Pored bugarskog mobilnog operatera Mobiltela, austrijski Telekom poseduje hrvatski VIP net i slovenački Si.Mobil. Evenutalnim preuzimanjem Mobtela, kompanija Mobilkom Austria Group (kao mobilni operater austrijskog Telekoma) jednostavno bi zatvorila krug i sebi omogućila dalje širenje po Balkanu. Ima li to ikakve veze s mešovitom radnom grupom i njenom efikasnošću
Mešovitoj radnoj grupi Vlade Srbije i Vlade Austrije, formiranoj zbog slučaja Mobtel, pošlo je za rukom ono što nije uspelo verovatno nijednoj dosadašnjoj radnoj grupi u Srbiji: u oštroj konkurenciji, uspela je da se izbori za jedno od prvih mesta na listi najvažnijih događaja protekle sedmice. Naime, sve ono što je s tog sastanka saopšteno, jasno upućuje na zaključak o kome su mediji počeli da spekulišu još u maju 2005, a koji se ukratko svodi na ulazak austrijskog Telekoma na srpsko tržište. Iako je teško očekivati da iko od zvaničnika makar i u četiri oka potvrdi tu teoriju, iako je za konačnu procenu isuviše rano, u prilog gorepomenutog govore kako primeri iz komšiluka tako i nezvanične i zvanične informacije iz sezone maj 2005/januar 2006.
OBOSTRANO PRIHVATLJIVO: Na sastanku održanom 27. januara 2006. godine Vlada Srbije predložila je austrijskoj strani raspisivanje međunarodnog javnog tendera za izdavanje licence za novog mobilnog operatera, „što je austrijska strana ocenila kao prihvatljivo“. U saopštenju Vlade Srbije objašnjeno je kako je „obostrano konstatovano“ da predloženi model „istovremeno obezbeđuje najpovoljniji finansijski efekat za srpsku stranu, sprečava odlazak austrijskih investitora i garantuje sigurnost korisnicima mreže“. Uz najavu da će o detaljima ovog dogovora biti reči tokom „sledeće nedelje“, Vlada je još istakla da će „najbolji ponuđač na međunarodnom tenderu preuzeti i sve korisnike mreže 063“, kao i da će do zaključivanja ugovora Telekom Srbija nastaviti da održava i servisira tu mrežu. To bi bilo sve što se tiče zvanično potvrđenih informacija. Nezvanične su, naravno, mnogo rečitije.
Prema informacijama do kojih su došli neki mediji, PTT i austrijski investitori trebalo bi da oforme zajedničko preduzeće, u kojem bi PTT zadržao 80 odsto vlasničkog kapitala. Navodno, u to preduzeće biće preneta kako oprema koja je založena u kreditima Hipo i Rajfajzen banke (230.000.000 evra), a koju je u vidu otkupa duga Mobtela preuzeo JP PTT, tako i dug prema Eriksonu od 30.000.000 evra koji je preuzela austrijska strana – preduzeće će, dakle, imati samo opremu i u njoj neće biti zaposlenih. Prilikom raspisivanja tendera u martu 2006, biće ponuđena licenca, gorepomenuto preduzeće i svi pretplatnički ugovori, a tek po izboru pobednika Mobtel će konačno biti likvidiran. Do sada izuzetno dobro obaveštene „Večernje novosti“ navode da će iz stečajne mase u koju će dotle ući oko 140.000.000 evra „biti namireni svi poverioci, a ostatak dobiti podeliće Austrijanci (51 odsto) i PTT (49 odsto). Sličan sistem raspodele odnosiće se navodno i na sredstva prikupljena na tenderu: upućeni izvori tvrde da će deo koji se odnosi na licencu (40 odsto) pripasti Srbiji, dok će 60 odsto za opremu i pretplatnike na ravne časti podeliti austrijski investitori i srpska strana. Sve sabrano i oduzeto, ispada da će država dobiti približno 70 odsto sume koja bude postignuta na tenderu, a koja se za sada procenjuje na 600.000.000 do 700.000.000 evra. U ovom trenutku, bilo bi više nego nezahvalno raspravljati koliko je ovakav dogovor povoljan za jednu i za drugu stranu – javnosti nisu poznate tačne cifre i tačne procene u vezi s Mobtelom – ali je ipak jasno da bi raspisivanjem tendera i inkasiranjem značajne sume (kolika god ona tačno bila) Vlada konačno razrešila dugogodišnji problem s Mobtelom i okončala ono što je započela oduzimanjem licence toj kompaniji. Pored finansijskog, to bi, naravno, podrazumevalo i određene političke efekte: čak i oni koji potpuno opravdano sumnjaju u njenu efikasnost, verovatno bi promenili mišljenje pred nespornom činjenicom da joj je pošlo za rukom ono o čemu su prethodne vlade mogle samo da sanjaju. Što se tiče interesa druge strane, situacija je nešto kompleksnija.
