Kada alasi kažu "prevrnula se voda" misle zapravo na vreme kad reka nadođe i talog sa dna ispliva na površinu da bi se, kako voda opada, mulj vratio gde mu je mesto. Nešto slično dogodilo se 5. aprila u kafiću Dragulj na Ceraku kada su policajci OUP-a Rakovica uhapsili Vladimira Jovanovića (37) zvanog Vlada Japanac, Lorana Locka Milića (36), Sašu Vukovića (27) i pripadnike MUP-a Srbije Darka Andulajevića (26) i Aleksandra Vučkovića (35) osumnjičene da su počinili krivično delo iznude u pokušaju. Žrtva je bio Nenad Mikić, vlasnik Maxis taksija, koga su petorica pomenutih nastojali da reketiraju
To što se zbilo 5. aprila u bašti Dragulja ličilo je na vreme kada su kriminalci i njihove ekipe divljali gradom, a delovi policije bili u dilu s mafijom. O onome šta mu se dogodilo priča pretučeni Nenad Mikić: „Izašao sam iz kancelarije na samo petnaestak minuta da bih popio kafu u Dragulju. Ne volim taj kafić. Za tri meseca bio sam u njemu samo dva puta. Vidim crni džip hamer poslednji model i još nekoliko skupih vozila parkiranih ispred kafića. Taj džip inače košta blizu pola miliona evra i čini mi se da su na njemu tablice BG-60-02 i da je Lockov. Nisam stigao ni da sednem kad mi je u tom trenutku prišao meni nepoznat čovek i pitao me da li ga poznajem. Odgovorio sam da ga ne znam. ‘Ja sam Vlada Japanac, magarčino jedna’, rekao mi je i tada sam ga se setio. Nekad je bio ošišan do glave, a sad nosi dužu kosu. ‘Vidiš, bio sam preko i vratio se. Skinuli su mi poternice i očistili dosije. Sad sam najjači.’ ‘Pa dobro’, kažem mu. ‘Šta ti meni dobro, konjino jedna – hoću pare. Nisi mi ih slao dok sam bio u inostranstvu…’ ‘Ne dam pare’, odgovorio sam u prvi tren, ali sam kasnije na isto pitanje odgovarao da novca nemam. U tom trenutku mi je udario takav šamar kao da je na mene naleteo brzi voz. Bio sam u šoku, nisam znao šta ću sa sobom. Da bežim nije bilo svrhe, njih četvorica su još sedela za stolom i neko bi me brzo stigao. ‘Vidiš koliko sam jak, ubiću te od batina’, ponavljao je Japanac i ponovo me udario. Potom se okrenuo četvorici svojih ortaka i pitao – ‘koliko da tražim od ovog konja’. Jedan od njih je odgovorio ‘50 ili 60 hiljada evra’. Zatim se Japanac okrenuo ka meni: ‘Pa eto, daj toliko, biću zadovoljan, ionako mi nisi slao pare dok sam se krio napolju. Sada ćeš malo da nas potpomogneš, opet smo najjači.’ ‘Molim te pusti me da idem…’ Nisam stigao ni da izgovorim do kraja kad me je opet udario ne znam ni sam čime tako da sam uleteo u fontanu i ostao da ležim u vodi. Zamahnuo je stolicom i sručio mi je na glavu. Više njih su me podigli i stavili u stolicu. ‘Ovo je tek toliko da vidiš da se ne zajebavam’, napomenuo je Japanac. Rekao sam mu da nemam para, a onda je usledio novi udarac. Pao sam i ostao da ležim na zemlji. Zatim su dvojica policajaca iz Japančeve pratnje izvadili službene legitimacije i sve goste kafića udaljili iz bašte. Kad sam video legitimacije, pomislio sam da su oni zapravo namestili Japanca i da su bili ubačeni u njegovu ekipu kako bi ga uhvatili na delu odnosno reketiranju. Nažalost, bio sam u zabludi. Nastavili su potom da me svi šutiraju. ‘Konjino, ti ne shvataš koliko sam jak, ubiću te’, ponavljao je Japanac. U tom trenutku stigla je bela florida a mladić za volanom je zaustavio i izašao iz automobila. Na mestu suvozača sedela je neka žena za koju sam kasnije saznao da je iz tužilaštva ili suda i da je zajedno sa vozačem policajcem bila službeno u tom kraju. Budući da je video prizor, a možda mu je i bilo javljeno da se nešto događa u Dragulju, mladić iz floride izvadio je službenu legitimaciju policije i pokazao je prisutnim. ‘Šta se ovde događa’, pitao je. ‘Mi smo kolege’, objasnila su dvojica policajaca iz Japančeve ekipe i samo za trenutak pokazali policijske značke. Mladi policajac u civilu iz floride bio je zapravo inspektor OUP-a Rakovica. Na njegovo pitanje šta mi se dogodilo, Japanac je odgovorio da sam se okliznuo i upao u fontanu, a jedan njegov ortak iz pratnje da sam upao u šahtu. Mene je nekoliko puta pitao šta mi se dogodilo ali sam ja ćutao, bio sam sluđen, vrištao bih na sav glas. Japanac je bio iza mene i neprestano je govorio, ‘ubiću te, ubiću te’. Mladi inspektor je potom zatražio od dvojice ‘kolega’ da mu ponovo pokažu službene legitimacije što su oni energično odbili: ‘šta ima da gledaš, pokazali smo ti ih već’. ‘Hoću da vidim brojeve vaših znački.’ Nekoliko trenutaka kasnije uz škripu kočnica automobila dojurila su trojica inspektora takođe iz OUP-a Rakovica. Izleteli su iz vozila i sve legitimisali. ‘Mi smo kolege’, napomenuo je jedan od policajaca iz Japančeve grupe. ‘Nismo mi kolege, čim ti sediš sa ovim dripcima’, odgovorio je inspektor pokazujući na Japanca i Lacka. Nedugo potom došao je još jedan automobil sa uniformisanim policajcima. Ta policijska akcija odvijala se veoma brzo. Svi su me pitali šta se dogodilo, a ja nisam bio sposoban da išta kažem. Tresao sam se izbezumljen i u šoku od pretrpljenih batina dok su Japanac i njegovi ortaci govorili da sam pao u šaht, da sam se okliznuo i upao u fontanu i raznorazne druge gluposti. Očevidno nisu imali vremena da se dogovore šta da pričaju. Najzad se jedan od inspektora dosetio da me izdvoji govoreći mi da ne treba više da se bojim, da će sve biti u redu i da on zna šta se dogodilo. ‘Jesu li te tukli’, ponavljao je. Rekao sam da jesu. Tresao sam se kao prut, traumatizovan i očajan. Japanac je vikao na nekog inspektora: ‘Šta je, pičko, pucaj ako smeš, ubij me.’ Ovaj ga je staloženo opominjao da bude pristojan. ‘Jesmo li mi uhapšeni’, pitao je. ‘Niste još, idemo u stanicu pa ćemo videti hoćete li biti.’ U OUP-u Rakovica izdvojili su me od Japanca i njegovih tako da ih više nisam video. Kola hitne pomoći su me odvezla u Urgentni centar a lekari su mislili da me je policija prebila i pitali su šta sam to učinio da me toliko biju. Bili su iznenađeni kad sam im objasnio da su me tukli neki dripci koje je policija zbog toga pohapsila.“
Nenad Mikić inače smatra da su mu inspektori OUP-a Rakovica spasli život: „Bili su neshvatljivo savesni i dobri sa mnom. Zbilja su me zaštitili. Govorili su mi: ‘Ne može ti sad niko ništa, mi smo s tobom’. Osećao sam se sigurnim prvi put u životu, video sam kako postupaju pošteni i nekorumpirani policajci. Jedan od isnspektora mi je dao broj svog mobilnog i rekao da mogu u svako doba da ga pozovem ako se nađem u nekoj nevolji.“
Nenad Mikić od 5. aprila ne izlazi iz svoje dobro obezbeđene kuće. Stručnjaci su mu postavili video nadzor oko cele zgrade budući da su već 6. aprila učestale telefonske pretnje. Policija inače ne može da mu pruži obezbeđenje usled nedovoljnog broja policajaca, iako su donedavno čelnici MUP-a gromoglasno tvrdili da će svakom građaninu kome neko preti policija pružiti punu zaštitu. A Mikić svakako ima razloga da se i te kako boji jer je jedan od retkih koji se usudio da optuži i potpiše prijavu protiv policajaca i kriminalaca.
Posle davanja iskaza u policiji uhapšena petorica privedena su istražnom sudiji Beogradskog okružnog suda koji im je odredio pritvor od trideset dana. Istraga je u toku, ali je sasvim neizvesno da li će ih specijalni tužilac za organizovani kriminal Jovan Prijić preuzeti i optužiti kao članove organizovane kriminalne grupe, poput one Kristijana Golubovića kojoj se sudi u posebnom odeljenju Okružnog suda, odnosno u specijalnom sudu.
Vladimir Jovanović Japanac i Loran Locko Milić zauzimaju istaknuta mesta u tzv. policijskoj beloj knjizi u kojoj su nabrojane kriminalne grupe i kriminalci u Srbiji. Obojica su pripadali najmasovnijoj kriminalnoj grupi Dušana Spasojevića, odnosno zemunskom klanu. Locko je bio uključen sa Spasojevićem u trgovinu drogama, stekao je veliki imetak i slovio, kao Japanac, za čoveka koji radi za jednu od naših obaveštajnih službi. Zanimljivo je da su u doba pobune „crvenih beretki“ obojica bili primećeni kako budno motre na kuću u Mišarskoj ulici u kojoj je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović imao stan. Kao sumnjivi, obojica su bili privedeni u GSUP, ali su brzo bili pušteni na intervenciju potpukovnika Dragoljuba Živkovića iz vojne bezbednosti.
