Govor mržnje i ćutnja mržnje

Predsednik Boris Tadić „ustaša“, ubijeni premijer Zoran Đinđić „kriminalac“, Radoš Ljušić, profesor univerziteta, dr Milanu Protiću, kolegi istoričaru, u televizijskom studiju psuje majku i javno naglašava da ovaj ništa bolje nije ni zaslužio. Fudbaler Dule Savić iz „Glasa javnosti“ poručuje da bi streljao onoga ko je doneo odluku o civilnom služenju vojske. Na sve strane uvrede, najstrašnije poruke, psovke, laži i klevete, „izdajnici“, „lopovi“, „strani plaćenici“… Povratak u prošlost?

Posle jednog kratkotrajnog perioda prividne hibernacije po svrgavanju Miloševićevog režima opet je počela prozivka nacionalno i konfesionalno nepodobnih, ponekad potuljena, ponekad direktno uvredljiva: „I Mađar može biti dobar Srbin“ (poruka sa „nacionalne televizije“). Očigledno, uticajne političke snage i ideološke grupacije pribegavaju verbalnom linču političkih protivnika i neistomišljenika.

„Vreme“ je pitalo dr Ranka Bugarskog, profesora Beogradskog univerziteta, člana Evropske akademije nauka i umetnosti i autora velikog broja radova i više knjiga iz opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike, kome je nedavno izašla knjiga Jezik i kultura (Biblioteka XX vek), zašto se ponovo vrlo glasno vraća na scenu „govor mržnje“:

„VREME„: Da li naši ljudi jezik nasilja prepoznaju kao jezik snage? Neki komentatori misle da je to pozicioniranje radikala pred izbore. Zar je moguće da je taj psovački ton pred izbore važniji od činjenice da milion ljudi ne može da nađe posao i da ih tri puta toliko ne može da sastavi kraj s krajem? Optimisti su naivno verovali da smo tu lekciju naučili… Ili je u pravu profesor Ratko Božović, koji kaže da smo mi u klopci koja je nacionalistička i šovinistička?

RANKO BUGARSKI: Govor mržnje je moćno sredstvo satanizacije nekog etnički, konfesionalno, socijalno ili politički definisanog kolektiva koji se najčešće sagleda kao konkurent ili protivnik koga treba eliminisati iz borbe za vlast. Ja sam se tim fenomenom bavio u periodu Miloševićeve vladavine, kada je on preplavio javnu scenu. U to vreme on je bio suštinski monocentričan i jednosmeran, budući dirigovan od vrha vlasti prema drugim narodima Jugoslavije, a po njenom uništenju preusmeren ka unutrašnjoj opoziciji („izdajnici“, „strani plaćenici“). Posle 5. oktobra kraće vreme je boravio na marginama javnog života, da bi se potom ponovo rasplamsao u drugom obliku, kao policentričan i višesmeran, dakle „demokratizovan“, što znači da svako može bez ikakvih posledica da javno blati maltene koga god hoće. Tako da se sada u govor mržnje u naznačenom izvornom smislu svojevrsnog političkog projekta „kreativno“ meša sa običnim verbalnim prostaklukom, kao što pokazuju i primeri koje navodite.

Što se tiče radikala, kao najglasnijih i najdoslednijih promotera ekstremno agresivnog diskursa, mislim da za takvu njihovu praksu ima više razloga. Pre svega, krajnje uprošćena vizija sveta kao bez ostatka podeljenog na „nas“ i „njih“, odnosno „patriote“ i „izdajnike“, pri čemu su upravo oni sami jedini i neprikosnoveni presuditelji ko gde spada, odgovara socijalnom i obrazovnom profilu ove stranke i dominantnom rušilačkom mentalitetu njenih birača. Govor mržnje je ono što oni žele da čuju i najbolje razumeju, katalizator koji održava čistim komunikacijske kanale između partijskih lidera i članstva, a ujedno i efikasan nadomestak za bilo kakav pozitivan ideološki ili politički program. Stoga u slučaju radikala govor mržnje nije prosto ekscesna pojava, nego bitan sastojak njihovog grupnog identiteta.