(REŽIRANA) EFIKASNOST: Osim načina raspodele sredstava, prvo što privlači pažnju posle ovog sastanka jeste ekspeditivnost kojom su sredstva unapred podeljena. Naime, kada je 17. januara najavljeno formiranje radne grupe, ovakva računica činila se kao nešto što će možda biti dogovoreno u daljoj budućnosti: objašnjenja da je neophodno doći do razumnog rešenja koje je „ekonomski celishodno za državu“, a koje istovremeno „štiti interese austrijskih investitora“, upućivala su na zaključak da će za dogovor biti neophodno bar godinu dana. Pošto se sve razrešilo mnogo brže, nameću se dva moguća objašnjenja: a) da je prisustvo austrijske strane bilo dovoljno inspirativno i da je zahvaljujući tome poslovično odugovlačenje izbegnuto ili b) da je čitava stvar dogovorena ranije i sada samo zvanično potvrđena. U prilog prvoj varijanti ne ide ništa – ovdašnje delegacije i radne grupe obično su toliko spore i neefikasne da se to ne može objasniti čak ni famoznim mentalitetom. U prilog drugoj idu već pomenuti primer kupovine bugarskog Mobiltela, ali i nezvanične informacije koje su se pojavile u ovdašnjoj štampi tokom protekle sedmice.
Pošto su predstavnici PTT-a i zvanično potvrdili da je Vlada do najbitnijih podataka o Mobtelu došla zahvaljujući izveštaju koji je u maju 2005. načinila grupa austrijskih eksperata, dnevnik „Start“ naveo je tvrdnje upućenih izvora da je sve što se dogodilo s Mobtelom u suštini „dil“ dveju vlada – austrijske i srpske. Navodno, ugovori koje je Mobtel potpisao s preduzećima BK Grupe napravljeni su tako da bi njihovo jednostrano raskidanje mnogo koštalo i BK Trejd (tj. austrijski konzorcijum s Martinom Šlafom na čelu) i JP PTT. „Austrijanci su potom napravili dil s Vladom, koja se ionako nameračila na Karića. Ponudili su im izveštaj, ali su zauzvrat tražili da postanu jedini vlasnici Mobtela“, objasnio je izvor „Starta“. Ako se uz to ima u vidu da je „grupu austrijskih eksperata“ koja je sačinila po Karića fatalne izveštaje navodno angažovao austrijski Telekom, a ne Šlafov konzorcijum, priča postaje daleko jasnija. Bacivši oko na srpsku mobilnu telefoniju, Austrijanci ispituju situaciju, lagano slažu kockice, razmatraju šta im je najbolja solucija i, posle predaje papira i svega nekoliko (zvaničnih) sastanaka s predstavnicima srpske vlade, dolaze do „obostrano prihvatljivog“ modela.
