Prebijanje preko kolena

Starica iz Pađana kod Knina ostala je u selu da proba da sačuva porodičnu kuću; ostali ukućani su u panici otišli put Srbije u koloni sa meštanima, četvrtog avgusta 1995. Bila je ubrzo svedok besprizornih pljački napuštenih srpskih kuća za koje kaže da su započete već sutradan po Oluji.

„Prvo su kroz selo prošle male grupe hrvatskih vojnika, svi još u uniformama, rasporedili se po zaseocima i krenuli u pljačku. Ulazili su u sve kuće i sav nameštaj iznosili u dvorišta i lepo slagali na gomile. Onda su nakon njih došli neki drugi sa kamionima. Oni su tovarili naslagane stvari i nekud ih odvozili. To ti je trajalo celi dan. Sutradan su došli ponovo, opet neki drugi, pa su skidali crepove, lamperije, vadili utikače, skidali vrata i prozore. I to su odvozili celi dan. E, onda su došli oni najgori – divljali su, drali se, i kuću po kuću polivali benzinom i palili. Znam sigurno da su upucali jednu ženu koja je na vratima stajala, da im prepreči put. Pobili su i pse, i živinu koja je preostala. Jer i stoku su odvezli, krave i svinje naročito. Ono što se iz štala razbežalo po poljima streljali su.“

Starica je ubrzo otišla iz sela sa još malo preostalih ljudi. Kad se sa mlađom ćerkom vratila nakon sedam godina izbeglištva u Srbiji, našla je svoju kuću nezapaljenu, sa krovom, prozorima i vratima. Uverena je da su je „poštedeli“ jer je u okolini bilo novijih kuća, dok je njihova od kamena, mala i stara.

Sve drugo iz kuće je nestalo, uključujući i nekoliko poljoprivrednih mašina iz pomoćne ostave na imanju.

Takvi pljačkaški pohodi dešavali su se po celoj Hrvatskoj. Najpre su, najviše tokom 1991, pljačkane hrvatske kuće. Pljačkale su ih pretežno srpske paramilitarne grupe, koje su svoje pohode nastavile dalje, put Bosne i Hercegovine.

Hrvatska vlada tvrdi da je do decembra 1991. godine bilo 550.000 prognanika, najviše iz hrvatskog Podunavlja, koji su se privremeno nastanili u drugim područjima Hrvatske nezahvaćenim ratom. Termin „prognanici“ Hrvatska koristi za interno raseljene Hrvate, dok su Srbi koji nisu izbegli preko državne granice „raseljena lica“.

Godinu dana kasnije, broj prognanika (260.705) dva puta je manji. Ali, tokom 1992. godine u Hrvatsku dolazi još 402.768 izbeglica iz BiH; te godine je po zvaničnoj (Vladinoj i UNHCR-ovoj) statistici zabeležen najveći broj izbeglica i prognanika u Hrvatskoj – 663.473, a od tada je njihov broj u konstantnom padu.

Jedan deo izbeglica i prognanika smešten je u napuštene srpske kuće. Već je do kraja 1992. iz Hrvatske u Srbiju izbeglo 53.974 Srba. Ali, broj praznih srpskih kuća već tada je veći – nažalost, nema dostupne statistike za Srbe koji su tih prvih godina rata krenuli put BiH i u treće zemlje.

Relativno stabilan period – kada je o izbegličkoj statistici Hrvatske reč – potrajaće do 1995. godine. Tu prelomnu godinu, međutim, Hrvatska će dočekati sa preko 500 kolektivnih centara. Slika ista kao i u Srbiji: hoteli, odmarališta, radnička naselja… prepuni su ljudi koji u potpunosti zavise od humanitarne pomoći.

Tokom 1995. napušten je najveći broj srpskih imanja, kuća i stanova od ukupnog broja opustelih srpskih domova za deset kriznih godina u Hrvatskoj. Kako je zabeleženo u brojnim svedočenjima, akcije Bljesak i Oluja iznenadile su Srbe. To je praktično značilo da je ogromna većina njih ostavila gotovo svu svoju imovinu u napuštenim domovima, bežeći glavom bez obzira.

