Od kako su javili da je propao komunizam, pročišćenje se ponovo vratilo u svakodnevni jezik. Politički, dakako. I, s obzirom na neupitne vrednosti globalnog političkog novogovora, verski takođe. Elem, lustracija: očišćenje propisanim darivanjem i/ili žrtvovanjem, izvedenica od latinskog lustratio, svečanog očišćenja od grehova, odnosno lustrum, svakih pet godina održavane svečane i javne tj. državne ceremonije žrtvovanja za očišćenje od grehova i pokajanje celog naroda. Kako Rimljani baš i nisu bili naročito originalni, lustracija je u njihov rečnik ušla iz grčkog, gde je reč katharsis među lekarima značila čišćenje iliti pražnjenje creva, a među ljubiteljima mudrosti moralno očišćenje duše, duha ili već čega god. U vreme globalizacije tumačiti lustraciju kao sranje, proliv ili proseravanje nije dopustivo, bar zbog zahteva politički korektnog jezika.
Uvek spremni politički analitičari pobednika u hladnom ratu lustraciju su definsiali kao „srednji put“ između krivičnog gonjenja narušilaca ljudskih prava i komisija za istinu koje ne čine ništa više osim objavljivanja podataka o njihovom kršenju. Česi su, odnekud, prvi doneli zakon o lustraciji (1991) čije je važenje posle pet godina produženo, možda zato što je od nadležnih nadglobalnih analitičara ocenjen kao najobuhvatniji i najbolje formulisan. Ukratko, on javni/politički život pročišćava od svih koji su „služili komunistički režim“ od 25. februara 1948. do 17. novembra 1989. godine, uključujući tu i „ideološke kolaboracioniste“ režima, članove komunističke partije i/ili Narodnog fronta.
Recept je zanimljiv. Ne budi primenjeno – što rekao Branko Ćopić – ali neodoljivo se nameće pitanje ko je taj ko bi kod nas mogao da se prihvati lustracije, a da ne odseče granu na kojoj sedi? Mada – čujmo i drugu stranu – pitanje je i gde bi ovde bili postavljeni granični datumi selekcije za pročišćavanje? Od 20. oktobra 1944. do 5. oktobra 2000? Ili od već nekog datuma 1937, kad nam je vatikansko-kominternovsko-masonska internacionala poslala Generalnog Sekretara pa do osnivanja Socijalističke partije Srbije (ili do njenog ukidanja/zabrane, što da ne)? Od Rastka Nemanjića naovamo, ili od osnivanja Nacionalsocijalističke partije Nemačke, kako bismo uz blagodati lustracije okusili i okrepljenje denacifikacije? Bilo kako bilo, pošto već živimo na repu, da ne kažem u anusu, moderne Evrope ne bi bilo loše da obavimo i to klistiranje već jednom, ne bismo li sprečili amputaciju debelog creva u kome se nakotilo svakakvih oblika moralne, političko-demagoške, versko-patriotske i svake druge dijareje. Ali, da se ne zanosimo- prilično je izvesno da je danas klistiran, pardon- lustriran sutra rehabilitovan, pa sve tako u krug.
