Globalno na lokalno

Nekadašnji jugo-gigant u proizvodnji obuće i jedan od paradnih konja socijalističke industrije sa sedištem u Kranju, Slovenija, ovih dana zauvek gasi pogone. Tako poslednjih devedesetak radnika Planike, koji su u nadi radili sve dok nisu isključena postrojenja, sada čeka da se za njih zainteresuje neki od inostranih kupaca eks-Planike. Šire se glasine da se za postrojenja interesuje domaća Kopitarna, ali i jedan italijanski proizvođač cipela. Domaće je domaće, ali u poslednje vreme, naročito od ulaska u EU, sve češće neslavno propada pa bi svi radije na nadnicu kod Italijana, koji navodno nameravaju da zatvore svoju fabriku u Bugarskoj i proizvodnju presele u Sloveniju zato što kupci u Rusiji, ciljnom uvozniku, radije kupuju robu „made in EU“ nego onu na kojoj piše „made in Bulgaria“. Koliko do juče Planika jeste važila za uspešno preduzeće, sa izgledima da preživi tranziciju i globalizaciju, da bi usahla bukvalno preko noći i mašine ustupila za proizvodnju drugog brenda. Ali nije usamljena – skoro svako preduzeće u toj grani slovenačke industrije našlo se pred gotovo nepremostivim preprekama.

Gašenje fabrike koja je ime dobila po žilavoj biljci što raste visoko u Alpima posledica je ne samo loših poslovnih navika i poteza nasleđenih iz bivšeg režima već i šireg konteksta. Učestala zatvaranja fabrika tekstila, obuće i odeće te problemi s kojima se odreda nose preduzeća koja rade u prerađivačkoj industriji u Sloveniji otvorila su žustre polemike o uzrocima takvog stanja. Na jednoj strani su oni koji tvrde da je za sve kriva Evropska unija i politika Brisela, dok su na drugoj stručnjaci koji upozoravaju da se radi o svetskom trendu. Jeftina kineska roba preplavljuje Evropu uprkos najnovijim dogovorima koji su upravo postignuti na vrhunskom samitu EU – Kina.

POSLEDICA GLOBALIZACIJE: U Sloveniji je pre nešto više od deset godina (1994) u prerađivačkoj industriji radilo oko 280.000 zaposlenih. Sada mnogi koji su ostali bez posla i penzija za to optužuju priključenje službene Ljubljane „briselskom klubu država EU-a“, ali to je samo delimično istina. U poslednjih deset godina broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji smanjio sa za petinu (na oko 234.000 radnika), iako Slovenija tada još nije bila deo EU-a. Za poslednjih godinu dana, od učlanjenja 1. maja 2004. naovamo, taj broj je tek neznatno opao. Slično stanje zadesilo je i druge industrijske grane. Pre deset godina je u tzv. kritičnim prerađivačkim granama u Sloveniji radilo oko 80.000 radnika, da bi se danas taj broj smanjio na 57.000. „Silazni trend“ potvrđuju i istraživanja o ugledu pojedinih preduzeća. Na prvom mestu su fabrike koje proizvode lekove – dakle Lek, i to ispred „Krke“, Merkatora, „Krke Zdravilišče“ i Petrola (slovenački pandan NIS-a). Od preduzeća koja su uspela da pronađu starnog kupca popela se sa 46. na 21. mesto Sava Tires (proizvođač guma), ali je zato sa 18. na 34. mesto pala Mura, nekada visoko cenjena marka, čije je sakoe usred „bojkota slovenačke robe“ krajem osamdesetih godina prošlog veka krišom nosio čak i rodonačelnik istog – Slobodan Milošević. Za Murom su krenula i ostala poznata slovenačka tekstilna preduzeća, npr. Elkroj, koji je samo tokom poslednje godine što se ugleda i poslovanja tiče pao čak za 114 mesta. Analitičari upozoravaju da slična sudbina čeka čitavu tekstilnu industriju Slovenije.