Hrvatska vlada je ubrzo u napuštene kuće i stanove uselila izbeglice i prognanike, raseljavajući dobar deo kolektivnih centara. Proces je sprovođen po Zakonu o privremenom preuzimanju i upravljanju određenom imovinom, koji je izglasan već krajem leta. Pod privremenu upravu stavljena je „imovina koja se nalazila na okupiranom području Hrvatske, a vlasnici su je napustili ili je ne koriste, imovina u vlasništvu osoba koje su napustile Hrvatsku nakon 1990, te imovina državljana SRJ u Hrvatskoj koji tu imovinu osobno ne koriste“.

Sva imovina obuhvaćena ovim Zakonom bila je u vlasništvu Srba. Ne postoje precizni podaci o tome koliko je kuća i stanova tada stavljeno pod prinudnu upravu, kao ni koliko je tačno od tog broja izgubljeno.

Postoje procene: OEBS, sa čijim se procenama uglavnom slažu i srpski (ne i zvanični) izvori, govori o „oko 22.000 kuća i 30.000 stanova“. Hrvatska vlada navodi podatak da je „19.277 stambenih jedinica u privatnom vlasništvu privremeno dodeljeno na korišćenje u periodu od 1995. do 1998. godine“, koliko je Zakon bio na snazi.

Navedeni broj iz hrvatskog izvora odnosi se na srpske kuće.

Veći deo izgubljenih stambenih jedinica, međutim, tiče se oduzetih stanarskih prava, čiji ukupan broj nije zastupljen u obračunima obnove i povratka.

Hrvatska je donela preko 20 diskriminatorskih zakona i propisa kojima je ozvaničeno oduzimanje društvenih stanova u kojima su živeli Srbi; često, to je činjeno i u brzopoteznim sudskim procesima u kojima su korisnici osuđivani „zbog neprijateljske delatnosti“.

Srbi su izuzeti iz procesa otkupa društvenih stanova. Kada je taj proces započet u Hrvatskoj, veći broj Srba je već izbegao, a Hrvatska je, sve do danas, izričito odbijala da omogući otkup stanova pod ravnopravnim uslovima kao i ostalim građanima.

Savo Štrbac iz NVO-a Veritas rekao je za „Vreme“ da su bivši nosioci stanarskog prava oštećeni za najmanje tri milijarde evra. „Povratak imovine je glavna prepreka povratku Srba u Hrvatsku. Dajte mi oduzete stanove, i ja ću vratiti 100.000 izbeglih Srba.“

Hrvatske vlasti su godinama – za vreme vladavine Franje Tuđmana isto kao i za vreme mandata bivšeg premijera Ivice Račana – odbijale otvaranje ovog pitanja.

Tek je 2003. godine došlo do promene u hrvatskom stavu. Rešenje problema stanarskog prava Hrvatskoj postavljeno je kao jedan od uslova u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji.

Srpska strana uglavnom nije zadovoljna modelom rešenja ovog problema koji je ponudila Hrvatska. Na primer, Komesarijat za izbeglice Republike Srbije izneo je stav da (konkretne) stanove treba vratiti, te da model koji polazi od zbrinjavanja bivših stanara na tri ponuđena načina, ne treba prihvatiti. Predstavnici EU-a su, međutim, uglavnom zadovoljni. Osim toga, ima onih kao što je Srpski demokratski forum – jedan od najuspešnijih NVO-a koji se bavi pitanjima povratka Srba u Hrvatsku – koji smatra da treba „ući u igru“.

Ipak, činjenica je da je u sudskim procesima od 1995. do 1998. Srbima oduzeto 23.770 stanarskih prava. OEBS je u ovom broju objedinio i slučajeve oduzimanja stanova po automatizmu nakon tromesečnog odsustvovanja korisnika.

