Autonomija fakulteta od nauke, logike i etike

Mora li zakon o univerzitetu štititi i promovisati najviše standarde stručnosti? Sudeći po rešenjima koja stoje u sadašnjem zakonu – ne mora. Evo, za početak, kakve to posledice može imati u praksi:

Na sednici Izbornog veća fakulteta jedan psiholog, jedan sociolog, dva pedagoga, dva filologa, filozof (uža specijalnost etika) i mašinski inženjer, odlučuju o tome da li su članovi stručne komisije – tri matematičara, redovna profesora Univerziteta – dovoljno kompetentno procenili da njihov kolega (matematičar, dabome) treba da bude unapređen u više zvanje; pa se slože da se iz priloženog prikaza naučno-stručnog rada matematičarevog ne da zaključiti da je uvaženi kolega zreo za unapređenje, te neka još malo posedi u sadašnjem zvanju… To što među onima koji osporavaju ocene stručnjaka (koje su inače sami imenovali u komisiju) nema nijednog matematičara – potrešće, eventualno, samo tamo neke mrzovoljne akademske cepidlake…

Ova bizarna pričica preslikana je iz života, s tim što su u stvarnosti matematičar i psiholog zamenili mesta. Opisani događaj je jedan od nekoliko koji su, pre više od godinu dana, bili samo ulaz u lavirint apsurda iz koga se izlaz više i ne nazire. Ovom i drugim slučajevima o kojima je reč zajedničko je sledeće:

– desili su se na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu;

– među onima koji su donosili odluke suprotne predlozima stručnih komisija nije bilo nijednog stručnjaka ni za jednu od oblasti o kojima se odlučivalo;

– odluke donete na ovakav način ne kose se sa Zakonom o univerzitetu;

– Zakon ne predviđa višu instancu koja može izmeniti takve odluke.

Upravo su ove poslednje dve stavke razlog koji pomenuta događanja čini relevantnim za univerzitetsku javnost, naročito za onaj njen deo koji upravo radi na pisanju novog zakona o univerzitetu. Hoće li novi zakon popuniti rupe kroz koje se sasvim komotno mogu ušetati proizvoljnost i neukost? Hoćemo li dobiti zakon o univerzitetu koji će sprečiti zloupotrebu autonomije fakulteta? Hoćemo li, najzad, dobiti zakon bez nejasnoća koje otvaraju vrata intelektualnom zlostavljanju neistomišljenika?

Kao i svako drugo zlostavljanje, i ovo se svodi na bezobzirnu zloupotrebu moći. Za razliku od svakog drugog zlostavljanja, ono se vrši „akademskim“ sredstvima: ocenjivanjem radova koji očigledno nisu pročitani (niti je deo njih to mogao biti, s obzirom da zlostavljač ne razume jezik na kome su napisani); bez minimuma akademskih obzira prema materiji koja se ne poznaje i ne razume; iznošenjem argumentacije koje bi se postideo svako ko drži do elementarne logike; dopuštanjem i/ili odobravanjem svega nabrojanog. Iz mnoštva neverovatnih detalja slučaja koji je ovde uzet za primer, izdvajam stav Izbornog veća UF-a da knjiga koju je kandidat napisao nije iz oblasti kojom se on bavi, već iz neke sasvim druge. Iz ovoga nužno sledi: a) da čovek može napisati knjigu iz oblasti kojom se ne bavi i b) ne biti svestan toga. No comment.

Ovakvo bahato ruganje logici i etici kao temeljnim akademskim vrednostima i načelima, ohrabreno je svešću o tome da ga zakon ne sankcioniše. Naprotiv, on upravo Izbornom veću fakulteta, bez obzira na njegov profesionalni sastav, daje punu nadležnost prilikom izbora nastavnika i saradnika. Zlostavljači se stoga osećaju izuzetno moćno, jer svoje uporište nalaze upravo u zakonu: ako ih je dovoljno veliki broj i ako im to zbog nečega treba, mirno će izglasati da se Sunce okreće oko Zemlje. Za razliku od Galilejevih vremena, zakon srećom ne predviđa smrtnu kaznu za neistomišljenike.

Zbog čega je ova (o)tužna „akademska“ priča, o kojoj se inače na samom fakultetu kolektivno ćuti, relevantna za univerzitetsku, pa i za širu javnost?