Mala je uteha što stručnjaci tvrde da na katastrofalno stanje u kome su se našli radnici, naročito tekstilci, nije uticala Evropa, nego proces globalizacije. Otuda su i u Sloveniji ugrožena radna mesta, odnosno preduzeća sa domaćim, ali i ona sa stranim kapitalom. Krah Planike ponukao je sve da ubrzano traže nova rešenja ne bi li izbegli istu sudbinu. Alpina je na pad cena odgovorila „izvozom radnih mesta“, a na sličan način posluje i Lisca, koja je nedavno otvorila fabriku u Srbiji. Nekad čuvena Tobačna tovarna u Ljubljani (proizvođač „filtera 57“) morala je da zamandali svoja vrata zbog prestrukturiranja u okviru multinacionalke Imperijal tobako, koja je proizvodnju cigareta iz Ljubljane jednostavno preselila tamo gde je to jeftinije. Muke nikako da zaobiđu i pomenutu Muru, koja kuburi što zbog sporog prilagođavanja promenama na tržištu, što zbog diktata da državi vrati primljenu razvojnu pomoć. S druge strane, jedno od poslednjih istraživanja pokazuje da su nova preduzeća koja su otvorena širom Slovenije doprinela porastu efektivnosti rada za preko 40 odsto. Zbog svega toga čak i u izbornim godinama, kad politika pokušava da ugodi biračima, sve više ponestaje novca i spasilačkih državnih intervencija za „stare“ fabrike, tačnije za one koje ne mogu da se prilagode zahtevima tržišta.

LOV U MUTNOM: U sve težoj situaciji u kojoj se nalazi slovenačka proizvođačka industrija neki „preduzetnici“ pokušavaju da izvuku sopstvenu korist. Priča je poznata: lokalna štampa svakodnevno kritikuje državnu politiku koja onemogućava pomoć, odnosno spasavanje firmi sa dugogodišnjom tradicijom zato da bi potom dodelila (prethodno uskraćenu) pomoć u vidu subvencija novonastalim preduzećima koja su nikla na zgarištu starih. Takav je, na primer, slučaj pogona velenjskog „M kluba“, koji je nedavno likvidiran. Radnici „M kluba“ ostali su bez posla, ali već kroz nekoliko dana na istom mestu počela je da radi nova firma, koja je dobila državne subvencije jer je uposlila (one tek otpuštene) radnike, koji su za istim mašinama radili i ranije. Razlika je samo u gazdi. Novu firmu vodi novi/stari vlasnik – ćerka prethodnog vlasnika. Sve je bilo po zakonu.

Slični problemi šire se poput epidemije u ruralnim delovima Slovenije. U fabrici Koncept optimum (Lendava) menadžment je koliko pre godinu dana najavljivao otvaranje oko stotinu novih radnih mesta i podizanje velikog logističkog centra sa hiljadu zaposlenih gde bi radnici peglali robu iz Kine i otpremali je u Italiju. Naravno, sve to pod uslovom da i država ubrizga svoj udeo – u vidu finansijske injekcije. Od toga, međutim, nije bilo ništa. Onda je vodstvo fabrike nekako došlo do zaključka da ipak može da zaposli novu, jeftiniju radnu snagu. Rečeno, učinjeno. Posao dobija pedesetak lokalnih krojačica, za koje je država konačno „namakla“ gotovo četiri miliona evra na ime subvencija. Rukovodstvo zatim zapošljava još 180 radnica, ali ovog puta iz Mađarske; one su do tad šile za nemačkog poslodavca čak za tri puta nižu platu od one koja im je obećana u Lendavi. Ali ni tu operacija nije išla glatko. Vlasnik i direktor fabrike Koncept optimuma Miran Druscovic je oberučke prihvatio subvencije koje je odobrila državna administracija u Ljubljani, mada je brzo zaboravio na obećanja o bajnim platama, zbog čega je u fabrici počeo štrajk. Onda se ispostavilo da je vlasnik spreman da plati svega 40 odsto radnog sata prosečne radnice, pod uslovom da mu država pokrije troškove struje i vode. I tako u nedogled.

Sindikalni aktivisti tvrde da po Sloveniji cvetaju slična preduzeća, firme koje su se „specijalizovale“ za zloupotrebu državnih subvencija. Oproban recept je da vlasnik preduzeća državi prijavi da uzima radnike na „probu“, da vidi hoće li uspeti da pokrene posao, što je uslov da država odobri pomoć i u tom slučaju plaća sve – naravno i plate. Kvaka je u tome što subvencionirani radnici ne „uče“ tj. ne osvajaju neku novu tehniku ili proizvodnju, već kao najjeftinija moguća radna snaga stvarno proizvode neku x-robu, koju gazda liferuje na tržište. Kad prođe period subvencija i država prestane da pokriva plate radnicima, oni najčešće ostaju bez svega. Firma odlazi u stečaj, a gazda na nove radne zadatke.