Procena te štete je najmanje 1.071.744.000 evra (vidi tabelu 2). Vredi napomenuti i da su uslovi za ulazak u proceduru dobijanja alternativnog rešenja – porazni, daleko od stvarne namere da se Srbi obeštete. Polazna teza procedure je povratak: podnosilac zahteva može biti samo lice koje nakon dobijenog rešenja „mora živeti u Hrvatskoj“, može ući u proceduru otkupa stana „po povoljnim kreditima“, ali nema prava da taj stan proda. Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća ocenio je prvi uslov kao „rasistički“.

Proces povratka imovine i njene obnove započet je još 1998. godine usvajanjem Programa povratka i zbrinjavanja prognanika, izbeglica i raseljenih lica. Prvih pet godina sprovođenja Programa odnosilo se najvećim delom na zbrinjavanje prognanih i izbegliih Hrvata. Tek je od 2003. godine krenula intenzivnija obnova i povratak imovine izbeglim i raseljenim Srbima (pretežno iz hrvatskog Podunavlja).

Tokom 1995. godine, okupirano je i devastirano 22.000 srpskih kuća u Hrvatskoj. Hrvatska vlada tvrdi da raspolaže sa 4000 kuća koje su dostupne vlasnicima, a za koje se još niko nije javio da ih preuzme, kao i da je zaključno sa julom ove godine ostalo zauzeto još svega 385 kuća. Najveći broj kuća se može pratiti kroz statistiku o podnetim zahtevima za obnovu, kojih je 16.238. Podneti zahtevi već su najvećim delom rešeni i tek je mali deo preostao da se reši tokom ove i naredne godine.

Problem je, međutim, u tome što Hrvatska obnavlja samo deo devastirane imovine: 35m² za nosioca domaćinstva, te još po 10m² za svakog sledećeg člana domaćinstva. Srbi su time u samom startu izgubili 243.570.000 evra. Gubici su, međutim, mnogo veći. Samo jedan primer: ukoliko je domaćinstvo posedovalo više kuća (nova i stara roditeljska kuća koja se vodi na istog vlasnika, garaže, pomoćne prostorije, štale) vlada obnavlja samo jednu kuću, po navedenom propisu. Princip je elementarna obnova koja ne znači vraćanje u prvobitno stanje. Godine neraspolaganja imovinom se verovatno niti hoće niti mogu preračunati.

Zbog svega toga, procenjena šteta je tek minimalna i tek indikator ukupne štete (tabela 4). Ostalo je do danas otvoreno i pitanje pronevere srpske imovine putem otkupa Agencije za pravni promet i posredovanje nekretninama (APN). Nema tačnih podataka u kojem iznosu su oštećeni srpski vlasnici koji su prodavali svoje kuće ovoj agenciji, ali je za sada pokrenuto 127 sudskih procesa.

Stanovi i kuće su tek deo ukupne štete.

Potpisivanjem sarajevske deklaracije u januaru ove godine, SCG, Hrvatska i BiH su se obavezale da do kraja 2006. godine završe proces povratka i osiguraju trajno rešenje kroz lokalnu integraciju za one izbegle koji ne žele da se vrate u zemlju iz koje su izbegli.

Danas, kada je povratak već uveliko prošao svoju najbolju fazu (1999–2002), i kada se u Hrvatskoj govori o „završetku pitanja ratnih posledica“ do kraja 2006, a sa druge strane u Srbiji za isti termin najavljuje „konačno zatvaranje izbegličkog pitanja“ – postavlja se pitanje izgubljene imovine Srba iz Hrvatske.

To pitanje je samo jednim manjim delom rešeno. Srpske i hrvatske vlasti su u međusobnim pregovorima otvorile pretežno onaj deo problema koji se tiče povratka kuća i stanova.

Hrvatska je u tom smislu završila veći deo posla, ako se kao konačan prihvati hrvatski pristup reševanja problema; na taj pristup je, kako se čini, pristala i Srbija. Nepoznato je kakva je strategija srpske strane u rešavanju problema Srba u Hrvatskoj. Na molbu da definiše tu strategiju, Dragiša Dabetić, komesar za izbeglice Republike Srbije, za „Vreme“ je dao kratak odgovor: „Cenkanje“.