Iako se još ne zna ko će se sve pojaviti na martovskom tenderu, sasvim je sigurno da će jedan od kandidata biti i Mobilkom Austria Group ili neko ko će nastupiti u ime te kompanije. Pored priče o navodnim izveštajima koji su poslužili za konačan obračun s Karićima, na ovakav zaključak upućuju i brojne izjave, najave i teorije prispele iz Beča odmah pošto je Martin Šlaf pazario BK Trejd kao suvlasnika Mobtela. Naime, još tog 13. maja 2005. bilo je istaknuto kako austrijski kupci „nameravaju da otkupe državni deo akcija“, a Šlaf je čak konstatovao kako bi odluka Vlade da im svoj deo ipak ne proda „bila daleko od zdrave pameti“. Istovremeno, već u prvom izveštaju o kupovini Mobtela, austrijski dnevnik „Prese“ naveo je kako bi uskoro trebalo da „usledi drugi korak, kada će Mobilkom, kao deo Telekoma Austrije, izraziti želju da preuzme državni udeo u Mobtelu“. Ovaj dnevnik je takođe naglasio da su šanse Mobilkoma da otkupi državni deo veoma dobre, pošto je srpska vlada, navodno, zainteresovana da svoj deo proda kupcu koji u svojoj strukturi ima državni udeo (što je slučaj s Mobilkomom). Tom prilikom, naravno, nije zaboravljena ni uloga Martina Šlafa: po navodima dnevnika „Prese“, njegovo učešće bilo je potrebno zbog nejasnih vlasničkih struktura, baš kao što je bio slučaj i u Bugarskoj.
GEOGRAFSKA POKRIVENOST: Tu, zapravo, dolazimo do glavnog elementa koji ukazuje na mogućnost da je prošlonedeljni sastanak mešovite radne grupe najverovatnije bio samo parada za javnost, odnosno da su glavni poslovi obavljeni ranije. Bugarska, dakle. Početkom devedesetih, Krasimir Stojčev, bugarski biznismen i prijatelj tada opozicionog lidera Ivana Kostova, dobio je licencu za korišćenje GSM mreže i tako stvorio bugarski Mobiltel. Posao je obavljen bez tendera, Stojčev je platio svega 50.000 hiljada dolara, a država nije imala udela u kompaniji. Ubrzo potom, Mobiltel je prodat ruskom biznismenu Grigoriju Lučinskom, a 1996. u priču kao kupac ulazi izraelski investitor sumnjive biografije Majkl Čorni. Kada je 1997. Kostov postao premijer, Čorni jača poziciju kompanije obilato sponzorišući novog premijera i zahvaljujući tome zarađuje milione i kupuje gde šta stigne (između ostalog, jedan dnevnik i fudbalski klub). No, situacija se menja već 1999: Kostov preko posrednika traži 30 odsto Mobiltela, Čorni odbija i konačno završava na spisku opasnih stranaca kojima je zabranjen ulaz u Bugarsku. Kako u međuvremenu Kostov gubi izbore, a GSM licencu dobija i drugi mobilni operater, Čorni odlučuje da proda Mobiltel. Zahvaljujući tome, 2002. se kao kupac pojavljuje ni manje ni više nego austrijsko-nemački konzorcijum s Martinom Šlafom na čelu. Od te, 2002. godine u vlasničkoj strukturi Mobiltela nešto se menjalo, u priču su ulazili neki drugi privatni konzorcijumi, ali je sve završeno kada je 14. jula 2005. austrijski Telekom potvrdio da je za 1,6 milijardi evra kupio „svih 100 procenata“ Mobiltela. Imajući u vidu da su Šlaf i njegovi kompanjoni ovu kompaniju kupili za 600.000.000 dolara, a da su za svoj deo na kraju dobili bar milijardu evra, jasno je da je Šlaf dobro unovčio pretrpljeni strah. Austrijski Telekom je, s druge strane, pazario „čistu“ kompaniju u kojoj više nema ni traga od sumnjivog kapitala i mafijaško-političkih veza.
Kako bilo, ugovor o kupovini bugarskog operatera još se nije valjano ni ohladio, kad je u Beču saopšteno nešto što je moglo da i te kako zainteresuje nadležne u Srbiji. Objašnjavajući kako je kupovina Mobiltela jedna od najvećih austrijskih investicija u Evropi, Hajnc Šunt, jedan od rukovodilaca austrijskog Telekoma, lepo je objasnio: „Namera nam je da ostvarimo kompletnu geografsku pokrivenost, od Crnog mora do Mediterana, a u Bugarskoj smo napravili prvi korak ka tom cilju. Kako je naša pozicija i dalje nepromenjena, veoma smo zainteresovani za Srbiju.“ Pet meseci posle toga, desilo se šta se desilo. Zbog toga, čak i ako ostavimo po strani navodni „dil“ između austrijskih i srpskih zvaničnika, čak i ako zanemarimo bugarsko iskustvo, čak i ako zažmurimo na neviđenu efikasnost mešovite radne grupe,… jasno je da su neke odluke donete već u julu 2005. Daleko bilo da prejudiciramo konačne rezultate martovskog tendera i ime budućeg vlasnika svega onoga što je Mobtel imao do kraja prošle godine. Stvarno, daleko bilo, na pamet nam ne pada.
