Sada je odjednom otkriveno da je novembra 2001. godine zapravo bilo došlo do "oružane pobune JSO-a", a tom dubokom prosvetlenju Vladu Srbije priveo je Srpski pokret obnove sasvim jasnom grubom političkom ucenom
Mi o Lupusu, a Vuk na vrata…
Od avgusta 2004. godine, kada su gđa Aleksandra Ivanović i njeni partneri registrovali firmu „Lupus Group – VIP, Security, Safari“, pa do pre neki dan sve je bilo normalo u smislu „ustavnog prava na rad“, zakonitosti, poštovanja propisa itd. Počeli ljudi da čuvaju onaj „25. maj“ na Dunavu i, kažu, neku banku; MUP sit, vukovi na broju i sve u najboljem redu.
A onda je nastala frka u javnosti: Legijina žena osnovala firmu za obezbeđenje, okuplja bivše „beretke“, naoružava ih, koristi „rupe u zakonu“ itd. Vuk Drašković, koji je na svojoj vučjoj čapri i te kako osetio šta znaju i hoće „doktori za terorizam“, normalno da je pobesneo. Dok si rek’o „Vlajko Senić“ tri ministra SPO-a u Vladi Srbije – Voja Vukčević, Dragan Kojadinović i Bojan Dimitrijević – zatvorili su se sa premijerom i saradnicima radi kraćeg informativnog razgovora. Izgleda da je poslovično perje letelo Nemanjinom ulicom. Sadržaj te razmene mišljenja dade se nazreti: SPO je ucenio Koštuničinu administraciju – ili zatvarate dućan gđe Ivanović kako god znate, ili mi izlazimo iz Vlade i uskraćujemo parlamentarnu podršku; za „legalistička“ lelemuđenja razumevanja nemamo! „Pijetet“ je jedno, ama je vlast drugo, pa je Vlada obećala da će „u roku od deset dana“ zatvoriti „Lupus Group“ – kako zna.
Odjednom je ispalo da MUP Srbije nije baš tako „nenadležan“ za zaštitarske firme, kao što se prvo gradio. Mlađani advokat Vladimir Božović, političkom nagodbom postavljen ispred SPO-a na mesto generalnog inspektora MUP-a (kao uteha zato što Danica Drašković nije postala načelnica Instituta za bezbednost), morao je da počne da postupa ne čekajući ministra Jočića i načelnika Javne bezbednosti gen. Miloševića. Trebalo je na brzinu izraditi „studiju o zatvorivosti“. Dok dlanom o dlan ispade da je dozvola OUP Savski venac grupi „Lupus“ za nabavku neke dve automatske puške i četiri pištolja izdata protiv propisa – još prošlog decembra, hvala lepo.
Već je jasno da je raspisan konkurs za više radnika na poslovima i radnim zadacima žrtvenih jaganjaca (vazda deficitarno zanimanje). Naime, te dozvole izdaje načelnik OUP-a, posle konsultacije sa načelnikom GSUP-a (ako ne i visočije od toga…) i po obavljenoj proveri kroz razne evidencije. Ova dva načelnika u decembru mesecu u najmanju ruku nisu imali osnove za sumnju da nešto nije u redu – ako su provere obavili kako treba; nije jasno zašto ne bi, jer je osetljiva stvar u pitanju. Na kraju bi mogao da strada neki nedužni vatrogasni inspektor, jer je izdao dozvolu za skladištenje oružja u određenoj prostoriji koja ispunjava zakonske zahteve…
Sada se, međutim, u sistem uvodi novo pravilo igre: generalni inspektor Božović rekao je da je pri izdavanju dozvola za nabavku tog oružja „došlo do kršenja zakona“; dodao je i da po Zakonu o oružju i municiji „učesnici u oružanoj pobuni“ nemaju pravo na nabavku i držanje oružja. Kakva sad „oružana pobuna“? Nije valjda ono iz novembra 2001, kada su pripadnici JSO-a „u radnim odelima“ „mirno protestovali i tražili donošenje zakona o saradnji sa Hagom“? Ono što tadašnjeg predsednika Koštunicu „nije činilo nespokojnim“, pa je držao predavanje u Kolarcu te večeri? Ono što je tadašnji savetnik predsednika Koštunice, a trenutni direktor Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatović nazvao „pobedom patriotskih snaga“? Eta njevazmožna! trebalo bi falsetom da zavapi složni „nacionalno odgovorni“ hor političkih škopaca, ali iz nekog, pretpostavljamo državnog, razloga svi ćute, iako su novembra 2001. seirili nad „pobedom patriotskih snaga“. Ta „pobeda“ dovela nam je Andru i Bracana na čelo Državne bezbednosti, uglavila Legiju kao lice nedodirljivo, uticala na puštanje Zemunaca iz pritvora i tako dalje – sve do Dvanaestog marta.
Tu se sada postavljaju razna pitanja: da li je inače dosledni i opštepoznati stav SPO-a da je Jedinica za specijalne operacije bila zločinačka nevladina organizacija i „eskadron smrti“ sada postao deo političke platforme Vlade čiji je premijer dr Vojislav Koštunica i njenih organa poput MUP-a, Tužilaštva i BIA? Vuku se sigurno ne može zameriti da je naglo zbacio koalicionu jagnjeću kožu; on o toj stvari vazda priča isto… Zatim: da li to znači da će sve dozvole za držanje i nošenje oružja ikada izdate pripadnicima JSO-a aktivnim novembra 2001. sada biti „poništene“, kako reče generalni inspektor? Po toj logici, svi oni moraju da napuste državnu službu u organima u koje su premešteni: policiju, Žandarmeriju, BIA itd. Konačno: znači li to da će nadležna tužilaštva pokrenuti postupke protiv učesnika u krivičnom delu oružane pobune, tj. veleizdaje države kojoj su se zakleli da služe?
Dok čekamo na odgovore, valja nam razmisliti, onako fenomenološki, nad očiglednom političkom činjenicom: koliko je ucena moćno oružje u besprincipijelnoj politici.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