Dve države su potpisale jedan uspešan Sporazum o socijalnom osiguranju. Taj sporazum je, međutim, takođe samo polovično rešenje. Iako je potpisan još 1997. godine, Sporazum je ratifikovan tek 2003, kada su i počele da pristižu prve penzije korisnicima u Srbiji i Hrvatskoj. Jedan deo korisnika ostvario je svoja prava kroz individualne zahteve i pre ovog datuma, ali su oni morali u Hrvatsku po penziju. Ipak, pokazalo se da se otvorio prostor za individualno rešavanje problema i dosta je Srba koji su se sami, bez pomoći Srbije, u sudskim procesima izborili za svoja prava.

Danas se konačno redovno isplaćuje više od 12.000 hrvatskih penzionera u Srbiji za koje na račun ovlašćenog administratora Komercijalne banke legne oko 3.200.000 evra mesečno.

Srpski pregovarači se nisu, međutim, do danas izborili za povratak neisplaćenih penzija kao ni za obračun ostvarenog radnog staža Srba. O tom problemu se govori, ali više u NVO sektoru nego u institucijama. Ostvareni radni staž biće delom apsorbovan kroz program naknadnog ostvarivanja penzija. Ali, veći deo ostaje pod znakom pitanja.

I po tom pitanju ima zabeleženih slučajeva privatnih tužbi. L.M. iz okoline Plitvičkih jezera, pokrenuo je proces za isplatu zaostalih plata i za povratak na radno mesto. Njegov kolega koji je bio u identičnoj situaciji – u periodu od 1991. do 1995. godine bio je onemogućen da odlazi na posao u susedno mesto – dobio je proces na Sudu, isplaćeno mu je 20.000 evra i vraćen je na posao.

Napravili smo okvirnu procenu štete i za izgubljeni radni staž Srba. Ta procena je urađena po standardnom statističkom pristupu, kojim se kombinuje procenat radno sposobnog stanovništva (30 odsto) sa srednjim brojem godina staža ukupnog broja odseljenih Srba iz cele Hrvatske za period 1991–2001. godine, u odnosu na starosnu strukturu stanovništva (tabela 3).

I ovaj proračun, zajedno sa ostalima, obavili smo u saradnji sa Dragišom Bjeloglavim, izvršnim direktorom Stratedžik marketinga, koji je svojevremeno u Saveznom zavodu za statistiku radio na popisima stanovništva i na popisima izbeglica i raseljenih lica.

Procene štete koje smo dobili statističkim uopštavanjem urađene su u nameri da posluže kao indikator materijalnog gubitka Srba iz Hrvatske. Pre svega, jer taj ozbiljan problem zanemaruju srpske vlasti koje nose odgovornost za Srbe o čijoj budućnosti pregovaraju.

Koliko je poznato, nema sistematskog pristupa rešavanju ovog problema. Za početak, nema ozbiljne statistike o povratku u Hrvatsku, o broju Srba koji su je za poslednjih 15 godina napustili pretežno zbog ugrožavanja elementarnih principa slobode i prava. U jedno od osnovnih demokratskih načela spada i neotuđivost privatne svojine.

Ovakve procene su stoga zadatak države. Pravilna statistika ovog tipa mora biti bazirana na proveri svakog pojedinačnog slučaja. Sve procene zvaničnika su, međutim, do sada bile samo „približne procene“ oko kojih nema saglasnosti između pregovarača.

Kada bi cilj srpske strane u „cenkanju“ sa Hrvatskom bio da se nadoknadi ukupna pretrpljena šteta Srba, a ne skidanje sa spiska što je moguće većeg broja „slučajeva“ pristajanjem na ostvarivanje elementarnih potreba, onda bi se moralo otvoriti još mnogo spornih pitanja.