Što se tiče Univerziteta, on je institucija čije se samo postojanje zasniva na uzajamnom uvažavanju kompetencija onih instanci (fakulteta, odeljenja, katedara, pojedinaca) koje sam priznaje kao kompetentne. Iako je kršenje ove temeljne pretpostavke suprotno elementarnoj logici, ono nažalost nije suprotno postojećem zakonu o univerzitetu. Naročito na heterogenim fakultetima kakvi su učiteljski, ali i filološki, filozofski, FPN, FON, PMF – on širom otvara vrata čitavom nizu kreativnih kadrovskih rešenja: tako bi, na primer, združeni fizičari, matematičari i biolozi na nekom od prirodno-matematičkih fakulteta mogli izabrati jednog hemičara u nastavničko zvanje različito od onog koje su predložili hemičari – i tako u svim pravcima. Postojeći zakon, nažalost, ne predviđa nikakvu drugostepenu instancu, koja bi ovako nakaradno donesene odluke mogla preinačiti.

Imajući ovo u vidu, oni koji upravo sada rade na nacrtu novog zakona morali bi izuzetno pažljivo formulisati one odredbe koje se tiču uslova i procedure izbora u nastavnička zvanja, na čijem početku i kraju moraju biti odgovarajući stručnjaci. Ako to ne učine, mogli bi jednog dana deliti odgovornost za najneverovatnije igre bez granica na univerzitetima u ovoj državi.

Takve igre ticale bi se praktično svakoga. Ko bi tražio vezu da ga operiše profesor hirurgije koga su izabrali oftalmolozi, dermatolozi i psihijatri – nasuprot stručnom mišljenju hirurga? Ko bi studirao francuski jezik kad bi znao da će mu predavati neko koga su izabrali profesori engleskog, ruskog i španskog – uprkos stručnom mišljenju profesora francuskog? Ukratko – da li je univerzitet zajednica nastavnika i naučnika raznorodnih profila (u kojoj je uzajamno uvažavanje kompetencija podrazumevajuće načelo) ili savez društava stručnjaka opšte prakse? Ovo poslednje pitanje ima i svoj sasvim praktični aspekt: poreski obveznici imaju pravo da očekuju da državni univerziteti, koji se izdržavaju od njihovog novca, predstavljaju najčvršću moguću garanciju stručnosti. Ko će je garantovati ako ne univerzitet?

Što se tiče Beogradskog univerziteta, važno je istaći da su se dve od tri instance do kojih su dospeli pomenuti slučajevi, nedvosmisleno opredelile za poštovanje stručnosti: Stručno veće za društvene i kulturno-istorijske nauke odbilo je da dâ saglasnost na dve sporne odluke Izbornog veća UF-a, a Sud časti je konstatovao da postoji opravdana sumnja da je u ta dva slučaja došlo do zloupotrebe prava odlučivanja. Nažalost, principijelnost ovih instanci u praktičnom smislu ostaje bez ikakvog efekta, jer Zakon o univerzitetu ne predviđa nikakvu zaštitu za oštećene. Štaviše, pošto se procedura izbora završava odlukom Stručnog veća Univerziteta, kandidatima neposredno preti gubitak zaposlenja. Drugim rečima, kandidat koji se drzne da brani profesionalni status (kako sopstveni tako i stručne komisije) direktno ugrožava svoj radni status. Iako u očiglednom sukobu s elementarnom logikom i etikom, ovakav apsurdni ishod nije ni u kakvom sukobu sa Zakonom o univerzitetu.

Jedina univerzitetska instanca koja nije reagovala, iako je Stručno veće to od nje izričito tražilo, sada je već bivši rektor Univerziteta u Beogradu. Nije reagovao ni Savet univerziteta, iako je Sud časti još u maju doneo svoje odluke i preporuke. Hoće li reagovati novi rektor i Savet u novom sastavu? Iako nemaju nikakve formalne ingerencije, njihova odlučna i javna reakcija bi, ako ništa drugo, obeshrabrila eventualne buduće pokušaje zloupotrebe autonomije fakulteta. Bilo kako bilo – kad je reč o intelektualnom zlostavljanju, javnost izgleda kao jedina „sigurna kuća“.