Nedelja prva
Pošto je devet meseci posle ovdašnjih medija otkrila da je Mobtel sklopio ugovor s firmom Mobikos kosovskog biznismena Ekrema Luke, Vlada je oduzela licencu toj kompaniji – na samom početku, neki ministri će taj ugovor oceniti kao čin izdaje, ali će se kasnije uglavnom baviti živopisnim detaljima odlivanja novca iz Mobtela u niz preduzeća Bogoljuba Karića. U međuvremenu, Karić će obilaziti razne zemlje, obećavati da se ubrzo vraća i tvrditi da je Vojislav Koštunica izgubio razum; austrijska vlada upozoriće Vladu Srbije da je „oduzimanje licence isto što i oduzimanje imovine“, a Mlađan Dinkić će im poručiti da se žale Bogoljubu. Nadležni organi raspisali su poternicu za donedavnim direktorom Mobtela Patrikom Harpurom (zbog neodazivanja pozivu na informativni razgovor), JP PTT podneo je krivičnu prijavu protiv N.N. lica i protiv Patrika Harpura, MUP Srbije podneo je krivičnu prijavu protiv sudije Žanke Radić zbog promene imena BK Trejda, kiparski Interpol počeo je istragu o Sretenu i Slavici Karić, a mediji su uglavnom brojali kuće i placeve Bogoljuba Karića i milione evra koje je Bogoljub inkasirao zahvaljujući Mobtelu.
Nedelja druga
Otkupom potraživanja od dva najveća poverioca Mobtela, JP PTT postao je „praktično većinski vlasnik“ te kompanije – stručnjaci će tu stvar okvalifikovati kao pravno nasilje, ali se ministri ipak neće uzdržati od najava skore privatizacije Mobtela i procena iznosa koje će država tako inkasirati. Vetar u leđa dala im je i odluka Međunarodne arbitraže u Cirihu da ne raspravlja o vlasničkim udelima u Mobtelu i da se, umesto toga, pozabavi tužbom PTT-a kojom se od BK Trejda zahteva naknada štete.
Za Sretenom Karićem raspisana je poternica (tj. potraga), troje stečajnih upravnika Mobtela završilo je u jednomesečnom pritvoru, počelo je otkrivanje marifetluka u BK Telekomu, odlučeno je da se formira mešovita radna grupa Vlade Srbije i Vlade Austrije. Događaja je, dakle, bilo izuzetno mnogo, ali je zvezda nedelje ipak bio Bogoljub Karić: ne samo što se 17. januara pojavio na beogradskom mitingu PSS-a, već je gostovao na svim mogućim medijima u regionu objašnjavajući kako je za njega pripremljen „isti scenario kao za Zorana Đinđića“ i kako su se u Srbiji „mnogi obogatili na narodnoj muci“. Sebe u tom kontekstu nije pominjao.
Nedelja treća
Nastavljeno je s hapšenjima, poternicama, krivičnim prijavama i saslušanjima. Priveden je, saslušan i zatim pušten bivši zamenik generalnog direktora Mobtela Bogoljub Lazić, Sreten Karić zadržao se u bezbednoj Crnoj Gori, a zahuktala se epizoda sa stanovima u BK Telekomu: najavljene su krivične prijave protiv bivšeg direktora BK TV-a Aleksandra Zeremskog i direktora i urednika Bojane Lekić zbog zloupotrebe službenog položaja i utaje poreza.
Zvezda nedelje opet je bio Bogoljub Karić – ovog puta s pričom o navodnom atentatoru koji je odustao od ponuđenih mu 600.000 evra i odbio da ubije Bogoljuba zbog toga što ga poštuje i simpatiše. Ispostavilo se da je nesuđeni ubica zapravo mangup sitnog kalibra, odlučan da izvuče neku paru.