Pored navedenih pitanja potpunog obeštećenja devastirane imovine, zaostalih penzija i „propalog“ radnog staža, tu je i problem prava na deonice koje su podeljene tokom procesa privatizacije (pretvorbe). Zatim, moralo bi da se pokrene i pitanje nadoknade za poslovne prostore, opljačkano pokućstvo, otuđena kola, poljoprivredne mašine, kao i za stoku (tabele 1 i 5).

Hrvatska je srpskim povratnicima – ali ne svima – dodeljivala pomoć u pokućstvu. Reč je, međutim, o simboličnim kućnim potrepštinama – sudopera, dva kreveta, sto… Delimična pomoć, opet simbolična, pristigla je od NVO-a. Kuće su, međutim, i dalje prazne…

„Vlada gleda da izbegličkom imovinom izbegne svoje obaveze koje će imati prema Hrvatskoj i da na taj način izvrši kompenzaciju“, rekao je predsednik Regionalnog udruženja za pomoć izbeglicama Vojvodine Radenko Popić. („Balkan“, 20. 11. 2004). Takvih tumačenja izbegličkih udruženja ima mnogo i kontinuirano poslednjih godina, otkad su najavljena „zatvaranja spornih pitanja“ i „normalizacija odnosa Srbije i Hrvatske“. Govori se i o „dogovoru ispod žita“ i o „nadoknadi ratne štete imovinom izbeglica“ (npr., Dragan Sekulović, udruženje Pravda).

„Reč je… i o pokretnoj imovini u tim stanovima, a to su naši šporeti, veš-mašine, kreveti i ostalo. U svakom stanu pokretna imovina imala je vrednost od 15.000 do 20.000 DM, što ukupno čini oko 600 miliona maraka. Niko od nadležnih nije pominjao ni sedam hiljada poslovnih prostora koji bi ljudima omogućili da se vrate, jer bi imali gde da zarađuju“, rekao je 2004. Sekulović.

I da ne ulazimo u to da li je po sredi „tajni doplomatski dogovor“, nije teško dokučiti potencijalne probleme srpske strane otvaranjem pitanja celovitog obeštećenja Srba. Verovatno se strahuje od otvaranja pitanja investicija Hrvatske u obnovu imovine prognanika, koje je, kako tvrde njeni predstavnici, Vlada Hrvatske najvećim delom pokrila iz budžeta (navodi se podatak da je tek 15 odsto uloženih sredstava dobijeno od međunarodnih insitucija i kroz inostranu pomoć).

To se ne mora zvati „nadoknada ratne štete“, ali bi ukupna cifra sigurno bila zabrinjavajuće velika.

Uzmimo za primer upravo potpisani Memorandum Hrvatske i Crne Gore o nadoknadi ratne štete za područje Konavla. Za obnovu stočnog fonda sa farme u Konavlima (650 krava), Hrvatska potražuje 385.000 evra.

Srbi su izgubili mnogo stoke, okvirna statistička procena (po navedenom obrascu) je 150.000 grla. Najmanja počinjena šteta bi stoga mogla biti 190.500.000 evra, ako se držimo tržišne, a ne ratnoodštetne cene krava u Hrvatskoj. Pored toga, Srbi u ruralnim područjima su gajili i drugu stoku, čuvali svinje, kokoške, imali košnice.

Ako nema nikog u nadležnim srpskim institucijama ko po celi dan ne sabira i oduzima, onda je srpski nacionalni interes u Hrvatskoj u veoma ozbiljnom problemu. Izbegli Srbi nisu dužni da prilože svoju privatnu imovinu na oltar srpskih dugova Hrvatskoj.

„Od 1992. do 2004. uloženo je 3,34 milijarde evra u rešavanje problema izbeglica i raseljenih lica u Hrvatskoj, kao i povratak izbeglih iz Hrvatske“, kaže za „Vreme“ Ana-Marija Radić iz Uprave za prognanike, povratnike i izbeglice Ministarstva mora, turizma, prometa i razvitka. Za ovu godinu i iste namene Hrvatska je izdvojila 300 miliona evra: za programe zbrinjavanja izbeglica, obnovu stambenog fonda, infrastrukture, povratka imovine i stambeno zbrinjavanje.

