Rođena je 1956. godine u Zagrebu. Odrasla je u Šibeniku, medicinu diplomirala u Zagrebu 1980. godine, a doktorirala u Beogradu 1993. Član svetskog udruženja psihoterapeuta, Srpskog lekarskog društva i humanitarne organizacije „Žene pomažu ženama“.
Govori engleski, francuski i italijanski jezik.
Udata je za matematičara Aleksandra Ivića, profesora i člana SANU-a, što je bio i njen otac, psihijatar Jovan Rašković, lider Srba iz Hrvatske. Majka je troje dece.
Stranačke aktivnosti: Bila je član najužeg rukovodstva Demokratskog centra, koji je izabrala jer joj je „otac rekao da u Beogradu jedino može verovati Dragoljubu Mićunoviću“. Napustila je DC 1. oktobra 2003. pismom obavestivši Mićunovića da je nezadovoljna njegovom kandidaturom ispred DS-a za predsednika Srbije. „Mićunović je tvrdio da je njegova kandidatura pomoć prijateljskoj stranci da preživi za njih očigledno težak period. Moj stav je da ne treba trošiti kredibilitet na stranku koja predstavlja eutanaziju za demokratiju i zbog toga sam izašla iz DC-a.“ Vojislava Koštunicu, predsednika DSS-a, već je diskretno podržavala nekoliko meseci, a od tog oktobra i otvoreno, kao njegov pratilac u predizbornoj kampanji.
Od 5. juna 2005. je potpredsednik DSS-a.
Funkcije: Bila je 2000. godine načelnica i v.d. direktora Instututa za neuropsihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“. Komesar za izbeglice Republike Srbije bila je od februara 2001. do februara 2003. godine.
Kao predsednik KC-a KiM dobila je priliku da smeni jednog od svojih najvećih protivnika iz perioda „nemilosti“ Đinđićeve vlade. Njena velika „neprijateljica“ bila je i Gordana Matković, ministarka za socijalna pitanja. Smena Matkovićkinog „pulena“ Ozrena Tošića, koji ju je zamenio na funkciji komesara, bila je jedna od prvih smena nakon dolaska Koštunice na vlast. Tada postavljeni komesar Dragiša Dabetić je već nekoliko godina desna ruka Sande Rašković-Ivić.
Poslanik je u Skupštini državne zajednice SCG i član Odbora te skupštine za evropske integracije. Član je i Parlamentarne skupštine Centralnoevropske inicijative.
Zašto je prihvatila funkciju komesara za izbeglice: „Jer je to bilo jedino mesto zbog koga bih napustila medicinu“ i jer je to njen „dug prema otadžbini, pokojnom ocu i svim unesrećenim izbeglicama“.
Zašto je smenjena: Ona tvrdi da je to zbog netrpeljivosti koju je Zoran Đinđić gajio prema njoj još od dolaska na funkciju, jer je na glasanju članova DOS-a pobedila kandidata DS-a. Tvrdila je i da Đinđić nikada nije odgovorio na njene mnogobrojne zahteve da se sastanu.
Vlada je tvrdila da je problem bio u tome što je samostalno donosila važne odluke oko ulaganja sredstava i vođenja strategije, kao i da je vodila pregovore sa susednim državama i međunarodnim institucijama.
Od svih optužbi na njen račun, mediji su se najviše zainteresovali za zamerke Vlade da je primila honorar od 500.000 dinara za registraciju raseljenih lica. Ona je ocenila da je posredi politička smena, budući da je „prozvana“ zbog događaja (registracije) koji je „star osam meseci“.
Da li je, ipak, bila dobar komesar: Jeste. Nakon kataklizmičnog rada komesara Bratislave Morine, Sanda Rašković-Ivić bila je „melem na ranu“. Brojne pronevere su zaustavljene, a započeto je više veoma važnih poslova.
Da li ima još nešto sporno: Ima. Bila je (12. 9. 2000) svedok odbrane optuženih u procesu „Foča“ pred Haškim tribunalom, kao ekspert za traume silovanih žena. Iznela je stav: „Nisam bila u stanju da pronađem teške posledice koje bi se očekivale od događaja koje su svedokinje opisale. Quid non es in actus non es in mundo, dakle – ono što nije zapisano u medicini, nije se ni dogodilo.“
Dragoljub Kunarac, Radomir Kovač i Zoran Vuković dobili su 28, 20, i 12 godina zatvora, za kršenja zakona i običaja rata i za zločine protiv čovečnosti.
Šta je rekla kao novi šef KC–a: Da će se zalagati za sprovođenje strategije Vlade Srbije čiji je osnov „očuvanje Kosova i Metohije unutar granica Srbije i Crne Gore i sprovođenje procesa decentralizacije, ali decentralizacije kakvu je u okviru strategije predložila Vlada Srbije, a ne ove koju predlaže UNMIK“.
Nagrade: Delila je 2004. godine nagradu Univerziteta „Braća Karić“ za humanitarne aktivnosti, jačanje mira, saradnje i prijateljstva među narodima. Kamere BK TV-a su je, možda slučajno, jedine pratile prilikom dolaska u KC za KiM svega nekoliko sati pošto je Nebojša Čović smenjen.
Neke karakterne osobine: Najviše mrzi „prazne i dugotrajne diskusije“.
A kad se naljuti: „Jezik mi je brži od pameti.“
