešto radi, ostali sa liste optuženih koji se premišljaju šta da čine imali su prilike da vide da neke državne garancije postoje, ali i to da nijedno skrovište nije večno. To kako je Beara otišao u Hag moglo je eventualno da bude važno samo za unutrašnju političku upotrebu. Socijalisti koji manjinsku vladu podržavaju iz prikrajka odavno prete da će ta podrška nestati ukoliko iko sa haške liste bude hapšen i na silu odveden u Ševeningen.
Za samog Bearu, čini se, najmanje je važno da li se dobrovoljno predao ili nije jer mu se na dušu stavljaju tako teški zločini da je iluzorno očekivati kako bi mogao dobiti priliku da početak suđenja sačeka kod kuće, tim pre što je optužnica protiv njega podignuta prilično davno. Sudeći po njegovom prvom pojavljivanju u haškoj sudnici, pre bi se moglo naslutiti da će ovaj bivši oficir bezbednosti, koga terete da je bio jedan od glavnih aktera masovnih zločina u Srebrenici, put do eventualno manje kazne pokušati da potraži preko nagodbe sa Tužilaštvom. Beara je prošlog utorka izbegao da se izjasni o optužnici i sopstvenoj krivici, što se u Hagu ne događa baš često. To su do sada obično činili oni koji su posle konsultacija sa advokatima kasnije priznavali krivicu i pravili nagodbe. Poslednji haški pridošlica tražio je još mesec dana da porazmisli o svemu i dobio priliku da razmišlja do 9. novembra. U svom osmominutnom haškom debiju u sudnici stigao je još da pozove sve svoje ratne drugove da se predaju i sa „ove države“ skinu kamen koji joj već godinama visi oko vrata“. Učinio je to na prilično uverljiv način koji automatski rađa pitanje – zašto tako nešto i sam nije učinio mnogo ranije. Oni koji su već u Hagu i koji su se ranije pojavljivali u tamošnjim sudnicama, o njemu i njegovoj ulozi u srebreničkom masakru do sada nisu govorili preterano povoljno.
SVUDAGAIMA: Na ime oficira bezbednosti Ljubiše Beare može se, inače, naići na raznim stranama jugoslovenske ratne i predratne priče, kao što uostalom i priliči čoveku koji se bavio jednim opasnim zanimanjem. Upućeni tvrde da je upravo Beara bio taj koji je u predvečerje rata u Splitu bukvalno smotao (u šatorsko krilo) i uhapsio ubice i davitelje vojnika Saška Geškovskog, mladića brutalno ubijenog samo zbog toga što je nosio uniformu JNA. Pominjan je i po učešću na dubrovačkom ratištu, gde je navodno naredio da se puca na dvojicu Šešeljevih paravojnika koji su navodno ukrali neko vozilo, zbog čega mu je kasnije i suđeno. Osim nekolicine optuženih za zločine oko Srebrenice, Vojislav Šešelj je svakako jedan od ševeningenskih zatvorenika s kojim bi Beara najmanje želeo da se sreće i podseća na ratne dane. U maju 1992. imenovan je za načelnika bezbednosti Glavnog štaba VRS i na tom položaju bio je tokom čitavog perioda na koji se odnosi njegova haška optužnica. Posle jednog masovnog ubistva srpskih civila nedaleko od Skelana stigao je u ovaj deo BiH, a sve što se kasnije dešavalo i dovelo ga je do Haga. Nevladina organizacija „Žene Srebrenice“ izdala je ovih dana saopštenje u kome se tvrdi da je Beara „više od Mladića kriv za zločine počinjene u Srebrenici i da je on direktno naređivao likvidacije bosanskih Muslimana“. U Bearinoj optužnici, između ostalog, stoji da je u punoj meri bio angažovan prilikom masovnih ubistava i da je često ponavljao svoj zahtev pretpostavljenima da mu se pošalju dodatni vojnici za pomoć u smaknuću hiljada muslimanskih zarobljenika. Upućeni tvrde da je, kao i većina obaveštajaca, o svojim ratnim stazama i bogazama vodio dnevnik koji je kasnije nestao.
Na ime pukovnika Beare nailazi se, međutim, i u nekim čudnim dokumentima saveznog ministarstva pravde bivše SRJ (do kojih je „Vreme“ došlo), štampanih mnogo pre nego što je ovaj bivši oficir prošle subote postao dostupan vlastima. U takvom jednom dokumentu koji je adresiran na Haški tribunal (a na neke beogradske adrese stigao još januara 2003) kaže se da „Savezna vlada SR Jugoslavije i Vlada Republike Srbije u predmetu Beara Ljubiša koji se vodi kod Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, pod brojem IT-02-58-1, predlaže da se imenovani privremeno pusti na slobodu i obavezuje da će, ukoliko Sudsko veće donese odluku da dozvoli da se optuženi Beara Ljubiša brani sa slobode i da za to vreme boravi na teritoriji SRJ, ispoštovati sve naloge Sudskog veća, kako bi se gospodin Beara Ljubiša, u svako vreme, po nalogu suda mogao pojaviti pred Međunarodnim krivičnim tribunalom…“. U istom dokumentu koji precizno utvrđuje sve pojedinosti oko garancija dve vlade i uobičajenu proceduru u tim prilikama (preuzimanje optuženog, praćenje, itd…), na kraju se kaže – „budući da se Beara Ljubiša odazvao pozivu Savezne vlade i da se dobrovoljno predao Međunarodnom krivičnom tribunalu, Savezna vlada SR Jugoslavije i Vlada Republike Srbije daju Međunarodnom krivičnom tribunalu garanciju radi privremenog puštanja imenovanog iz pritvora u cilju njegove odbrane sa slobode“.