Drugo, u toj populaciji očigledno „pali“ stalno, koliko god neuko i manipulatorsko, poturanje nacionalizma, šovinizma i ksenofobije pod maskom patriotizma i odbrane nacionalnih interesa (u stvari, dakako, interesa samog partijskog rukovodstva u grčevitoj borbi da se ponovo dočepa vlasti). Najzad, ponekad mi se čini da ima i pritajenog rivalstva između Šešelja i Nikolića, koji kao da se nadmeću u dodvoravanju svojim simpatizerima – a boljeg načina za to nema od opakog rečnika kojim obasipaju zajedničke protivnike. Tako jedan u tuđini natenane objašnjava haškim sudijama šta sve mogu da mu rade, a drugi kod kuće jednog poslanika naziva džukelom, jednog ministra govnom, a predsednika Srbije ustašom. Izgleda da ovakve stvari izazivaju delirijum oduševljenja kod partijskog članstva, pri čemu niko ne haje za sliku o Srbiji koju takav jezik ostavlja u tamo nekom svetu, po definiciji antrisrpskom i zlonamernom.

Radikali psuju žive, ali ne štede ni mrtve…

Radikalski odnos prema mrtvima se slabo uklapa u hrišćanske, pravoslavne i srpske kanone koje bi oni hteli da otelovljuju. Nikolić ponovljeno tvrdi da mu nije žao što je Ćuruvija ubijen, Mirčić pokojnog premijera Đinđića ne trepnuvši naziva kriminalcem, a Vučić sada domeće da smrt Milana Babića nije naročita šteta. U ovom poslednjem slučaju nije teško naslutiti razlog, jer je reč o ključnom svedoku ratnih zbivanja u Hrvatskoj. Biće da slična motivacija stoji i iza takođe antihrišćanskog (a uzgred i protivzakonitog) javnog pozivanja Ratka Mladića da se ubije kako ne bi dospeo u Hag. Kako vidimo, radikalske vrednosti su konstantne: kad patriotski sud nekoga proglasi izdajnikom, taj ostaje zanavek proklet, živ ili – još bolje – mrtav. A uopšte uzev, ako je istina da ljude najpre odaje jezik kojim se služe, čini se da su preuranili analitičari koji nam sugerišu da bi radikale, kao sada već upristojenu, normalnu stranku, valjalo ponovo pripustiti vlasti.

Svaki govor mržnje je ozbiljna pretnja uređenom građanskom društvu. Nedavno je o ovoj temi progovorio i Desimir Tošić, uvaženi, odmereni i mudri analitičar naših političkih zbivanja i naravi. Zato što je upozorio da u Srbiji za poslednjih 200 godina nije bilo tako poganog jezika kao što je Tijanićev, dobio je nekoliko komentara–bubotki…

Uvaženi g. Tošić je svakako imao svojih razloga za iznetu procenu, a adresat njegove opaske nije mu ostao dužan. Ja ne bih govorio o dvesta godina, ali je i u poslednjih petnaest konkurencija zaista bila žestoka. Setimo se samo Šešeljevog diskursa, ili čuvenog pisma nekadašnjeg ministra pravde SRJ iz njegove stranke, upućenog „Kurvi del Ponte“ i namenjenog inostranstvu. Ta epistola, koju sam inače tada komentarisao, za mene je ostala vrhunski spomenik prostaštva koje je ovaj narod uspeo da iznedri. Za njim, naravno, ne zaostaje ni već pomenuto Šešeljevo „obraćanje“ Haškom tribunalu.

Ali, ova epizoda je samo deo jednog šireg pitanja na koje ću se samo kratko osvrnuti, jer je ono više političke nego jezičke prirode. To je sve jasnija tendencija predstavnika vlasti i njoj bliskih medija i komentatora da se moćnici bivšeg (a neretko i sadašnjeg) režima izjednače sa borcima za ljudska prava, u znaku neduhovite parole „mnogo su isti“, dok se nevladine organizacije predstavljaju kao nekakve sumnjive sekte. Uz to nam se serviraju teze da više ne postoje dve Srbije, te da se Srbija neće deliti već će sama sebe voditi (što valjda znači da će Srbiju voditi oni koji kažu da će ona sama sebe voditi…). Što se mene lično tiče, kao građanin a ne kao član neke stranke ili nevladine organizacije, ne pristajem na ovakav „neutralizujući“ populizam, niti prihvatam da sam „mnogo isti“ (pa ni „malo isti“!) kao oni koji su ogromnu većinu nas ojadili čim im se za to ukazala prilika.