Nedelja četvrta
Posle podnošenja krivičnih prijava protiv Zeremskog i Bojane Lekić, Zeremski je naprasno nestao, dok se Bojana Lekić trudila da od optužbi na svoj račun napravi medijski događaj ravan azijskom cunamiju – centralne informativne emisije te kuće bile su najvećim delom posvećene odbrani lika i dela Bojaninog, Isidora Bjelica doživela je da joj skoro kompletnu kolumnu iz „Kurira“ pročitaju u vestima, a povodom famoznih stanova i „hajke“ na BK TV nisu se oglasile jedino piljarice s Kalenić pijace. Bivši generalni direktor Mobtela Sreten Karić promenio je bolnicu, priča se da ga muči kostobolja, podršku mu je navodno pružio vrh crnogorske vlasti, a Beograd je zatražio da mu se ovo lice s poternice (ili potrage, kako se to sada kaže) hitno izruči. Glava dinastije Karić, neprevaziđeni Bogoljub, opet i opet i opet je ponovio kako mu se sprema isto što i ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću – ovog puta imenovao je naručioce ubistva, ispričao ponešto o poreklu ubice i objasnio kako se dotičnom u ovom trenutku menja identitet i kako mu je obećana čak i policijska značka.
Na prvi pogled, sastanak radne grupe sastavljene od predstavnika srpske i austrijske vlade ostao je u senci ovih događaja. Srećom, samo na prvi pogled.
Nedelja peta
Još traje. Sve je moguće.
Za razliku od Bogoljuba Karića, koji se u aferi Mobtel samo proziva, njegov brat Sreten odavno je osvanuo i na krivičnim prijavama. Još 16. januara, poreska uprava podnela je krivične prijave protiv njega i Olge Žilović i to zbog sumnje u utaju poreza od 2.800.000 dolara. Kao generalni direktor i izvršna direktorka Mobtela, oni su navodno omogućili otkup 79 stanova članovima porodice Karić i pojedincima iz te kompanije po ceni znatno manjoj od tržišne. Osim toga, Sreten se sumnjiči da je od maja 2002. oštetio državu za 50.000.000 dolara, u čemu mu je, navodno pomoglo troje bivših prinudnih upravnika Mobtela. U jednoj od krivičnih prijava navodi se da je od 8. avgusta 2003. do decembra 2005. Sreten Karić „pribavio korist“ transakcijama preko firmi Postmeks, Jusiko sa Kipra, moskovskog BK Trejda i još dve firme iz Velike Britanije. U zahtevu za proširenje istrage, koji je podnet 27. januara, pominje se takođe umešanost Sretena Karića u mahinacije oko otkupa duga Mobtela i uzimanja u zakup poslovnog prostora (kao pomoćnici se navode i Vladimir Parežanin koji je u bekstvu i Snežana Kostić). Pored svega toga, još 10. januara 2006. saopšteno je da je kiparski Interpol otvorio istragu protiv Sretena i njegove supruge Slavice i to kao vlasnika i suvlasnika firme Straliano Ltd.
Međutim, uprkos svim ovim prijavama i istragama, Sreten Karić se još nije pojavio pred nadležnim organima. Pošto zvanična verzija glasi da se on nalazi na lečenju u Crnoj Gori, najverovatnije u Risnu, MUP Srbije je u ponedeljak 30. januara zatražio od crnogorskog MUP-a da Sretena Karića uhapsi i preda Srbiji. Istovremeno, nezvanične informacije kažu da od te rabote nema ništa: prema dobro obaveštenim izvorima, Sreten Karić se već odavno ne nalazi u Crnoj Gori, već najverovatnije u Rusiji.
Isti izvori takođe tvrde da je upravo zbog prave hajke na Sretena došlo i do prvih ozbiljnijih sukoba u familiji: do sada složna braća (i jedna sestra pride) smatraju da je krivica u ovoj aferi neravnomerno raspoređena, odnosno da se sve uglavnom svalilo na Sretena. Bogoljub Karić već je demantovao ovakve priče, ali se zaista čini nelogičnim da je za sada stradao samo Sreten kao generalni direktor Mobtela od 1997. do 2002. godine.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