BLANKOGARANCIJE: Iz ovog teksta ispada da se Beara dobrovoljno predao i tajno otišao u Hag (i zatim odande takođe tajno vratio) bar dve godine pre nego što je to stvarno učinio prošle subote i da su za njega ispisivane garancije bivše savezne i republičke vlade neuporedivo pre nego što je to pre nekoliko dana kao mogućnost pomenuo ministar Zoran Stojković. Uz napomenu da bi verodostojnost ovog papira još trebalo dodatno proveriti, ostaje čudno da je neko u Ministarstvu pravde, makar i onako iz zabave, svojevremeno štampao blanko i tipske potvrde-garancije za haške optuženike koji su u to vreme, bar zvanično, bili prilično daleko od predaje i još dalje od Haga. Kao kada bi se danas neko dokon igrao na kompjuterima nadležnog ministarstva i ispisivao unapred garancije za Ratka Mladića, koji je još u bekstvu. Ili je posredi nešto drugo.
Razna „obaveštajna bratstva“ po Beogradu odavno spekulušu s mogućnošću da je Beara jedan od retkih optuženika koji je mnogo pre svoje predaje ostvario kontakt s Tužilaštvom i pipnuo koliko je tamo za njega „voda vrela“, odnosno može li se bar nešto „smlačiti“ saradnjom i boljim definisanjem Mladićeve krivice (ako tu ima još šta da se „definiše“), ili bar upućivanjem na tragove koji vode do Mladićevih skloništa danas. U tim krugovima ima onih koji zaista veruju da je Beara već „bio u Hagu“. Druga glasina iz sličnih kuhinja kaže da je Beara bio uhapšen i spreman za Hag još prošle godine, ali je potom pušten kada je navodno Karla del Ponte, uprkos obećanjima datim dosovskoj vlasti, ipak podigla optužnicu protiv četiri generala. Pušten da bude pod nadzorom, ali se kasnije, kako kaže ista priča, negde zagubio sve do prošle subote.
Sve ove teorije o misterioznom Ljubiši Beari, mogu naravno, da liče i na obično mućenje vode kako bi ona izgledala dublja. Ono što je sasvim sigurno jeste da je u Hag ipak stigao čovek koji je po prirodi posla kojim se nekada bavio i resursima za skrivanje kojima je mogao da raspolaže, teoretski bio neuporedivo teže dostupan haškoj poteri od nekih za kojima se još traga. Njegovo eventualno priznanje krivice moglo bi da predstavlja jedan od većih haških uspeha u poslednje vreme. Ako je i izgubio neke ratne beleške, mnogo toga o svojim pretpostavljenima morao je da zna bar „u nekoliko primeraka“.
Pred tom činjenicom, svaka rasprava o tome kako je stigao u Hag postaje prilično besmislena.
Optuženi za Srebrenicu
U Haškom tribunalu je do sada za učešće u zločinu u Srebrenici optuženo 13 osoba. Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Drago Nikolić (bivši načelnik za bezbednost Zvorničke brigade), Ljubomir Borovčanin (bivši komandir združenih snaga MUP-a RS), Vinko Pandurević (komandir Zvorničke brigade) i Vujadin Popović (bivši pomoćnik za bezbednost komandanta Drinskog korpusa) nalaze se u bekstvu. General Radoslav Krstić (bivši komandant Drinskog korpusa) osuđen je na kaznu od 35 godina zatvora, dok su Momir Nikolić i Dragan Obrenović osuđeni na 27, odnosno 17 godina zatvora. Na presude čekaju Vidoje Blagojević i Dragan Jokić, kojima je suđenje okončano pre nekoliko dana. Ljubiša Beara je upravo stigao u Hag, a na listi onih kojima se Srebrenica stavlja na teret nalazi se i Slobodan Milošević. Posle nagodbi koje su postigli sa Tužilaštvom, Dragan Obrenović i Momir Nikolić jedini su zasad oslobođeni optužbi za genocid.
U Hagu je pre desetak dana počelo suđenje i Naseru Oriću za zločine koje su oko Srebrenice počinile snage BiH kojima je on komandovao.
Sumnje
Slične priče oko načina odlaska u Hag pratile su svojevremeno i predaju (hapšenje) oficira Miroslava Radića, jednog od optuženih članova „vukovarske trojke“. Vlast je i tada tvrdila da se Radić predao, dok su u Hagu, pozivajući se doduše na neke svoje beogradske izvore i svedoke, upozoravili da je uhapšen. Upućeni tvrde da je svojevremeno Dario Kordić, jedan od bosanskih Hrvata koji je pre nekoliko godina završio u Ševeningenu, bio uhapšen, ali je kasnije na zagrebačkom aerodromu ispraćen uz muziku i pesmu i značajno sopstveno učešće u tom veselju.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!