Čedomir Jovanović, svedočeći pred sudom, rekao je pre tri dana da su „ispred stana Dušana Mihajlovića bila svojevremeno uhapšena dva pripadnika zemunskog klana koji su imali legitimacije vojne bezbednosti“. Nije sporno da je reč o Japancu i Locku. Bilo je to vreme kad je očevidno i policija, da ne govorimo o građanima, strepela od raznih likova poput Japanca i Locka. Japanac je inače postao poznat široj javnosti nakon pokušaja ubistva Vuka Draškovića 15. juna 2002. u Budvi. Kako je ustanovljeno kasnije u Japančevom stanu u Budvi boravili su atentatori Branko Berček, Leonid Milivojević i Nenad Ilić, inače nekadašnji pripadnici JSO-a koji su ostavili svoje otiske prstiju u stanu. Japanac je bio uhapšen i pušten jer navodno nije bilo elemenata za krivično gonjenje. Ostalo je nepoznato zašto se 2003. godine intenzivno tragalo za Japancem koji je uspevao da umakne. Prema nezvaničnim informacijama, boravio je uvek u prizemlju te je bežao kroz sporedna vrata i dvorišta. Jednom samo u gaćama. Inače, podaci iz policije govore da mu je zbilja izbrisan krivični dosije i da je ostao samo podatak da je svojevremeno zbog pljačke banke bio osuđen na osam godina zatvora i da kaznu nije do kraja izdržao.
Nenad Mikić se prvi put susreo sa Vladimirom Jovanovićem Japancem 2001. godine. Jedne večeri dok je zaključavao svoj „mercedes“ ispred kuće, Japanac mu je nečujno prišao i prislonio pištolj na glavu, oteo mu ključeve vozila, udarcem pištoljem u glavu onesvestio ga i uzeo saobraćajnu dozvolu iz Nenadovog džepa. „Otišao sam u Gradski SUP i prijavio i oni su veoma brzo saznali ko je otimač. Jedan inspektor mi je rekao: ‘Sve je uzalud, to je Japanac.’ Šetali su me od sobe do sobe, svi su me saslušavali, ali niko ništa nije pisao“, priča Mikić. „Pitali su me da li sam spreman da idem do kraja i napomenuli da ne mogu da mi garantuju bezbednost jer je Japanac veoma opasan. I baš u to vreme dok sam bio u SUP-u zazvonio mi je mobilni. ‘Ej, some’, ovde Vlada Japanac… Brzo sam pružio telefon inspektoru i rekao mu da me upravo zove taj koji mi je oteo automobil. Međutim, inspektor je odbio da razgovara sa Japancem te sam opet uzeo telefon i čuo Japanca. ‘Slušaj, magarčino, s tobom pričam. Izađi iz SUP-a, zar si toliki glupan da ne vidiš da su to sve moji ljudi u SUP-u…’ Jedan od inspektora, da ne pominjem ime, objasnio mi je da su Japanac i njegova ekipa veoma jaki, ali da će on uspeti da mi vrati auto s tim što ću odustati od potpisivanja prijave. Tako je i bilo. Tad su mi i u SUP-u rekli da Japanac radi za zemunski klan, da je opasan čovek i da će sigurno biti pušten na slobodu ukoliko nekom uopšte bude padalo na pamet da ga uhapsi.“
Nenad Mikić nije imao sreće ni sa automobilom „audi A-8“. Tri dana su ga Japanac i njegova ekipa pratili da bi ga na kraju džipom priterali uz neki zid. „U autu su mi bila deca koju sam vodio u školu“, kaže Mikić. „Kad sam video da je iz džipa izašao jedan od Japančevih s pištoljem u ruci, brzo sam izbacio decu i rekao im da što pre uteknu. Uspeo sam i ja da pobegnem, a oni su očevidno bili zadovoljni audijem koji su odvezli. Opet sam otišao u SUP da prijavim i opet su oni u rekordnom vremenu ustanovili da je reč o Japancu. On mi se javio telefonom kao i prvi put još dok sam bio u policiji. ‘Pametnije je da mi daš 25.000 evra nego što sediš tu i gubiš vreme. Ti znaš koliko smo mi jaki. Raspitaj se kod Dušana Spasojevića.’ Jedan od inspektora uzeo je slušalicu i Japancu rekao da me više ne zove, na šta se Japanac razgoropadio i poručio: ‘Pobiću vas sve, ubiću kao što sam i Buhu ubio…’ ‘Ovaj je potpuno lud’, prokomentarisao je inspektor uz konstataciju da oni ne znaju šta da rade i da bi najbolje bilo da odem u inostranstvo jer oni ne mogu da me danonoćno čuvaju. Vratio sam se kući i već počeo da se pakujem kad me je onaj inspektor iz GSUP-a nazvao telefonom i predložio da se nađemo u gradu. Pristao sam i našli smo se, i on mi je rekao da se ne zezamo, to je skup opasnih ljudi: ‘Pokušaću da odradim da ti se auto vrati. Neće da traže pare i to ćemo nekako zataškati, s tim da ti povučeš prijavu.’ Učinio sam to i auto mi je bio vraćen sa svim stvarima u njemu.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