„Do sada, zbrinuto je ukupno 11.000 porodica, od toga 8000 porodica Hrvata iz Bosne. Od 2002. godine, 70 odsto obnove ide za Srbe. Ove godine, gotovo sve ide na na njih“, kaže Ana-Marija Radić.

Povratak, koji je početak i kraj problema nadoknade izgubljene imovine, nije i kraj problema Srba. Hrvatska je u mnogo boljem ekonomskom stanju od Srbije, i u tom smislu – povratak je bolje trajno rešenje.

Ipak, Hrvatskoj predstoji ogroman posao kad 2006. godine „zatvori slučaj povratka“. Taj posao se odnosi na regionalni razvoj.

„Potrebno je napraviti dve velike reforme: reformu privrede i gospodarstava, kao i reformu državne uprave i socijalne politike. Kada bi se to napravilo onda bi se stvorili kapaciteti za rešavanje pitanja izbeglih Srba. Zato sve treba ovako: rešenje imovine kako se imovina rešava u Hrvatskoj, rešenje ratne štete kako se inače rešava, kako Hrvatima tako Srbima. Ako je naš cilj da se regija razvija u svim tim pravcima, treba da se napravi još jedan korak, a to je da se Srbi zaista vrate“, kaže za „Vreme“ Ljubo Jurčić, profesor Univerziteta u Zagrebu i ministar u vladi Ivice Račana.

Po podacima koje je u aprilu objavio HTV, Hrvatska ima 2,1 milion obradivog zemljišta. Zbog problema navodnjavanja, 100.000 hektara stoji neobrađeno. Preko 50 odsto poljoprivrednih proizvoda se uvozi, a raspolaže se kapacitetom za prehranu do 21 miliona ljudi – šest država kao što je Hrvatska. Ipak,u aprilu je bilo 329.000 nezaposlenih u Hrvatskoj. Čak i iz strogo ekonomske perspektive, teško je očekivati radna mesta za Srbe.

Jurčić još kaže i da postoji potencijal za ostvarivavanje prava Srba na nadoknadu štete. Kao dobar primer mogu da posluže hrvatski penzioneri koji su se izborili za nadoknadu od 15 do 20 milijardi kuna na ime umanjenih penzija za vreme kriznih godina. Srpske vlasti bi mogle da urade nešto na tome da se ostvare ista prava i za srpske penzionere. Tanjug je pre nekoliko nedelja javio iz Zagreba da „ima indicija da će dogovor po ovom pitanju biti postignut i da bi se početak isplate mogao očekivati u 2007. godini“.

Mogućnosti postoje, ali je potrebna ozbiljna strategija i pre svega rešenost Srbije da pomogne u ostvarivanju uslova povratka Srba, za šta je preduslov mnogo temeljniji pristup povratku privatne imovine.

Taj problem ne može biti prepušten hrvatskom sistemu (zbrinjavanja izbeglica), koji inače izvanredno funkcioniše. Evo zbog čega.

Na početku rata, 1991. godine meštani dve susedne opštine iz okoline Plitvičkih jezera ušli su u prve ratne sukobe. Najpre su Srbi temeljno spalili Saborsko. Tokom Oluje, meštani iz Saborskog spalili su Plaški.

Kad je 1998. krenula obnova, obnovljeno je najpre Saborsko, i to tako da sada izgleda kao mali sređen grad, sa travnjacima i stambenim zgradama. Meštani su razvili posao izdavanja soba posetiocima obližnjeg nacionalnog parka.

Tek poslednje dve godine traje obnova Plaškog. Kuće su delimično obnovljane, nisu zidane nove kao u Saborskom, a infrastruktura čeka bolje dane. Plaško je danas samo još jedno tužno poluprazno mesto od mnogih takvih po bivšoj Republici Srpskoj Krajini.

(tekst je deo knjige u pripremi Politička upotreba izbeglica: 1990–2005 u izdanju Clia)