Kako objašnjavate da se danas na „depolitizovanom“ Beogradskom univerzitetu tiha većina ne oglašava ni povodom ekscesnih tribina na nekim fakultetima, a da su najglasniji profesori koji se najagilnije bave odbranom Miloševićevog režima i osumnjičenih za ratne zločine?

Beogradski univerzitet nikad nije bio niti može biti sasvim depolitizovan, ali to nikako ne znači da bi se univerzitetske aule smele zloupotrebljavati u svrhu raspirivanja nacionalističke pomame, afirmisanje retrogradnih ideja ili glorifikovanja optuženih za najteže ratne zločine. Tiha većina koju pominjete valjda radije gleda svoja posla, ustežući se od aktivnijeg angažmana. Ovo su posledice dalekosežnog projekta uništavanja univerziteta, najavljenog i uspešno započetog stupanjem na snagu tzv. Šešeljevog zakona. Kao univerzitetski profesor, rastužim se kad vidim kako pojedini vremešni članovi akademske zajednice, umesto da svoje preostale snage posvete časnom pozivu pripremanja studenata za pozitivnim sadržajima ispunjen život, nastupaju kao profesori mržnje na tribinama Pravnog ili Mašinskog fakulteta, trujući mozgove „omladine Srbske“ (nekad i u društvu vladika SPC-a). Ili kad, valjda željni jeftinog aplauza, grme sa govornica na mitinzima i „naučnim skupovima“ radikala. Njih kao da uopšte ne zanimaju pogubne posledice takvog nimalo akademskog delovanja – pomenutog, inače, tu pre neki dan u sklopu tužbe BiH protiv SCG u Hagu.

Poznate ličnosti iz Miloševićevih godina koje su raspirivale mržnju i podsticale na rat, opet ne silaze sa stranica novina i sa malih ekrana, samozadovoljno ne skrivaju mržnju prema neistomišljenicima, drugom, evropskom… Kolika je uloga medija?

Odista otužna pojava o kojoj govorite rezultat je izostanka lustracije, privremenog dvovlašća, ali i kalkulacije potonje vlasti. Još marta 2002. godine u jednom članku u „Danasu“ sam ukazao na odsustvo svake odgovornosti, demagoški zamaskirano insistiranjem na novoosvojenoj slobodi javne reči i pravu da se čuje i druga strana. Konstatovao sam kako nam „ponovo soli pamet ta ‘druga strana’, koja je, dok je bila prva i praktično jedina, toliko zadužila narod i zemlju gurajući ih u ratove protiv svakojakih dušmana“. Ravno četiri godine kasnije situacija je još gora, jer su se sada dodatno upleli finansijski i drugi interesi raznih televizija u grozničavom nadmetanjau oko „gledanosti“ – a zna se kako se u našim uslovima taj cilj najlakše postiže. Otuda prava poplava TV pričaonica (brbljaonica? pljuvaonica?) na nekim programima, čiji gosti, često podilazeći najnižim instinktima publike, zdušno nastoje da žestokim rečima uberu koji poen za svoju stranku ili za sebe lično. Daljem zaluđivanu naroda obilato doprinosi i tabloidna pošast, kao još jedno sredstvo širenja vulgarnosti i neukusa, ali i održavanja korifeja bivšeg režima u vidokrugu javnosti.

Iz ovoga sledi da su mnogi mediji i te kako odgovorni za aktuelno stanje javne komunikacije. Ako su ranije mediji bili uglavnom prenosioci, ali ne i primarni generatori govora mržnje, sada su oni od političke vlasti preuzeli i ovu drugu ulogu. A političari vešto koriste publicitet koji im se tako obezbeđuje. Neće biti slučajno to što je Nikolić, koji dan pošto je predsednika Tadića javno nazvao ustašom, počašćen velikim intervjuima na stranicama nekih vodećih listova. Simbolički rečeno: što sočnije neko opsuje, to brže mu se podmeće mikrofon.

Ipak, ohrabruje to što ima i ozbiljnih štampanih i elektronskih medija. Mislim da svoju misiju objektivnog informisanja, ali i vaspitavanja publike, bar načelno govoreći, u potpunosti ostvaruju samo oni mediji koji norme civilizovanog opštenja kombinuju sa visokim profesionalnim standardima i nezavisnom uređivačkom politikom. Od onih koje pratim, stalno ili povremeno, tom idealu su danas najbliži „Danas“, „Vreme“, „Republika“, Studio B i B92.

Sociolog Mladen Lazić, profesor Beogradskog univerziteta, nedavno je pričao kako je imao jedno istraživanje, vodio je intervjue sa strancima koji rade kod nas. Razgovarao je i sa antropologom iz Švedske koji je radio u nekoliko zemalja Trećeg sveta, na nekoliko kontinenata. Znate šta je za ovog čoveka bilo najveće iznenađenje u kontaktu sa ljudima kod nas? Grubost javnog govora. Šveđanin nije mogao sebi da dođe od iznenađenja što su ljudi koji obavljaju javne funkcije javno, na sastancima, jedni druge nazivali idiotima i drugim pogrdnim imenima… Profesor Lazić smatra da je način komunikacije jedna od najvećih prepreka, ne da postanemo članica EU–a, nego da uopšte počnemo da razgovaramo sa Evropom.

Kolega Lazić je potpuno u pravu. Primeri koje smo pomenuli, i mnogi drugi koje nismo, izazivaju zgražanje iole pristojnih ljudi i kod nas, već naviklih na siledžijski govor, a kako neće kod onih iz drugih sredina i kultura. Uostalom, na to sam i sam upozorio pre nekoliko godina, i to baš u kontekstu približavanja evropskim institucijama i merilima.

Ministra koji je svojim nečuvenim prostaklucima u javnoj komunikaciji više puta skandalizovao javnost, Vlada tretira kao „svetu kravu„, ne reaguje na njegov raspojasani primitivizam, a na kraju svog prvog „poluvremena“ čak biva proglašen i za najuspešnijeg ministra!? U svakoj uređenoj, demokratskoj zemlji takav ministar bi bio politički mrtva ličnost.

Slažem se. Ali u takvoj zemlji glavni cilj vlade bi bio da se stara za dobrobit naroda i države, a ne da ona sama, i po bilo koju cenu, opstane što je duže moguće. Kad je najpreče ovo drugo, a uz to je reč o jedva skrpljenoj koaliciji, prihvatljiv je i takav ministar.

Analizirali ste mnoga lica jezika, jezik od mira do rata, nova lica jezika, jezik i identitet, jezik i granice na našem tlu, jezik i nacionalizam, jezik i kultura… Kakvim retoričkim sredstvima se koriste sadašnja vlast i njeni koalicioni partneri?

Moj površan utisak, koji nije zasnovan na nekom sistematskom praćenju retorike sadašnje vlasti, jeste da je ona uglavnom uravnotežena – uz neka drastična iskakanja, koja kao da pripadaju resoru malopre pomenutog ministra. Predsednik Tadić i premijer Koštunica govore odmereno i biraju reči, s tim što je za ovog drugog često karakteristično ono što prećuti, više nego ono što kaže; to unekoliko važi i za zvanični diskurs njegove stranke, pa i Vlade. Kao da je geslo „Ne talasaj, da se Vladin čamac ne bi prevrnuo!“. Ova strategija demonstrirana je više puta, a na naročito neprijatan način izostankom reagovanja na činjenicu da je predsednik države javno nazvan ustašom. Ja sam mislio da je vređanje državnih simbola, među koje uz grb, zastavu i himnu valjda spada i predsednik, zakonski kažnjivo, ali izgleda da su kalkulacije oko potencijalnih koalicionih partnera nađačale legalističke obzire.

Ovaj uticaj pojačava i to što je nešto ranije premijer našao za potrebno da se preko jednog funkcionera svoje stranke u Skupštini Srbije izvini radikalima zato što su nazvani barabama – oni, koji su višekratno uputili žešće reči na adresu političkih protivnika u istom parlamentu, što su predstavnici vlasti mudro proćutali! (Kao, sada valja dodati, i bestidnu kvalifikaciju ubijenog premijera Đinđića kao običnog kriminalca.)

Ovakvo ponašanje me navodi da ovom prilikom kao pandan govoru mržnje ponudim pojam ćutnja mržnje, u značenju mržnje koja se iskazuje rečitim ćutanjem u trenucima kada je do bola jasno da bi se nešto moralo izustiti, da bi se neka ekstremna nepodopština morala osuditi. Neka to bude moj mali teorijski prilog našem razgovoru o nekim žalosnim aspektima tekuće jezičke prakse u Srbiji.